Replika „Ja vidim mrtve ljude“ iz horora „Šesto čulo“ nalazi se na listi 100 najboljih filmskih replika Američkog filmskog instituta. Film iz 1999. godine, svojom tematikom i svojim naslovom, samo je nastavio tradiciju priče o mističnom šestom čulu. Neki ga opisuju kao sposobnost komunikacije sa mrtvim ljudima, neki kao izvesnu spiritualnu dimenziju, neki kao, svima nama poznatu – inutuiciju. Šta je od svega ovog tačno?
"Treba da si veoma strpljiv. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćes malo bliže.... ... Bilo bi bolje da si došao u isto vreme. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to… ―"Mali princ", Antoan De Sent Egziperi
***
“Let the beauty of what you love be what you do.” ― Rumi
***
Šta je to autizam? Kako ga prepoznati i razlikovati od drugih razvojnih poremećaja? Autizam je stanje, ne bolest. To značajno menja pristup i tretman. Razvoj defektologije, medicine i psihologije omogućio nam je brojne pristupe i metode u radu sa decom sa smetnjama u razvoju, a moderne tehnologije daju mogućnost prevazilaženja problema u komunikaciji.
Ipak, često zaboravljamo da smo mi deo prirode i da nam se mnogi odgovori nalaze baš pored nas. Ritam koji svesno i nesvesno pratimo i prihvatamo sve više nas čini otuđenim od naših istinskih potreba i doživljaja sadašnjeg trenutka. Deca sa autizmom imaju svoj ritam i mogu imati poseban emocionalni i senzorni doživljaj svoje okoline. Razumevanje tog doživljaja daje nam mogućnost da adekvatno odaberemo metode rada i obezbedi nam bolju komunikaciju sa decom, njihovim potrebama.
Templ Grandin, najpoznatija osoba sa autizmom, doktor nauka u oblasti stočarstva, filozofski vođa pokreta za dobrobit životinja i prava osoba sa autizmom, ističe važnost terapije uz pomoć životinja (pasa, konja i delfina) u celokupnom razvoju i savladavanju svakodnevnih zadataka, ali i upozorava na moguće probleme koji mogu nastati usled straha od životinja ili disfunkcija senzorne integracije.
[caption id="attachment_3613" align="aligncenter" width="600"]
Templ Gardin, foto: Nataša Bouvens[/caption]
U ovom članku želim da istaknem deo dosadašnjih saznanja o deci sa autizmom, važnost i ozbiljnost problematike i mogućih metoda rada, kao i same etike rada u radu sa decom sa autizmom u terapiji pomoću konja.
Autizam je kompleksan razvojni poremećaj. Svako ko je upoznao i došao u kontakt sa detetom sa smetnjama iz autističnog spektra, može vam reći da zna samo jednu osobu sa autizmom. Baš kao i svi ostali na ovoj planeti, svaka osoba je jedinstvena. Neke osobe su povučene, dok su druge nežne i osećajne. Poremećaji iz spektra su raznovrsni i možemo reći da je to jedan veliki dijagnostički kišobran koji pokriva ljude sa različitim stepenom oštećenja, stepena socijalne interakcije, sposobnosti verbalne i neverbalne komunikacije, sa manjim ili većim poteškoćama u senzornoj integraciji…
Ovaj deo članka će biti posvećen podizanju nivoa svesti o poteškoćama koje deca sa autizmom mogu imati i koje utiču na to kako se dete oseća, kako se ponaša, ali i kako uči, a ne samo šta je F84 (što je dijagnostička šifra u DSM IV priručniku).
Oblasti u kojima su poteškoće najizraženije često nazivamo „trijadom „ ne samo zato što su grupisane u tri smislene celine, već zbog interakcije u kojoj se nalaze.
◄ nedostatak želje za komunikacijom (uslovno rečeno, manifestacija zanemarivanja ili neprepoznavanje neverbalnih poziva na komunikaciju),
◄ komunikacija u cilju ispunjavanja osnovnih potreba,
◄ teškoće u verbalnom izražavanju, usporen i agramatičan govor,
◄ oskudna neverbalna komunikacija, uključujući govor tela, gestove, kontakt očima (koreni ove poteškoće se po nekim autorima nalaze u teškoćama senzorne integracije koja nam je neophodna dok posmatramo osobu koja govori i gestualno izrazava svoje mišljenje, izraz lica, govor, intonacija i dvosmislenost, odnosno bukvalnost tumačenja, može biti izuzetno frustrirajuće i zahtevno za dete sa autizmom),
◄ dobro razvijen govor, ali bez svesti o socijalnoj funkciji (održavanje socijalno prihvatljive komunikacije, fokus na sopstvena interesovanja...) i
◄ eholaličan (ponavljanje bez razumevanja), stereotipan govor, razumevanje doslovno izrečenih fraza, nerazumevanje šala, nemogućnost "bele laži".
◄ nezainteresovanost za interakciju sa drugim sobama (okupacija sopstvenim ritualima i telom, stvarima iz okoline),
◄ zainteresovanost za druge u nivou zadovoljenja sopstvenih potreba,
◄ emotivno reagovanje, ali ne na uobičajen način (bez jasnog motiva da nam udovolje u određenom trenutku ili ispune naša očekivanja),
◄ prijateljski odnosi (mogu delovati distancirano, ali se kvalitet relacije vidi kroz postupke i privrženost),
◄ nerazumevanje nepisanih (prećutnih) društvenih pravila. Prostor za rad uz socijalne priče, možemo uticati na ovu oblast, ali je neophodno znati da takvo ponašanje nije izraz nevespitanja. Osuđivanje ovakvih ponašanja od strane socijalne sredine je često i nepravedno,
◄ neadekvatna interakcija sa nepoznatim ljudima (od potpune slobode do straha od bilo kakve interakcije)...
◄ igra kao jedan od osnovnih indikatora dečijeg razvoja je suštinski izmenjena, uprošćena. Igračke se koriste stereotipno (ređaju po određenoj pravilnosti, autić služi samo zato da bi se vrteo njegov točkić, okrugli predmeti se vrte beskonačno dugo... i sve to može odražavati odbranu od nepodnošljive i nesistematizovane količine senzornih stimulusa koje mi sa lakoćom obrađujemo i dajemo važnost i prednost bitnom, a zanemarujemo nebitno),
◄ otpor prema promenama (postoje deca koja izražavaju svoj strah od nepoznatog kroz napade panike i plača, druga pak mogu uz manju dozu nelagodnosti prihvatiti promene, do onih koje promene ni ne primećuju). Rituali koje deca upražnjavaju daju im potrebnu sigurnost (ovo naročito treba imati u vidu kod planiranja terapije uz pomoć konja, ali o tome će biti reči kasnije),
◄ ponavljanje bizarnog i besmislenog ponašanja u nedogled: fraze, reklame, dijalozi iz crtanih filmova, gledanje iste serije...
◄ lako učenje sadržaja napamet, bez mogućnosti generalizacije, logičkog povezivanja ili uočavanja smisla u naučenom,
◄ nemogućnost predviđanja šta će se sledeće desiti, napadi panike i tantrumi zbog opažanja situacija koje mogu delovati nepredvidivo, visoka anksioznost (Temple Grandin upoređuje opažanje konja i dece sa autizmom),
◄ rigidno praćenje pravila, bez razumevanja izuzetaka (ulica se prelazi na zeleno, ako se semafor promeni, to je znak da treba stati. Problem? Dete je stalo na sred ulice i čekaće promenu semafora, bez svesti o opasnosti od auta).
"Teorija uma" (Baron-Coen, 1995) - Neka istraživanja su pokazala da deca sa autizmom imaju poteškoća da uzmu u obzir mišljenja drugih osoba i možda nisu svesna da i vi imate svoje mišljenje i potrebe. Takođe, mogu verovati da vi znate šta oni misle. Imaju teškoća da pokažu empatiju, da uvide kako se neko oseća (ali će vam jasno pokazati svojim ponašanjem i blizinom da li ste danas spremni za njih) i da predviđaju šta šta će se desiti u socijalnoj situaciji na osnovu neverbalnih znakova i prethodnog iskustva. Ovo dovodi do toga da ih ponašanje drugih zbunjuje i plaši.
