Emocije su sastavni deo naših života. One u velikoj meri određuju njegov kvalitet i prožimaju sve važne oblasti našeg funkcionisanja – odnose sa prijateljima, porodicom, partnerima, kolegama. U pojedinim situacijama mogu da nas spasu, ali i da naprave veliku štetu, kako nama, tako i ljudima oko nas.
Najjednostavnije i najtačnije rečeno, emocije predstavljaju reakcije. Javljaju se kada procenjujemo da se nešto važno desilo, dešava ili će se desiti našem blagostanju. Na taj način, one nas obaveštavaju da se nešto zaista važno zbiva u svetu koji nas okružuje, bilo da je reč o spoljašnjem ili o svetu unutrašnjih događaja.
Zato, sticanjem znanja o emocijama, povećavamo našu ličnu moć i otvaramo priliku za značajno unapređenje kvaliteta naših života. Ovo se pre svega odnosi na poboljšavanje odnosa sa samim sobom, ali i na odnose sa drugim ljudima. Razumevanje sebe i drugih, uz razvijanje prijateljskog i fleksibilnog odnosa sa našim i tuđim emocionalnim svetovima, postajemo majstori zanata kvalitetnog življenja.
Kroz šarenolik i bogat svet emocija vodiće vas psiholog master Milica Jakšić.
Šta su emocije?
Emocije predstavljaju unutrašnji alarm koji nas obaveštava da je vreme da se pripremimo za akciju. One nas obaveštavaju na nekoliko načina da se nešto bitno dešava.
Pre svega, doživljavamo promene u telu, u radu unutrašnjih organa. Te promene služe da se ceo organizam što bolje pripremi za željenu akciju. Do tih izmena dolazi uz pomoć autonomnog nervnog sistema, njegovih delova – simpatičkog i parasimpatičkog. Ako uzmemo za primer osećanje straha, promene u radu unutrašnjih organa mogu biti ubrzan rad srca, pojačano znojenje, ubrzano disanje. Ove telesne promene služe da se što brže prilagodimo novonastaloj situaciji.
Osim navedenih promena u radu unutrašnjih organa, dolazi do promena u motornom sistemu koje utiče na promene u mišićima. Kada je reč o strahu, možemo imati doživljaj da su nam ruke lake. Ove promene se dešavaju kako bi se telu dodatno pripremilo za adekvatno ponašanje. U slučaju straha, da bi se telo spremilo da izbegne i napusti opasnu situaciju.
Takođe, emocije su sačinjene i od motivacione komponente, tako što nas podstiču na akciju koja će za nas biti svrsishodna. Kada smo uplašeni, možemo prepoznati snažan nagon da napustimo preteću situaciju i upravo to predstavlja motivacionu komponentu emocije straha.
U stanju emocionalnih reakcija mi takođe doživljavamo promene na mentalnom planu. Pažnja nam je izoštrena, fokusirani smo na tu važnu situaciju.
Kako nastaju emocije?
Emocije nastaju tako što opazimo da se desila neka promena, u svetu spoljašnjih ili svetu unutrašnjih događaja (telesna senzacija, druga emocija, nagon, mentalna predstava – misao, sećanje). U slučaju straha, možemo se uplašiti kada smo u automobilu i kada nam u susret u našoj traci ide automobil koji se približava velikom brzinom. Možemo se, takođe, uplašiti kada osetimo snažan bol u stomaku, odnosno kada osetimo snažnu strepnju povodom koje se uplašimo itd.
Nakon što opazimo ovu promenu, mi procenjujemo značenje same situacije. Ukoliko nam se automobil približava ogromnom brzinom, mi opažamo automobil, njegovu brzinu, nas same u toj situaciju, i celokupnu navedenu situaciju. Ovaj proces se dešava veoma brzo i u navedenom slučaju sve ove radnje radimo automatski.
Nakon toga ocenjujemo važnost događaja. Ukoliko procenimo da je spoljašnji događaj važan, doživećemo emociju. U primeru sa kolima koja nam idu u susret, ukoliko mi procenimo da je od izuzetne važnosti da se što pre sklonimo u zaustavnu traku, osećaćemo snažniji strah nego ako procenimo da ne moramo istoga časa da se prestrojimo u susednu traku.
Funkcija emocija je da nas pripreme da se nosimo da nama važnim događajima.
Trajanje i intenzitet
Osećanja mogu biti različitog trajanja. Najčešće traju od nekoliko minuta do nekoliko desetina minuta, ali mogu trajati i duže.
Ukoliko traju nedeljama ili mesecima, one više nisu osećanja, već raspoloženja. Raspoloženja su kontinuirana osećanja koja dugo traju. Ona predstavljaju osnovni emocionalni tonus osobe, kako navodi Milivojević. To znači da ako smo depresivno raspoloženi, imamo veću šansu da tokom ovog raspoloženja doživljavamo srodna osećanja – tugu, očaj, krivicu itd. Ili ako smo euforično raspoloženi, veće su šanse da ćemo biti uzbuđeni i da ćemo osećati zadovoljstvo.