Druge poteškoće kod dece sa autizmom: Senzorne smetnje, poteškoće u spavanju, ishrani, u razvoju veština samoposluživanja, opsesivno-kompulzivno ponašanje, fina i gruba motorika, strahovi i fobije od uobičajenih stvari, teškoće u proceni svoje ili tuđe bezbednosti...
◄ izražen strah od životinja, konja, pasa ili macaka (dečak koji se plaši i ribica u akvarijumu, godinu dana posmatrao drugare ljuljajući se),
◄ preosetljivost na zvuke ili mirise koje mi ne primećujemo (ljuljaška koja se čula u daljini izazivala je napade autoagresivnog ponašanja),
◄ nerazumevanje jednostavnih naloga,
◄ često skretanje pažnje sa svrhe aktivnosti, fokusiranje na nebitne stimuluse iz okoline,
◄ preokupiranost sadržajima koje su sami izabrali (dok jaše, dečak posmatra samo guštere na zidu i govori o reptilima),
◄ neka deca pokazuju izuzetnu potrebu za rutinom i jak otpor ka promenama (terapijski tim, uključujući i konja i opremu koju nosi, treba biti konstantan, a promene koje se uvode postepene),
◄ povređivanje konja (ne zato što to žele, već zato što ne mogu da pretpostave da to konja boli),
◄ može se desiti da se deca nekontrolisano uznemire, čak i tokom jahanja, bez (za nas) jasnog razloga,
◄ učenje napamet, posebno pravila (uvek treba naglasiti i ono što se "podrazumeva"),
◄ konzumiranje nejestivih stvari i biljaka (dete je ugledalo otrovne crvene bobice i naprasno želelo da siđe sa konja i da ih pojede),
◄ ukoliko je grupni čas u pitanju, dete može biti nestrpljivo da dođe na red, a nestrpljenje može pokazati tantrumima,
◄ dete ne želi da siđe sa konja, ne želi da dodirne sedlo ili konja....
Praksa pokazuje da su moguće poteškoće raznolike, ponekad, naizgled bezrazložne. Dobra komunikacija u timu, sa roditeljima i uspostavljanje kvalitetnog i iskrenog odnosa sa detetom sve prepreke se mogu prevazići. Za neke je potrebno vreme, za druge promene i adaptacija. Ali za sve je potrebna velika vera u konja i sigurnost u sebe.
Opšti ciljevi tretmana osoba sa autizmom su:
1. podsticanje normalnog razvoja (kognitivnog, jezičkog i socijalnog), 2. podsticanje procesa učenja, 3. smanjenje rigidnosti i stereotipija u ponašanju, 4. eliminacija nepoželjnog ponašanja i 5. smanjenje porodičnog stresa.
Aktivnosti uz pomoć konja se baziraju na osnovu kontakta između čoveka i životinje. Aktivnosti mogu biti iste ili slične za različite ljude, bez obzira na njihov problem, poremećaj ili bolest. Nije planirano sistematsko upravljanje sastancima, nema potrebe da se definišu specifični ciljevi, ne trebaju detaljni izveštaji, tok posete je spontan i traje dokle god ispunjava učesnika.
Terapija uz pomoć konja, za razliku od aktivnosti, je posebno formirana za svakog. Fokusiramo se na specifične ciljeve u skladu sa objektivnim terapijskim programom i na osnovu unapred dizajniranih dijagnostičkih procena učesnika. Ciljevi treba da su merljivi, napredak i terapijske aktivnosti se stalno beleže i dokumentuju u vidu izveštaja.
Pre svega, kako bi terapija pomoću konja funkcionisala na zadovoljavajućem nivou, neophodno je u svom timu imati obučenog konja koji je zadovoljan i ima optimalne uslove života. U radu sa decom sa autizmom od velike je važnosti je i imati tim ljudi koji je dobro uvežban, profesionalan i u kome vladaju dobri međuljudski odnosi. Pored toga, neki od uslova su i: adekvatni i sigurni objekti i okruženje, individualni plan rada i aktivnosti, potvrda od lekara opšte prakse da dete nema stanja ili bolesti koja mogu biti kontraindikovana sa jahanjem ili bliskim kontaktom sa životinjama, dugoročni plan aktivnosti, sa pažljivo odabranim pauzama i prekidima, planiranje termina jahanja u kontinuitetu i u istim terminima, opremu za jahača, pažljivo odabrana didaktička sredstva...
Kao što vodeći stručnjaci u radu sa decom sa autizmom procenjuju, ne postoji jedna i jedina ispravna metoda rada sa ovom decom. Svako dete će prihvatiti onaj pristup koji najvise odgovara njegovm potrebama. Samim tim, mi ne možemo raditi procenu, i govoriti o dobrobitima koju donosi TPK/AK. Deca su intenzivno na više tretmana u toku dana, a TPK i aktivnosti uz pomoć konja daju jedan novi kvalitet života i novi pristup koji decu u visokoj meri motiviše i stimuliše.
Jahanje konja razvija snagu, pospešuje ravnotežu i koordinaciju. Dete stalno prilagođava svoje telo da bi ostalo u sedlu tokom promena u brzini, smeru, usponima i serpentinama. Kontrola uzde zahteva koordinaciju između leve i desne strane tela. Terapeuti imaju mogućnost da koordiniraju položaj tela, promene, vežbe za finu u grubu motoriku, reedukaciju psihomotorike, brain gym, pa čak i elemente sportskog jahanja.
Neka deca sa autizmom vole vestibularne senzorne stimulacije koju obezbedjuje kretnja konja. Vestibularni senzorni sistem stimulisan je hodom, promenama smera, brzine, uspona i nagiba. Snažno kretanje konja pomera telo deteta, stimuliše detetove mišiće i zglobove, pa dete ima jači proprioceptivni osećaj. Dodir konjske dlake, grive, repa i raznih tekstura opreme stimuliše čulo dodira. Osim toga, zvukovi i mirisi konja i okoline mogu biti i uznemirujući, tako da dete može odbiti terapiju. Češće su motivisani za saradnju i prijaju im jaki stimulusi.
U zavisnosti od stanja u kome se dete nalazi, njegovih potencijala i motivacije, želje za saradnjom, i u dogovoru sa terapeutima ili učiteljima deteta, možemo izgraditi IP u kome se sistematski podstiče razvoj kognitivnih veština. Kroz razne programe i metode, kako defektološke, tako i iz drugih oblasti, možemo u jednoj prijatnoj atmosferi, van učionice, neposredno uticati na pozitivan razvoj govorno jezičkih sposobnosti i veština.
Postoji samo jedan kriterijum po kome će vas konj prihvatiti ili ne, a to je kako se ponašate prema njemu, i kako se oseća pored vas. Briga za konja pomaže detetu da nauči o osećajima drugog živog bića. Rad sa timom i ljudima u klubu moze pospešiti razvoj socijalnih i komunikacijskih veština. Neverbalna komunikacija između deteta i konja se razvija, a pravila se polako usvajaju.
Jahanje konja je mnogo više od pukog fizičkog iskustva. Tu je i vrlo duboka veza jahača sa konjem. Konj je usklađen s najmanjim pokretom, stav i emocija - sve je jasno i nedvosmisleno. Konji mogu osetiti ako ste ljuti, nervozni, srećni, uzbuđeni, napeti ili opušteni - oni reaguju skladno tome. Zbog toga, njihove reakcije su veoma delotvorne u stvaranju veza s decom sa autizmom koji imaju poteskoća u komunikaciji i interakciji. Deca mogu naučiti da komuniciraju verbalno i fizički sa svojim konjem, a konj će odmah reagovati na takve podsticaje. Konj ih motivise i stimuliše da pažnju usmere van sopstvenih senzacija. Komunikacija koju deca ostvaruju sa terapeutima u ovakvoj sredini je kvalitativno drugačija i rasterećena uobičajenih prostora u kojima se terapija odvija.
Duboko u svima nama konj izaziva divljenje i strahopoštovanje. Svaki kontakt sa tako velikim i snažnim bićem je blagotvoran i daje nam poseban osećaj.
Bez obzira na to što u aktivnostima nije planirano sistematsko upravljanje sastancima, ne definišu se specifični ciljevi, tok posete je spontan i traje dokle god prija detetu. Postoje metodološke oblasti koje možemo iskoristiti kao "kostur" organizacije.
U svim aktivnostima pre, posle i za vreme jahanja, bitna je postupnost u izvođenju aktivnosti. Uvek se ide od lakšeg zahteva ka težem i od poznatog ka nepoznatom. Nivo od koga krećemo zavisi od sposobnosti svakog deteta ponaosob.
Podsticaj razvoja samostalnosti: Ovo se odnosi na prostor kluba gde se izvode terapije. Neke od aktivnosti mogu biti: svlačenje i oblačenje opreme (čepsove pre svega samo zašnirati i odšnirati), kaciga (samo zakopčavanje ili samo stavljanje na glavu), usvajanje pravila bezbednog ponašanja u svlačionici, prilikom hranjenja konja, pored boksa… Moramo biti svesni činjenice da deca sa autizmom ponekad nemaju svest o opasnim situacijama. Poželjno je, pa i neophodno da uz verbalne instrukcije imamo i ilustracije opasnih situacija. Pored toga, bitno je da se razuverimo da dete nema paničan strah od konja, a pokazivanje ilustracija sa opasnostima može ugroziti svaki naš dalji plan i zauvek odaljiti dete od konja. Osnovne higijenske navike: pranje ruku pre i posle konja, čišćenje konja, timarenje, čišćenje opreme (cipela ili čepsova)…
Upoznavanje prirodne i društvene sredine: Čuvanje prostora kluba (usvajanje pravilnog odlaganja smeća), naglašavanje promena u prirodi tokom promene godišnjih doba, upoznavanje ljudi koji rade u klubu (detetu treba približiti ljude kako bi moglo da se osloni na te ljude, da ima poverenja u njih), sve što konji jedu, gde spavaju…
Radno i likovno vaspitanje: Učešće u pripremi hrane za konje (može biti odlična taktilno-senzorna igra), crtanje, bojenje, lepljenje kolaža, pravljenje mozaika sa prirodnim materijalima kojima smo okruženi (koža, žito , slama, seno…). Sve ove aktivnosti zavise od izbora i kreativnosti terapeuta i individualnih mogućnosti deteta.
Socijalni razvoj: Ovo se odnosi na podsticaj razvoja poštovanja osnovnih pravila u klubu, razvoj discipline… Decu ne treba nikako ostavljati nasamo. Potrebno je puno vremena da se savladaju i usvoje pravila koja neretko moraju i biti ilustrovana.
Pokretom otkrivamo svet i sebe u njemu, otkrivamo u kakvom smo odnosu sa sobom i drugima u okolini. Pokret kojim se bavi reedukacija, nije sportski, gestualni, takmičarski. To je pokret koji je, po istraživanjima Pijažea, osnov shema akcija bitnih za razvoj operativnog mišljenja, tj. koje je uslov operativnog mišljenja (preduslov za ispoljavanje inteligencije na vižem nivou organizovanosti). Tokom detinjstva, primećuje se da je baš to dograđivanje egzistencijalnog polja kretnjom celim telom, mimikom, spontanim pokretima delova tela i ekstremiteta osnov razvoja.
Metod sam po sebi ne može razrešiti sve probleme, ali se koristi kao deo sveobuhvatnog tretmana sa decom sa različitim smetnjama u razvoju.
"Smatram da je komunikacija ostvarena preko tela i pokreta jedini pravi i autentični doživljaj i susret koji traje, obogaćivanje, i ostaje kao dokument, a reeedukacija psihomotorike nije samo metod i način u radu sa decom, već pre svega plod određenog pristupa detetu kao čoveku." ― Tatjana Govedarica
Ovaj metod ostavlja prostor za kreativnost, raznolikost vežbi, ali uvek pri planiranju vežbi poštujemo osnovne didaktičke i principe reedukacije psihomotorike, a to su:
◄ Svaka primenjena vežba mora da bude jasno definisana u zamisli terapeuta.
◄ Svaka vežba treba da ostavlja jasan trag u senzornim oblastima i oblastima senzibiliteta i kinestetičkog osećaja.
◄ Pokreti i vežbe, treba da su prožeti prijatnim osećanjem koje ga prati, moraju da budu izraženi jasnom rečju koja imenuje. Reč je bitna.
◄ Nikada se ne smeju zadavati one vežbe za koje dete nije doraslo, bilo na nivou struktura koje se tu angažuju, bilo na nivou aktivnosti kojima dete nije ovladalo.
◄ U reedukaciji psihomotorike nema kodifikovanih i fiksnih pokreta koji se ne mogu menjati i koji jedini imaju isceliteljski efekat.
◄ Svi ti dodiri, pokreti, kretanja i položaji otkrivaju i onog drugog koji je sa one strane pokreta.
Reedukacija psihomotorike na konju može biti izuzetno zanimljiva za dete, a samim pokretima koji oslobađaju ruke, dodatno se podstiče razvoj balansa. Deca su motivisana da izvode najrazličitije vežbe. Nekada naloge dajemo verbalno, nekada pokazujemo, nekada ih pasivno navodimo, a nekada koristimo i ilustracije.
Uvek možemo iskoristiti prednosti kretanja konja, delove tela konja, timarenje, hod pored konja (vođenje konja). Iako reedukacija isključuje kao metod vežbe uz pevanje, postoje izuzetne pesmice koje se pevaju uz pokret.
Predlog vežbi koje sam radila i koje smatram dobrim izborom u kombinovanju terapije pomoću konja i reedukacije psihomotorike su:
1. vežbe za doživljaj telesne celovitosti 2. vežbe za otkrivanje objektivnog prostora 3. vežbe za uočavanje i stabilizovanosti lateralizovanosti na sebi 4. vežbe za doživljaj gestualnog prostora 5. vežbe za uočavanje i prepoznavanje ritmova 6. vežbe za kontrolu impulsivnosti
Ove vežbe se oblikuju prema uzrastu svakog deteta i njegove trenutne spoznaje. Delovi tela se imenuju, određuje se njihov položaj, mekoća, toplotu, oblik... Poznavanje telesne celovitosti nije samo pokazivanje i imenovanje delova tela. Pri pokazivanju tela, detetu menjamo položaje na konju (ležanje, savijanje, jahanje unazad), sve dok nam detetovo ponašanje ukazuje na prijatnost. Ukoliko deca znaju brojeve, vežba se može izvoditi i na brojanje.
Ove vežbe se mogu izvoditi i u hodu, ali moja preporuka je da se u početku izvode dok konj stoji i da ne traju predugo, već iz nekoliko puta tokom termina ponoviti istu grupu delova tela.
Vežbe za doživljaj gestualnog prostoraU gestualnom prostoru počinje da se prepliće subjektivni prostor, obim tela, objektivni prostor… Upravo je to prostor u kome otpočinje proces socijalizacije. Kao što sam već pomenula, deca sa autizmom imaju problema u sferi socijalizacije. Uspešna imitacija pokreta je preduslov za osvajanje pokreta u ravni gestualnog prostora. Deca sa autizmom iz mnogo razloga imaju nejasan doživljaj gestualnog prostora, neizdiferenciranost osećanja i siromaštvo svrsishodnih pokreta.
To su vežbe koje možemo izvesti na konju. Prvu grupu čine vežbe koje se izvode iz ramenog zgloba. Svaki pokret ruke (iznad, iza, ispred) treba da bude imenovan, bez simboličkog izražavanja (npr. "beremo grožđe" itd).