Da bi osećanje preraslo u raspoloženje neophodno je da je osoba:
✱ izložena dugotrajnim spoljašnjim događajima povodom kojih oseća neko osećanje ili
✱ da se hronično izlaže untrašnjim događajima povodom kojih oseća neko osećanje. Ti unutrašnji događaji mogu biti bilo koje mentalne predstave kojim se osoba izlaže i nakon što je prošla neka spoljašna situacija.
Za razliku od osećanja kod raspoloženja često nismo svesni uzroka ovog hroničnog osećanja, i često se izlažemo tim mentalnim predstavama po automatizmu, kao posledicu naučenog obrasca ovog unutrašnjeg ponašanja.
U stanjima ovih hroničnih osećanja – raspoloženja, spremniji smo da tražimo, a i nađemo “razloge” da se osećamo na određeni način. Na primer, ako smo iziritirani, lakše ćemo naći razlog da budemo ljuti – na pešake koji polako prelaze ulicu, na decu koja veselo skakuću ispred televizora, na osobu koja se “provlači” preko reda u pošti.
Ekman navodi da su osećanja, za razliku od raspoloženja, korisna.
Kada smo zarobljeni u raspoloženjima, sužavamo naše alternative i opcije za adekvatno opažanje situacija, narušavamo naše razmišljanje i skloniji smo greškama u razmšljanju, ponašanje i motivacija su nam u većoj meri pod uticajem ovog osnovnog emocionalnog tona.
Sa druge strane, osećanja su svrsishodna, korisna. Funkcija osećanja je prilagođavanje. Ona nas podstiču da svoja ponašanja prilagodimo novonastalim promenama ili nam javljaju da je promena koju smo postigli u ponašanju unapredila našu adaptaciju. Osećanja koja nas aktiviraju su na primer, ljutnja i strah. Strah nas podstiče da napustimo situaciju, zato što je procenjujemo kao ugrožavajuću. Ljutnja nas podstiče da se zauzmemo za sebe, da od drugog tražimo promene u ponašanju.
Šta nisu emocije?
Ponašanja nisu osećanja
Iako ljudi često veruju da osećanja isto što i ponašanje, to nije slučaj. Osećanje je unutrašnji događaj, koji nam kaže da se nešto važno zbiva u svetu koji nas okružuje. Ponašanje je, sa druge strane, niz aktivnosti, u kojima se mi angažujemo.
Na primer, mi možemo doživeti ljutnju zato što je neko zakasnio na dogovoreni sastanak, ali je možemo ispoljiti na socijalno prihvatljiv ili na socijalno neprihvatljiv način.
Socijalno neprihvatljiv način bi bio da vičemo, psujemo, da dajemo ocene vezane za ličnost ove osobe, da je nazivamo svakakvim imenima itd. Socijalno prihvatljiv način bi, na primer, uključivao kritiku ponašanja kašnjenja ove osobe i zahtev da to ponašanje kašnjenja promeni.
Takođe, ova naša ponašanja mogu biti efikasna i neefikasna – u zavisnosti od cilja koji želimo da postignemo. Ukoliko je naš cilj da jasno iznesemo svoje nezadovoljstvo ponašanjem koje čini osoba koja je zakasnila, veća je verovatnoća da ćemo u tome uspeti ako kritikujemo samo ponašanje osobe, a ne njenu ličnost.
Uobičajeno je i pogrešno verovanje da ako osoba oseća neku emociju, ona mora da se ponaša u skladu sa tim osećanjem. To, međutim, nije slučaj. Mi imamo slobodu da se ponašamo onako kako želimo, bez obzira šta i kako se osećamo i mislimo.
Oseti nisu osećanja
Često se dešava da ono što doživljavamo svojim čulima izjednačavamo sa osećanjima. Međutim, to nisu osećanja. Ono što registrujemo našim čulima su oseti i predstavljaju jednostavnije forme doživljaja, zato što uključuju samo registrovanje promena našim čulnim aparatom – čula vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira.
Telesne senzacije nisu osećanja
Nekada se dešava da brkamo telesne senzacije sa osećanjima. Ipak, ovo nije slučaj. Telesne senzacije su uvek prisutne tokom doživljavanja osećanja, ali one su fizička reakcija koja prati emocije.
Procene nisu osećanja
Dešava se da kada pitamo ljude kako se osećaju oni iznose ocene. Na primer: “Osećam se glupo”. Međutim, procene nisu osećanja. To su ocene našeg uma, a ne osećanja.
Nastaviće se…
Reference:
Ekman, P. (2003). Emotions revealed: recognizing faces and feelings to improve communication and emotional life. New York: Times books, Henry Holt and Company.
Milivojević, Z. (2003). Emocije: psihoterapija i razumevanje emocija. Novi Sad: Prometej.
Steiner, C. (2007). Školovanje srca: učenje emocionalne pismenosti. Novi Sad: Psihopolis institut.
Autor: Milica Jakšić