Objektivni prostor je prostor u kome se telo nalazi, u kome se krećemo. Dete ga otkriva postepeno i najduže. U objektivnom prostoru zavisimo od osvojenosti sopstvenog tela i gestualnog prostora. Prvo sve odnose učimo na sebi, a zatim u prostoru. Ove vežbe možemo izvoditi na konju i pored konja. Uobičajene vežbe koje izvodimo u ovu svrhu su: hodanje pored konja i jahanje (polako, sporo, velikim i malim koracima), hodanje pored konja i jahanje po zadatoj liniji (pravo, u krug, cik-cak, postavljanje didaktičkih materijala sa leve ili desne strane, dohvatanje, postavljanje sa svih strana), savijanje tela napred nazad (ka terapeutu, ka pomoćniku, kretanje na konju ili pored njega preko odredjenih prepreka), poligonske vežbe (gde dete nema izbora osim da zaobiđe prepreku telom). Sve se jasno imenuje rečju.
Pre izvođenja ovih vežbi treba obnoviti i pokazivanje i imenovanje delova tela. Ugalavnom imamo dobru priliku da iskoristimo simetriju koji postižemo kada je dete na konju ili ispred njega “oči u oči”.
Počinjemo uvek od delova tela koji su sa desne ili leve strane, zatim ko je sa leve ko sa desne strane (pomazi konja sa leve ili desne strane, pojaši konja sa leve ili desne strane). Možemo postaviti simetrični poligon sa leve i desne strane (dodaj mi kocke sa leve ili desne strane, sada skrećemo levo ili desno…).
Samim jahanjem dete usvaja ritam hoda konja. Taj ritam ih stimuliše na više načina, ali kako bi ga osvestili, treba uvesti neku ritmičku aktivnost, bilo glasom, bilo pokretom, odbrojavanjem… Recimo, hodanjem pored konja u istom ritmu, ubrzano, usporeno, uz brojanje 1, 2, 1, 2.
Kod ovih vežbi moramo pojednostaviti postupak - pored konja možemo hodati i pljeskati, pa na svaki drugu korak, na konju pre toga moramo osvestiti prepoznavanje ritma... Ukoliko je to komplikovano, možemo prvo samo pljeskati ili samo hodati po ritmu.
Koordinacija pokreta je značajan preduslov za izvođenje ovih vežbi.
Oblast senzorne integracije je veoma opširna. U ovom članku ukazaću na samo neke od mogućih problema senzorne integracije kod dece sa autizmom, kao i stimulacije koja se dešava na konju dok deca jašu.
Senzorna obrada se odnosi na to kako se ljudi služe informacijama koje čulima primaju iz vlastitog tela i okoline. Naša čula se integrišu da bi obrazovala potpunu sliku o tome ko smo, gde smo i šta se dešava oko nas. Naš mozak na organizovan način koristi informacije o prizorima, zvucima, dodirima, ukusima, mirisima, pokretima i pozicijama, i mi svojim čulnim iskustvima određujemo značenje i znamo kako da reagujemo i ponašamo se u skladu sa tim.
Poremećaj senzorne integracije u modulaciji je kada osoba reaguje na čulne draži nesrazmerno - ili je preosetljiva ili neosetljiva. Uopšteno govorimo o hipersenzitivnosti, hiposenzitivnosti, distorzijama, senzornim prekidima, prezasićenošću senzornim stimulusima, poteškoćama pri istovremenom procesiranju informacija, sinestezijama (tj. poteškoćama u identifikaciji izvora stimulacije).
Motorički poremećaj senzualnog porekla može izazvati dispraksične smetnje držanja tela. Dispraksična osoba može biti nezgrapna, trapava, nespretna, sklona nezgodama, da ima lošiju ravnotežu i da se lakše umara. Poremećaj senzorne diskriminacije se odnosi na nezapažanje upadljivih kvaliteta čulnog unosa.
✱ U jednom istraživanju se navodi da 94% dece sa autizmom ima senzorne smetnje. Templ Grandin ispod odeće uvek nosi stare mekane majice i okreće naličje veša. Zvuk požarnog alarma doživljava "kao da zubar bušilicom rovari po uvu".
✱ "U svakom trenutku kroz telo mi prolazi neprekidan blagi bol, ponekad i nije tako blag. Postoji mnogo stvari koje želim da uradim, ali ja moram da uložim energiju u borbu sa tim bolom." - Tomas Maki ("Soon will come the light")
✱ "Ponekad mi je teško koncentrisati se na slušanje i gledanje. Dovoljno je teško samo po sebi da razumem ono što ljudi govore, pošto njihove reči imaju skriveno značenje, ali kada im se lice pomera, kada im se obrve podižu i spuštaju, razgoračuju oči, ili me gledaju ispod oka, nema šanse da odjednom proniknem u sve to, pa se, da budem iskren, ni ne trudim. Našao sam kompromisno rešenje za ovaj problem - gledam ljude u usta." - Luk Džekson ("Freaks, geeks and Asperger syndrom")
Uspostavljanja kontakta očima tokom komunikacije je krupan cilj i važna komponenta društvene komunikacije. Ipak, ako insistiranje na kontaktu očima može odlično ići u prilog uspostavljanju odnosa sa određenom autističnom decom, kod druge dece kontakt očima može izazvati čulno propterećenje. Kada terapeut ili nastavnik od deteta sa autizmom uporno zahteva da ga gleda u oči, to može biti veliki problem za dete.
Manifestacije specifičnih čulnih doživljaja su velike. Evo nekih od ponašanja koja mogu biti samostimulativno ponašanje (stereotipija).
Čulo vida - zurenje u svetlo, mahanje rukama, okretanje točkića na autiću, ređanje igračaka, mahanje raznim kanapčićima, vrpcama..
Vestibularni sistem - roking, ljuljanje, okretanje oko ose, ležanje naglavačke, skakanje, trčanje, koračanje u krug,
Čulo sluha - pucketanje prstima, škrgutane zubima, kuckanje o različite materijale, slušanje dela pesme...
Čulo dodira - dodirivanje, trljanje, grebanje različitih predmeta, lizanje, prinošenje koži, izbegavanje dodira određenih tekstura, odeće, materijala, insistiranje na određenoj teksturi hrane...
Propriocepcija - zaletanje, sudaranje, udarane, skakutanje, bacanje, izbegavanje zagrljaja...
Čulo ukusa i mirisa - lizanje ili mirisanje predmeta, delova tela, izbegavanje hrane, bizarne navike ishrane, pika poremećaj.
Taktilna obrada - koža je najveći senzorni sistem. Preko kože osećamo temperaturu, teksturu, odeću maženje, dodir trave, peska, pranje lica, hranu u ustima.... Sve ove nežne dodire dete može osetiti kao grube i neprijatne, a sve one grube može osetiti kao prijatne. Dete može imati problema sa dodirivanjem raznih tekstura: sedla, dlake, grive, kopita, četki. Postoji niz načina za prilagođavanje. Dete može nositi rukavice, birati samo četku... Ukoliko je detetu stresno da dodirne konja ne bi trebalo da ga prisiljavamo. Pokušaji desenzitizacije moraju biti postupni, a svako iskustvo na konju prijatno.
Kaciga je jedan od najvećih izazova. Ako je dete sklono poštovanju pravila, onda nam to olakšava ovaj proces, ali ako ima izrazite probleme sa nošenjem kape evo nekoliko predloga: masiranje glave (desenzitizacija kože glave pre stavljanja kacige), različite kacige koje dete može samo da odabere, igra šeširima (naizmenično isprobavanje šešira različitih veličina i na kraju kaciga. Igre koje mogu biti od koristi su: igra ćutanja (Montesori metod) i igra pronalaženja predmeta skrivenih u žitu.
✱ Propriocepcija je unutrašne čulo koje nam govori gde su nam delovi tela, u kom su položaju, a da pri tome ne moramo da ih vidimo. Deca mogu delovati grubo ili destruktivno, mogu se sudarati, valjati, mlitavo sedeti... Doživljaj tela i položaja je samim jahanjem pojačan, a uvek možemo iskoristiti ova znanja za dodatnim osvešćivanjem delova tela kroz upotrebu opreme, tegova itd.
Vestibularna čula - Senzorni receptori u unutrašnjem uhu daju nam ključne informacije o kretanju, gravitaciji i vibracijama. Različite vrste kretenja pružaju različite vrste vestibularne stimulacije, a sve su važne za normalno funkcionisanje vestibularnog sistema. Preskakanje, skakanje, trampolina, vožnja automobilom su jake vestibularne stimulacije. Zaduženja vestibularnog sistema: orijentacija glava-telo, kako bi mogli držati ravnotežu, smanjuje zbrku (na primer: kada smo naopačke), stabilizacija vidnog polja dok se glava i vrat kreću, tonus i držanje tela, budnost i pažnja. Problemi vezani za vestibularni sistem: gravitaciona sigurnost, unutrašnji osećaj nesigurnosti (svaki neplanirani pokret nam može delovati kao skok sa bandžija), netolerancija na kretanje (mučnina, vrtoglavica, neprijatnost od kretanja različitih intenziteta), nedovoljna osetljivost na kretanje – dete se uvek dodatno stimuliše kroz hiperaktivnost, bilo da se ljlja, skače, pada...
Na konju, detetu pružamo dodatnu vestibularnu stimulaciju samim jahanjem, promenama ritma tempa, položaja tela, smera, pravaca kretanja. Zanimljivo je da neka deca privremeno ne izvode stereotipne pokrete dok jašu. Ljuljanje, temperatura konja i ubrzan rad srca imitira osećaj u stomaku majke. Najintenzivniji je osećaj kada dete leži na konju i zagrli ga. Ukoliko detetu prija jači dodir tada mu možemo prebaciti "teško" ćebe i tako mu učiniti da se oseća potpuno stimulisano.
Sluh - hiperakuzija, hipoakuzija, nemogućnost izdvajanja, odnosno selekcije od ostalih čulnih podražaja, fokusiranje isključivo na zvuk odnosno jedan kanal prijema, dete može izraženo reagovati ili uopšte ne reagovati na zvuk, odsustvo reakcije kada ga zovete imenom, pokrivanje ušiju, uznemirenost kada je prisutan žagor (kakofonija zvuka), glasna ili tiha produkcija govora.
Sluh možemo stimulisati tokom poligona različitim muzičkim instrumentima, zvečkama, ali možemo i iskoristiti topot konj o čvrstu površinu, možemo pevati pesmice itd.
Vid - vizuelna integracija je zadužena između ostalog za izdvajanje bitnog od nebitnog, a kako čulom vida primamo najveći procenat informacija iz spoljašneg sveta, ona je važan preduslov za shvatanje realnosti. Fokusiranjem na jednu tačku dete se brani od mogućih propterećenja.
Miris - mirisi koje osećamo u klubu i na koje se mi vrlo lako adaptiramo za decu s aautizmom mogu biti izrazito neprijatni, čak do nepodnošljivosti. Za drugu decu opet mogu biti blagi, do mere da mirišu konja, izmet...
Ukus - retko, ali se dešava, da deca imaju poremećaj ishrane i treba biti oprezan ukoliko u okolini ima otrovnih biljaka, i nejestvih a izgledom i mirisom privlačnih stvari.
Oblast senzorne disfunkcije i tretmana su velika oblast, i u ovom članku sam samo dotakla osnove kako bih pojasnila određena ponašanja i moguće smernice u radu. Strah od životinja, anksioznost, strah od penjanja na konja ne spadaju u ovu oblast, ali dete može odreagovati bacanjima, odnosno tantrumima, plačom i otporom.
Deca sa autizmom imaju poteškoće da gledaju u osobu koja im se obraća. U situacijama koje nisu svakodnevne i predvidljive, korišćenje kartica sa slikama ili fotografijama i simbolima ispod kojih su napisane može olakšati komunikaciju i detetu smanjiti osećaj nepredvidljivosti. Ove slike možemo koristiti u isticanju pravila ponašanja, redosledu aktivnosti, položaju stvari u klubu, aktivnostima održavanja lične higijene i higijene konja i mnoge druge.
Anksioznost koja se javlja u suočavanju sa nepoznatim i nepredvidivim tokom može se sprečiti pravljenjem rasporeda slika, npr. slika 1 - kaciga čepsovi, slika 2 - čišćenje konja, slika 3 - jahanje, slika 4 - raspremanje konja. Broj slika u rasporedu zavisi od deteta do deteta.
Za dete može biti posebno uznemiravajuće ukoliko je neka aktivnost promenjena. Rutina se tečko menja i dobro je koristiti slike i priče u takvim situacijama. Postoji nekoliko metoda koje se koriste i uvek je dobro osmisliti slike u dogovoru sa terapeutom i roditeljima, a metode same po sebi zahtevaju specifične edukacije i način primene.
Etički principi i pravila nisu striktno određena kodeksom u terapiji pomoću konja. Ono što je jako važno je da je iznošenje informacija van dozvole pristanka roditelja zabranjeno. Deljenje svih informacija o dijagnozama, toku terapija i ličnim podacima deteta i porodice strogo je zabranjeno.
Dete sa autizmom je pre svega osoba, a tek onda klijent ili pacijent. Prema njemu se tako moramo i odnositi.
Efikasna terapija zavisi i od odnosa koji se uspostavlja, partnerstva između roditelja, terapeuta ili učitelja u školi i terapeuta na jahanju.
Uspešno partnerstvo podrazumeva: usku saradnju, zajedničke ciljeve, komplementarne ciljeve, uzajamno poštovanje, dogovaranje, dvosmernu komunikaciju, poštenje i fleksibilnost. Ciljevi koje postavljamo su jasno definisani individualnim programom koji se pravi po određenim principima u obrascu namenjenom u te svrhe.
Nakon stručne procene, izrade individualnog plana i sprovođenja terapije, radi što profesionalnijeg pristupa problemu, radi se evaluacija i procena uspešnosti. Osnovni cilj treba da bude zadovoljstvo deteta, a ciljevi koje definišemo IP-eom treba da ostvare nekoliko kriterijuma: prihvatljivost, postignuće (a ne želja), jasnost i specifičnost, uočljivost, realnost i adekvatnost, vremensko ograničenje.
Lična odgovornost terapeuta je rad na sebi i na svojim kompetencijama, proširivanju svojih shvatanja, pristupa, metoda, kao i umeću komunikacije kao osnove za uspešnu saradnju.
“Ljudi svih onih zanimanja koji imaju posla sa nekom vrstom misionarenja u otvorenijem ili skrivenijem vidu, kao što su npr. sveštenici, terapeuti, političari, doktori, moraju da budu osobito budni i prema sebi izuzetno kritični da bi prepoznali u svojoj senci skrivenog šarlatana i lažnog proroka kome je krajnji cilj moć a ne pomoć, gospodarenje, a ne oslonac drugom” ― Vladeta Jerotić
Terapija pomoću konja ne može sama po sebi biti dovoljna kao oblik tretmana, ali nalazimo da ima uticaja upravo na one oblasti u kojima se deca sa autizmom suočavaju sa poteškoćama.
Pre svega, tokom ovog tretmana, dete nema osećaj da se od njega nešto zahteva, da je u zatvorenom i malom prostoru, položaj mu je iznad terapeuta... Jahanje konja je mnogo više od pukog fizičkog iskustva. Tu je i vrlo duboka veza jahača sa konjem. Konj je usklađen s najmanjim pokretom - stav i emocija, sve je jasno i nedvosmisleno. Konji mogu osetiti ako ste ljuti, nervozni, sretni, uzbuđeni, napeti ili opušteni i oni reaguju skladno tome. Zbog toga njihove reakcije su veoma delotvorne u stvaranju veza s decom sa autizmom koja imaju poteskoća u komunikaciju i interakciji.
Literatura
Biel, L., Peske, N. (2005). Rising a Sensory Smart Child. Penguin Books, USA
Bojanin, S. (1985). Neuropsihologija razvojnog doba i opšti reedukativni metod. Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd
Glumbić, N. (2009). Odrasle osobe sa autizmom. Univerzitet u Beogradu, Fasper, Beograd
Govedarica, T. (2000). Opšta reedukacija psihomotorike. Institut za mentalno zdravlje, Beograd
Dejvis, H. (1995). Savetovanje roditelja hronično obolele dece ili dece ometene u razvoju. Institut za mentalno zdravlje, Beograd
Jerotić, V. (2006). Psihoterapija i religija. Ars Libri, Beograd
Marić, J. (2002). Medicinska etika. Megraf, Beograd
Merope, P., Kingsledy (2008). J. Animal-Assisted Interventions for Individuals with Autism. London
Priručnik za prvih sto dana. Autism Speaks, Beograd
Hannah, L. (2001). Podrška učenju dece sa poteškoćama iz spektra autizma. International Autisthic Society, London
Autor: Tanja Jakovljević, defektolog oligofrenolog, reedukator psihomotorike i terapeut za izvođenje terapije i aktivnosti pomoću konja 
Ne govorite deci da se ne smeju nečemu, samo zato što vi niste baš najbolje raspoloženi tog dana. Posle će im dani zavisiti od vašeg raspoloženja. Njihove želje će biti ispunjavanje vaših, jer vas to čini srećnima, a onda će i oni imati pravo da budu srećni. A to nije fer. Svako treba da ima svoju sreću.
Ne govorite deci da se zagrljaji podrazumevaju. Podrazumevanje ljubavi je izmislio neko ko ne voli sebe (neko ko i sebe samo podrazumeva na ovom svetu). Nemoguće je da postoji osoba koja ne uživa u energiji zagrljaja.
Ne učite ih da nema svrhe da maštaju, samo zato što su nas istorija i geografija nekako podelile, pa na ovom ili onom podneblju snovi bolje i lakše sazrevaju. Ako ste vi odustali od svojih snova zbog tuđih razloga, to ne znači da oni ne treba ni da ih imaju.
Ne govorite deci da nemaju šta da kažu. Ćutaće. Vama veruju najviše, zapamtiće to. Ja pamtim.
Ako već hoćete nešto da im poručite, javite se na onaj plastični telefon koji, kobajagi, zvoni, a vaš dvogodišnjak vam ga užurbano pruža, kao da je poziv hitan. I jeste. Nema hitnijeg.
Ako to uspete, ako na taj poziv odgovorite, drugi vam u životu ni ne treba.
Autor: Tijana Šovljanski
Zaljubljenost i ljubav su dve najčešće upotrebljavane reči u intimnim vezama. Svi, ili pak skoro svi, poznajemo kakav je osećaj biti zaljubljen ili voleti nekog, ali da li znamo šta one zapravo znače? Ukoliko bi Vas partner pitao zašto ga volite, šta biste mu odgovorili?
Većina ljudi nije svesna koju težinu nose reči “volim te”, i upravo je to razlog njihove česte upotrebe. Nekada te dve reči postanu samo izgovor za sopstveno ponašanje. Danas, pored bezbroj istraživanja i studija, postoje nesuglasice i podeljena mišljenja o tome šta ljubav podrazumeva u svojoj celosti i da li je moguće uspostaviti pravi ljubavni odnos sa drugim bićem bez imalo religijskih premisa u njoj. Razni psiholozi su se bavili međuljudskim odnosima i zalazili u najdublje i najmračnije delove intimnih odnosa dok je Karl Gustav Jung zalazio u najdublje i najmračnije delove sopstvenog nesvesnog.
Alfred Hičkok, jedan od najuticajnih režisera 20. veka, takođe se u svojim filmovima bavio potisnutim i nesvesnim sadržajima. Zanimljivo je da Hičkoka sa Jungom skoro nikada nisu povezivali kao sa Frojdom. Nije bila tajna da je Hičkok bio ljubitelj Frojdove psihoanalize, no film Vertigo dobija jasniju sliku sagledan kroz jungovsku psihologiju.
Pre nego što se upustimo u analizu filma, potrebno je da izdiferenciramo ljubav i zaljubljenost. Za mnoge, ova dva termina imaju identično značenje. Većina će reći da je zaljubljenost emocija koja se javlja na početku veze a ljubav ono posle, kada upoznamo osobu malo bolje a i dalje osećamo nešto prema njoj. Ljubav je osećanje koje osoba gaji prema drugoj osobi i koju pritom doživljava kao vrednu i koju smatra sastavnim delom svog intimnog sveta. Ona nastaje kao posledica emocionalnog vezivanja, a postoji više vrsta ljubavi: osećanje voleti, biti voljen, samoljubav, uslovna i bezuslovna ljubav itd. Ljubav zahteva poznavanje stvarnosti druge osobe i njeno prihvatanje u potpunosti. Sa druge strane, zaljubljenost je više afektivno stanje nastalo iz nesvesne projekcije idealizovane predstave o ženi ili muškarcu. Treba naglasiti da zaljubljena osoba nije opsednuta drugim, već sopstvenim psihičkim sadržajima koje Jung naziva Anima ili Animus (više o ovim pojmovima u tekstu).
Upoznajemo protagonistu Skotija (James Stewart), policajca u penziji, koji ima patološki strah od visine - akrofobiju. Angažuje ga stari prijatelj Gavin (Tom Helmore) kako bi saznao šta nije u redu sa Medelin (Kim Novak), njegovom suprugom. Njeno čudno ponašanje navodi ga na pomisao da je ona zaposednuta duhom svoje preminule rođake Karlote koja je izvršila samoubistvo sa 26 godina, koliko Medelin ima sada.
Skoti prvi put ugleda Medelin u restoranu gde je večerala sa svojim suprugom. Više nego očigledan kontrast između Medelin i enterijera restorana govori nam o njenoj jedinstvenosti koju ona predstavlja za Skotija. Ona mu se prikazuje poput priviđenja, njen sjaj očarava Skotija, ali on nema snage da je direktno pogleda. Njenu lepotu upija tek krajičkom oka, a tek kada mu okrene leđa sagledava je u potpunosti. On vidi samo jedan deo Medelin. Upravo u ovom trenutku svedoci smo “zaljubljenosti na prvi pogled” i početka Skotijevog projektovanja Anime, ženskog aspekta muške psihe i simbol svih ženskih psiholoških težnji u psihologiji muškarca. Okrenuta leđima, simbolično, ona mu poručuje da je prati.
Anima doslovno znači duša i odnosi se na mušku psihu, kao što se Animus odnosi na žensku (muški aspekt ženske psihe). Važno je istaknuti da Jung nije smatrao da Anima doslovno predstavlja ženske osobine i potrebe kod muškaraca, već nešto što se nalazi duboko u nama, nesvesno. Svaki muškarac ima određenu predstavu žene, ne neke određene žene, već određenu predstavu ženskog. Upravo tu predstavu ženskog Skoti projektuje na Medelin.
Već na samom početku istrage, Hičkok nam prikazuje način na koji Skoti doživljava svoju Animu. Prati je do cvećare, ali interesantno je da ulaz u cvećaru ne vodi kroz glavna vrata (svesno) već kroz vrata od podruma. Tumačeno u kontekstu filma, podrum predstavlja Skotijevo nesvesno, “dom” Anime, mesto gde se skladište sva očekivanja i fantazije vezane za partnera, u ovom slučaju Medelin. On viri kroz odškrinuta vrata sopstvenog nesvesnog i prikuzuje mu se rajska slika. Ova scena ne prikazuje samo Skotijevu idealizaciju Medelin, već i celokupnu projekciju Anime.
Erotska tenzija između Medelin i Skotija raste. Oni odlaze u šumu i razgovaraju o zajedničkoj budućnosti. Nalaze se ispred ogromnog drveta koje se zove “Sequoia sempervirens — always green, ever living.” Ono što tokom filma suptilno dominira na Medelin kao i u njenom okruženju jeste boja šume - zelena. Haljine koje nosi, boja njenog automobila, hotel u koji odlazi i sada šuma gde se nalazi sa Skotijem koja je simbol nesvesnog. Drvo koje joj pokazuje simbolizuje njen smisao i ulogu u njegovom životu. Primetićete da je drvo džinovski veliko u poređenju sa drugim. Mi ne vidimo celu šumu od drveta. Upravo takvu ulogu ima i Medelin. Ona je za njega velika, jedina i uvek zelena i živa. Medelin je svesna da je ovo samo fantazija, no ipak, ona je zaljubljena ali i tužna jer zna da to mora da se završi. Ona priznaje da ga voli ali kako ona kaže – nije trebalo ovako da se desi, misleći na to da nije trebala da se zaljubi u njega, kasnije ćemo saznati i zašto. Na Skotijevo pitanje da li ga voli ona odgovara potvrdno ali nagoveštava da zna da će umreti. U kontekstu filma, odgovor se može tumačiti na dva načina.
U ljubavnoj sceni u štali, Medelin govori kako „nešto mora da obavi“ , izmiče se Skotiju i trčeći odlazi na vrh crkve. On shvata da ona želi da se ubije i kreće za njom, ali ga njegov strah od visine sprečava da se popne do kraja. Medelin skače i Skoti shvata da je gotovo. Jung je smatrao da muškarci obuzeti Animom imaju tendenciju da se povlače u osećanja povređenosti, pa je tako njen gubitak izazvao ne samo tugu i žaljenje za izgubljenom ljubavlju, već i osećaj krivice za njenu sudbinu. Krivica jer veruje da je mogao da je spasi da nema strah od visine. Prisetimo se da je i njegov kolega nastradao zbog istog problema koji Skoti ima (uvodna scena filma).
Košmarni san koji Skoti ima izuzetno je važan jer nam govori najiskrenije i najtačnije misli i osećanja koja gaji prema Medelin. Snovi (nesvesno) znaju bolje i više od svesti i treba im posvetiti posebnu pažnju. Koliko je Hičkok bio ispred svog vremena govori nam sadržaj i koncept ovog sna. On ima jasnu poruku i govori da iako je Medelin mrtva, u Skotiju ona i dalje postoji. Ideal koji ona predstavlja nastavlja da živi (setite se samo naziva drveta). U prvom delu sna Skotiju se javljaju simboli i znakovi koji ga asociraju na Medelin (cveće, ogrlica, grob Karlote i td.), dok nju ne sanja u svom pravom obliku. Često se dešava da u snovima, kada sanjamo neprijatne sadržaje vezane za blisku osobu (smrt Medelin), vršimo prebacivanje tih neprijatnih sadržaja na neku drugu osobu (Karlota). Skoti čak ni na nesvesnom nivou ne priznaje njenu smrt već sanja sve ono što ga asocira na nju. U drugom delu sna Skoti dolazi do groba Karlote koji je prazan. Scena je prikazana iz Skotijeve perspektive i jasno vidimo da ulazi u grob, tone sve dublje gde odjednom njegova Senka pada na krov crkve sa koje je Medelin skočila. Njegova silueta koja pada simbolizuje i njegovu smrt od kako je Medelin mrtva. Za najtačnije tumačenje sna potrebno nam je nešto što ne možemo da dobijemo, a to je malo Skotijevog vremena da nam ispriča svoje emocije, asocijacije i sve ono što je potrebno da bismo odradili dobru analizu, ali Hičkok nam je dao dovoljno informacija kako bismo mogli da zaključimo suštinu - fantazija o Medelin nastavlja da živi.
Skoti ne može da izdrži psihički pritisak i pada u depresiju. U bolnici ga posećuje njegova drugarica Midž (Barbara Bel Geddes) koja je platonski zaljubljena u njega. Tokom filma primećujemo da je Skoti „rezervisan“ prema njoj, imajući u vidu da su ranije bili zajedno. On odbija i da primeti da između njih dvoje možda i postoji nešto. Midž predstavlja ono što poznati Jungov analitičar Robert Džonson naziva očovečujuća ljubav, i suštinski je dijametralno suprotna od onoga što Skoti oseća prema Medelin tj. zaljubljenosti. Odbijanje očovečujući tj. realne ljubavi je veoma česta reakcija (ako ne i pravilo) u situacijama obuzetošću Animom/Animusom. Voleti podrazumeva usmeravanje svoje ljubavi na smrtno ljudsko biće, a ne na projektovanu idealizovanu predstavu kao što je Medelin. On mora da bude u odnosu sa konkretnim ljudskim bićem, da empatiše sa njom i potvrdi joj njenu vrednost onakvom kakva ona zaista jeste u svojoj celini. Biti zaljubljen je nešto sasvim drugo: to nije usmereno prema ženi već prema Animi, na muškarčev ideal: njegov san, njegovu fantaziju i očekivanje. Međutim, Skoti i dalje traga za svojom Animom, a njegove zelene oči nam jasno govore o kome se radi.
Nakon Skotijevog izlaska iz bolnice na ulici vidi devojku u zelenoj haljini koja ga podseća na Medelin. Prati je do hotela u kome stanuje i moli da popriča sa njom na šta ona pristaje. Ona se predstavlja kao Džudi Barton i saznaje od Skotija šta mu se dogodilo. On je poziva na večeru. Nakon njegovog odlaska ona se priseća šta je uradila i u afektu kreće da piše pismo istine Skotiju. Želi da mu kaže kako je sve to bilo delo Gavinovog plana da ubije svoju ženu, da je nju izabrao jer liči na nju, da je znao da zbog bolesti on neće moći da se popne na vrh crkve i kako nije trebala da se zaljubi u njega jer to nije bio deo plana. Ona sada želi da je Skoti voli zbog onoga što ona jeste, a ne zbog onoga što on misli da jeste.
Nakon večere Skoti prati Džudi do njenog stana, ulazi unutra i predlaže joj da se češće viđaju. Ova scena je verovatno jedna od najvažnijih u celom filmu jer iz Skotijeve perspektive vidimo samo siluetu Džudi koja odaje utisak Senke. Spušta se na fotelju i njeno lice je podeljeno, jedan deo je osvetljen zelenom svetlošću dok je drugi u mraku. Zašto? Zato što Skoti ne vidi osobu u njenoj celosti. Sa jedne strane on vidi Medelin i taj deo je osvetljen, ali mračni deo simbolizuje Džudi, ono na šta Skoti zatvara oči. Džudi shvata da on želi njeno društvo jer ga ona podseća na nju, svejedno pristaje.
Skoti odbija realnost zbog fantazije i pokušava da od Džudi napravi Medelin. Kupuje joj odeću koju je ona nosila, prisiljava da ofarba kosu itd. Takođe, interesantno je da ne možemo da vidimo ni jedan poljubac između Skotija i Džudi. Svaki put kada bi se našli u prilici da budu intimni, Skoti bi skrenuo glavu ili bi je poljubio u obraz. On je i dalje veran svojoj Animi – Medelin, i ne želi da je prevari. Prvi poljubac vidimo tek nakon njenog izlaska iz toaleta, kada kao u fantaziji i obučena kao Medelin, prilazi Skotiju gde pada u njegov zagrljaj. On se seća njihovog poslednjeg poljupca, i obuzet celokupnim doživljajem, on nije intiman sa Džudi u tom konkretnom trenutku, već sa Animom tj. njegovom predstavom.
Džudi se odaje tako što stavlja ogrlicu koju je nosila kada je bila Medelin. Skoti shvata i vozi je u crkvu sa koje je Medelin skočila, gde mu ona priznaje sve, ali govori da ga ipak voli. Penju se na vrh crkve i, u strahu od časne sestre, Džudi skače dole. Čemu ovako tragičan kraj? Zašto Skoti prolazi kroz smrt drage osobe dva puta? Džudi umire na kraju filma jer je fantazija, predstava i Skotijeva projekcija. Skoti nikada ne bi doživeo Džudi odvojeno od njegove idealizacije Medelin; stoga joj je Hičkok i odredio ovakav kraj. On je shvatio da Džudi nije Medelin i da nikada to ne može da bude, pa je samim tim idealizacija Medelin umrla. Sa druge strane, Džudi je osuđena na smrt jer je ona nosilac Anime i može da opstane u životu samo ukoliko je dovoljno jaka da je sve vreme nosi i pritom da to uspešno radi. Film nam jasno govori da ona to ne može.
Tema kojom se bavio Hičkok aktuelna je i danas. Koliko smo samo puta čuli da se emotivne veze završavaju jer partner nije mogao da ispuni očekivanja drugog? Anima/Animus se nalazi u svakom čoveku i ne može umreti, jer ona/on je deo nas samih. Kada budemo shvatili da su očekivanja prema našim partnerima i prepisivanje osobina koje oni ne poseduju, u stvari samo naša projekcija, omogućićemo sebi da više cenimo sopstvenu i tuđu prirodu. Osvešćivanje pojmova Anime i Animusa će omogućiti da više ne govorimo za partnere „U početku je bio sjajan/na, ali kasnije je pokazao/la svoje pravo lice...“ Naš zadatak je da samospoznajom i balansom između projekcija i stvarnih želja održavamo bliske odnose sa ljudima koje volimo, ne zbog onoga što bismo voleli da oni predstavljaju, već zbog onoga što oni zaista jesu.
Reference:
Milivojević, Z.(2007): Emocije–psihoterapija i razumevanje emocija, Psihopolis, Novi Sad Nastović, I.(2000): Snovi: psihologija snova i njihovo tumačenje, Prometej, Novi Sad Stajn, M.(2007): Jungova mapa duše, Laguna, Beograd Džonson, R.(2002): Psihologija romantične ljubavi, Zavod za udžbenike, Beograd
Autor: Stojan Mišić
Sindrom Alise u zemlji čuda, umetanje misli, klinička likantropija (transformacija ličnosti), Pariski sindrom i drugi... Deluzije dolaze u svim oblicima i veličinama: od prolaznih epizoda do potpunih i neizlečivih mentalnih bolesti. Ali, sve one imaju jednu zajedničku osobinu: odovojene su od realnosti. Deluzije ne slušaju razloge i ne priklanjaju se činjenicama.
Studija sprovedena na 7500 beba, pokazala je postojanje dve roditeljske veštine koje su od ključnog značaja za ubrzani razvoj inteligencije deteta do četvrte godine. Mnoga dosadašnja istraživanja pokazala su da deca koja su dojena imaju visoke rezlutate na testovima inteliencije, ali sve do sada, tačan uzrok toga bio je misterija.
Broni Ver je medicinska sestra koja je, zbog prirode svog posla, bila u društvu brojnih ljudi koji umiru. Samim tim, čula je mnoge poslednje govore, oproštaje, želje i - kajanja. Na osnovu ovog članka Broni je napisala knjigu o tome na koji način su njen život promenili dragi ljudi kojih više nema. Pred vama je upravo članak koji je poslužio kao inspiracija za knjigu...
Mnogo godina sam radila na odeljenju palijativne nege. Moji pacijenti bili su oni koji odlaze kući da umru. Provodili smo neverovatne trenutke. Ja sam sa njima provodila poslednjih tri do dvanaest nedelja života.
Ljudi dosta sazri kada je suočeno sa sopstvenom smrću. Naučila sam da nikada ne potcenjujem nečiju sposobnost da sazri. Neke od promena bile su fenomenalne. Kao što je i očekivano, svako iskusi skup emocija - poricanje, strah, bes, grižu savesti, još poricanja i na kraju prihvatanje. Svaki pacijent je pronašao svoj mir prolazeći kroz njih, apsolutno svaki.
Na pitanje da li se kaju zbog nečega ili da li bi nešto drugačije uradili, isti odgovori javljali su se iznova i iznova. Evo najčešćih pet:
Ova rečenica javljala se ubedljivo najviše. Kada ljudi shvate da im je život skoro završen i kada se sa jasnoćom osvrnu ka njemu, tek onda vide koliko je snova ostalo neispunjeno. Mnogo ljudi nije ispoštovalo ni polovinu svojih snova i umrli su znajući da je to zbog izbora koje su pravili, odnosno nisu napravili.
Veoma je važno da pokušate da ostvarite i ispoštujete bar neke svoje snove. Od trenutka kada se razbolite već je kasno. Malo njih shvata da zdravlje donosi slobodu, sve dok ga ne izgube.
Ovo sam čula od gotovo svakog muškog pacijenta. Propustili su odrastanje svoje dece i provodili malo vremena sa svojim partnerom. I ženski pacijenti govore o ovome. Međutim, s obzirom da se radi o pacijentima starijih generacija, uglavnom nisu žene bile te koje su donosile hleb i novac. Mnogi muški pacijenti koje sam negovala se duboko kaju što su toliko vremena posvetili svom poslu.
Pojednostavljujući svoj način života i donošenjem svesnih odluka usput, moguće je zaraditi onoliko koliko mislite da vam je potrebno. Stvaranjem više prostora u svom životu, postajete srećniji i otvoreniji ka novim prilikama koje se više uklapaju u vaš novi način života.
Mnogi ljudi potiskuju svoja osećanja sa ciljem da održe dobre odnose sa ostalima. Kao rezultat toga oni su se odlučili za osrednjost i nikad nisu postali ono za šta su stvarno bili sposobni da budu. Veliki broj bolesti razvio se iz ogorčenosti i ljutnje.
Ne možemo kontrolisati reakcije drugih. Međutim, iako ljudi mogu reagovati u početku kada promenite način ponašanja na koji su navikli, na kraju ipak uzdignete odnos do jednog potpuno novog i zdravijeg nivoa. Ili to ili se oslobodite jedne nezdrave veze iz života. U svakom slučaju - vi dobijate.
Često ljudi ne shvataju pravu vrednost starih prijatelja sve do svojih poslednjih dana, a tada nije uvek moguće pronaći te prijatelje. Mnogi su se toliko zaglavili u svom životu da su dopustili da se zlatna prijateljstva ugase sa godinama. Mnogo je kajanja zbog neposvećivanja dovoljno vremena i napora onim prijateljstvima koja to zaslužuju. Svakome nedostaju prijatelji kada umire.
Ljudima koji žive zauzetim životom, zajedničko je to što često zaboravljaju na prijatelje. Ali kada se suočimo sa dolazećom smrću, fizički detalji iz života nestaju. Ljudi žele da dovedu u red svoj finansijski život koliko god je to moguće. Međutim, novac i položaj nisu ono što im je istinski važno. Žele da dovedu stvari u red, najpre zbog svojih voljenih. Mada, onda su vrlo često previše stari i umorni da završe ovaj zadatak. Na kraju se sve svodi na ljubav i veze. To je sve što preostaje u poslednjim nedeljama, ljubav i veze.
Ovo je iznenađujuće česta izjava. Mnogi do samog kraja ne shvataju da je sreća izbor. Oni su ostali zaglavljeni u starim šablonima i navikama. Takozvani komfor poznatosti, preplavljuje njihove emocije, kao i fizički život. Strah od promena natera ih da lažu i druge i sebe da su zadovoljni. U okviru toga oni čeznu za pravim smehom i blesavošću.
Kada ste na samrti, ne brinete o tome šta drugi misle o vama. Koliko bi bilo dobro biti u mogućnosti da zaboravite na sve i ponovo se smejete, mnogo pre svoje smrti...
Život je izbor. Vaš izbor. Birajte svesno, birajte mudro, birajte iskreno. Odaberite sreću.Autor: Broni Ver
Izvor: True activist
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović