Sreća: utopijski ishod ili zdrav životni stil?

Kategorija: Psihonauka

fi

Ostvarivanje višeg nivoa sreće je važan cilj većine ljudi na svetu. Jedan od najčešćih odgovora koji ljudi daju kada ih pitamo o njihovim ciljevima, željama, nadanjima, odnosi se najčešće na sreću, srećne ishode, srećne živote. Iako istraživanja pokazuju da, na pitanje „Koliko procenjujete da ste srećni na skali od 0 do 10?“ većina ljudi odgovara da je, u suštini, srećna (Diener & Diener, 1996), manje od 20% odraslih izveštava da su u stanju potpunog zadovoljstva (Keyes, 2002).

Mnogi ljudi izveštavaju da su «zaustavljeni u koloseku» ili da «žele više», ali nemaju pri tome dijagnozu mentalnog poremećaja (Frederickson, 2008).  A alarmantni su i podaci Svetske zdravstvene organizacije: depresija pogađa preko 100 miliona ljudi na svetu, a u 2000. godini je proglašena za drugi vodeći uzrok nesposobnosti kod populacije godina 15 do 44, preko 21 milion zloupotrebljava alkohol, preko 7 miliona pati od Alzhajmerove bolesti, oko 4 miliona ljudi pati od šizofrenije, bipolarnih poremećaja i napada panike. SZO predviđa da će 2020.godine depresija biti drugi vodeći problem pored srčanih bolesti kako za sve uzraste, tako i za oba pola. U SAD, oko 16.3 miliona odraslih Amerikanaca, ili oko 8.2% njih preko 18.g., pate od major depresije ili distimičnog poremećaja. U Engleskoj, depresija je na trećem mestu kao uzrok traženja pomoći u zdravstvu.

322Kada uzmemo u obzir činjenicu da je većina ljudi na svetu uopšteno srećna, ali da je istovremeno među svim ljudima mnogo onih koji su nezadovoljni svojim životom, ili pate od nekog psihičkog poremećaja, ili osećaju da njihov život nema pravac, kakve asocijacije nam se sve mogu javiti? Možda onda možemo postaviti pitanje o kakvoj sreći govorimo? Da li je sreća, poput mnogo čega, subjektivna stvar koju svako oseća na svoj način? Da li sreća može biti funkcionalna i disfunkcionalna? Da li se sreća odlikuje posedovanjem materijalnih dobara, da li poređenjem sa drugim ljudima, da li je ona skrivena u čulnim užicima ili pak u produhovljenim iskustvima? Da li dolazimo do zaključka da to što je neko izjavio da je srećan ne znači uvek da je psihološki dobro? Možda se stvarni kriterijum sreće ne krije u odgovoru na samo jedno pitanje “Koliko procenjujete da ste srećni?”

S obzirom da se pokazalo da sreća može biti uzrok i posledica mnogih željenih ishoda (uključujući uspeh u karijeri, brak, zadravlje) (Presman & Cohen, 2005), od velikog je značaja razumevanje kako ljudi mogu da dostignu optimalno stanje funkcionisanja, što otvara jedno milenijumski staro pitanje: na koje načine osoba može da uveća blagostanje (naučni termin za svakodnevni termin sreća) i umanji patnju? Odgovoriti na ovo pitanje bila je jedna od prvih misija psihologije (Witmer, 1907). Psihološko blagostanje se dugo smatralo glavnom komponentom dobrog života. Sa evolutivne perspektive, pozitivno blagostanje ima adaptivnu ulogu u ljudskom preživljavanju zato što pojedincu pruža motivaciju da istraži i izgradi resurse za suočavanje sa životnim tragedijama i stresorima (Diener & Diener, 1995.). Mnogi teoretičari su podrazumevali blagostanje kao važan uslov mentalnog zdravlja (Karl Meninger, 1930). Ali bez obzira na ove činjenice, do pre par decenija, psihologija se uglavnom bavila onim negativnim.

Postavlja se pitanje zašto je to tako: zašto je u proteklih nekoliko decenija ipak prevladavalo interesovanje za negativno?

1. Prvi razlog leži u saosećanju. Oni koji pate trebali bi da budu zbrinuti pre onih koji već funkcionišu dobro. Ipak, i da bi se pomoglo onima koji pate, bila su neophodna istraživanja pozitivnih faktora koji mogu prevenirati buduće teškoće ili pomoći prilikom suočavanja sa negativnim događajima. Dakle, bila su neophodna znanja o pozitivnom u čoveku, o kapacitetima, resursima, načinima kako od negativnog doći do pozitivnog funkcionisanja.

2. Drugi razlog jeste hitnost negativnog, kao i distres i bolesti koje su došle kao posledice Drugog Svetskog rada, kada su agencije za finansiranje davale prioritet istraživanju mentalnih poremećaja i drugih problema (Seligman, 2002.). Tada se u okviru kliničke psihologije mnogo ulagalo u identifikovanje uzroka mentalnih poremećaja, kao i načina da se oni otklone (Keyes & Lopez, 2002).

3. Treći razlog se krije u izjavi Baumaistera i kolega (2001): „Loše je jače od dobrog.“

4. Možda najznačajniji od svih uzroka češćim bavljenjem negativnim informacijama jeste činjenica da one ometaju naša očekivanja koja su uglavnom pozitivna.

Pozitivna psihologija kao pravac koji objedinjuje negativno i pozitivno

“Ne znam nijednu podsticajniju činjenicu od mogućnosti svakog čoveka da svesnim naporom unapredi svoj život.”  Toro

7U cilju otkrivanja načina kako da ljudi pređu iz negativnih u pozitivna stanja, u cilju otkrivanja kako da ljudi nauče da žive i nose se sa neizbežnim negativnim okolnostima poput bolesti, traumatskih iskustava, stresa, u cilju otkrivanja načina kako da osoba funkcioniše dobro, da raste i razvija se i uspešno se kreće ka svojim ciljevima, nastao je pravac pozitivna psihologija, koji se najvećim delom zasniva na postavkama humanističke psihologije i idejama njenih predstavnika: Karla Rodžersa, Abrahama Maslova, Erika Froma, R.D. Lainga, Rolo Meja, koji su pre svih predlagali da nauka krene u drugom pravcu, kako od bavljenja negativnim do bavljenja pozitivnim, tako i od bavljenja kvantitativnim do kvalitativnih istraživanja koja bi se bazirala na živim ljudskim iskustvima.

Važno je naglasiti da pozitivna psihologija ne zanemaruje činjenicu da se psihologija većinom bavi negativnim, fokusirajući se na patologiju i mentalne poremećaje. Pristalice pozitivne psihologije samo zastupaju stav da je fokus jedino na poremećaje vodi nekompletnom pogledu na ljudsko funkcionisanje. Samim tim, svrha pozitivne psihologije nije u negiranju postojanja neprijatnih aspekata svakodnevnog života (Gable & Haidt, 2005), nije u zanermarivanju realnosti, ni u manjku osetljivosti za postojanje negativnih aspekata života, disfunkcionalnih porodičnih sistema i neefektivnih institucija. Naprotiv.

Ipak, prvi pokušaji opisivanja osobe koja je srećna jesu bili vrlo jednostrani, i odnosili su se na opis idealne osobe sa idealnim karakteristikama i okolnostima. Na primer, Wilson (1967) je opisao osobu koja je srećna kao “mladu, zdravu, dobro edukovanu, ekstravertnu, optimističnu, bezbrižnu, religioznu, u braku, sa visokim samopoštovanjem, dobrim poslovnim moralom, skromnim aspiracijama, bilo kojeg pola, sa visokim količnikom inteligencije”. Preko 700 studija je publikovano nakon Wilsonovog opisa srećne osobe. Istraživanja su dala sasvim drugačiju sliku i ukazala da se, srećom, među srećnima nalaze ljudi sa određenim zdravstvenim, psihološkim, pa i egzistencijalnim teškoćama i problemima, kao i da čovek može živeti srećan život i tokom procesa ostvarenja svojih ciljeva, a i da srećnih ljudi ima među svim demografskim kategorijama. Dakle, već se nazire zaključak da ne možemo jasno razdvojiti srećno od nesrećnog, prijatno od neprijatnog, nego da se oni skoro uvek prepliću.

Hedonizam i eudamonizam, dve vrste sreće

“Ono što je najbitnije nikada ne bi trebalo biti žrtvovano zarad onog najmanje bitnog” Gete

smile-enjoy-life-002Različite koncepcije, često kompleksne, ipak jasno ukazuju na dva različita, ali ipak donekle i povezana stanovišta: hedonizam (od grčke reči hedonismus = zadovoljstvo) i eudamonizam (od grčke reči eudamonism = blagostanje; ili eu=dobar, daimon=duh), dva stanovišta predložena još od strane Aristotela. Važno je razlikovati ove dve vrste blagostanja, zato što one potpuno različito utiču na ponašanje i psihološko funkcionisanje:

1. Dok se hedonistički pogled na blagostanje odnosi na prijatnost, zadovoljstvo i sreću (Ryan & Deci, 2001), eudamonistički pogled objašnjava blagostanje u terminima ličniih snaga i kretanjima ka uzvišenijem dobru, zatim aktivnostima koje su u skladu sa nečijom stvarnom prirodom i dubokim vrednostima, realizaciji nečijeg istinskog potencijala (Ryff & Keyes, 1995) i iskustvu svrhe ili smisla u životu, sreće zbog nečega čemu se dugoročno teži, što često podrazumeva upražnjavanje neprijatnih aktivnosti zarad višeg cilja, kao i borbu protiv hedonističkih poriva u sebi, koji osobu mogu odvući od za nju korisnih aktivnosti (Ryff, 1989).

2. Jedan od glavnih kriterijuma za razlikovanje hedonističkog od eudamonističkog pogleda na blagostanje jeste stepen do kojeg se oni odnose na subjektivno, odnosno objektivno. Dok se hedonistički pogled na blagostanje odnosi na lično iskustvo zadovoljstva i trenutni, prolazni osećaj pozitivnog emocionalnog stanja, eudamonistički pogled na blagostanje se odnosi na izlaženje u susret objektivno validnim potrebama, i odgovornim ponašanjima, čija realizacija povoljno deluje na celokupni ljudski razvoj i dobra je za samu osobu i ljude oko nje (Fromm, 1947; Kagan, 1992).

3. Razlika je i u nivou svesnosti o razlikama između prijatnog, a nekorisnog, i neprijatnog, a korisnog. Eudamonističke teorije podrazumevaju da mnogi željeni ishodi koji vode isključivo zadovoljstvu ne moraju obavezno biti i dobri za osobu (Ryan & Deci, 2001). Na primer, odlazak u kupovinu garderobe i bavljenje fizičkim aktivnostima mogu sadržati hedonistički aspekat, izazivajući zadovoljstvo i uživanje. Međutim, bavljenje fizičkim aktivnostima će pre doprineti osećaju ličnog rasta i razvoja, osećaja kompetentnosti, nego kupovina garderobe. Dakle, kada se govori o eudamonističkom blagostanju, govori se o aktivnostima koje su dugoročno dobre za osobu i koje su povezane sa dugoročnim blagostanjem (Steger i sar., 2008), govori se o svesnom biranju da se ne ide “linijom manjeg otpora”, nego “putem kojim se ređe ide”. Dok su sa druge strane, aktivnosti koje donose jednostavna zadovoljstva, najčešće kratkotrajna (Oishi i sar, 2001) i mogu čak biti nepogodna za blagostanje. Na primer, pokazalo se da je traženje senzacija u vezi sa brojnim negativnim ishodima, uključujući korišćenje droga (Zuckerman, 1994) i rizična ponašanja poput konzumiranja alkohola, vožnje u pijanom stanju, kao i izbegavanja zaštićenih seksualnih odnosa.

Šta je onda u stvari hedonizam? Zar biti hedonista nije pozitivna karakteristika?

Frosting-cupcake-6Odgovor na ovo, kao i na mnoga druga psihološka pitanja je sve samo ne jednostavan. I odgovor se u odnosu na ovu, kao i u odnosu na mnoge druge karakteristike, svodi na činjenicu da je ključ u umerenosti i ravnoteži.

1. Hedonističko iskustvo je subjektivno (Campbell, 1976). Tu su često odsutni objektivni uslovi poput zdravlja, komfora, vrline ili bogatstva. Takođe, odsutan je odgovor na važno pitanje da li hedonista sam sebi omogućuje hedonističke aktivnosti ili upražnjava ovakve aktivnosti oslanjajući se na nekog drugog ko je odgovoran za njega. Dakle, osobe različitog nivoa obrazovanja, osobe sa nižim i višim primanjima, osobe koje žive u jednoj ili drugoj državi i kulturi sebe istovremeno mogu nazivati hedonistima i istovremeno mogu, u skladu sa svojim mogućnostima i standardom, uživati u hrani, ispijanju kafe, spavanju, smejanju sa prijateljima, kupovini, i sl. Da li nas već ovo saznanje navodi na logičan zaključak da ustvari svako može, ako želi, da bude hedonista, jer je to vrlo lako?

2. Drugo, kada govorimo o hedonističkom iskustvu, mi govorimo samo o onom prijatnom, trenutnom. Dakle, ne znamo ništa o neprijatnom, o dugoročnom, o ishodima ovakvih težnji. Postavlja se pitanje, dakle, iako je hedonizam prijatno lično iskustvo, da li su posledice hedonizma uvek dobre?

3. Kada govorimo o hedonizmu, mi govorimo o kontinuumu. Sa jedne strane, na jednoj krajnosti su oni koji pate od hedonizma izbegavajući svaku vrstu neprijatnosti što ih onemogućava da postignu sve ono što bi dugoročno želeli jer se koncentrišu samo na trenutnu prijatnost i ono što je lakše, a na drugoj krajnosti su oni koji pate od anhedonije, koncentrišući se na izbegavanje prijatnosti kao nečega što, prema njihovom (pogrešnom) razmišljanju dovodi do gubitka kontrole, odvlačenja od ciljeva i lenjosti. Da li se kao u mnogočemu nameće da ono što je vrlo verovatno poželjno jeste zlatna sredina između dve krajnosti, odnosno biranja prijatnih i neprijatnih aktivnosti? Da li odgovorna i korisna prijatnost i korisna neprijatnost kada se konzumiraju umereno dovode do najzdravijih ishoda?

4. Važna razlika između ove dve vrste sreće jeste u njihovom toku. Dok je ishod hedonističke sreće kojoj osoba teži najčešće praznina i težnja za jačim, intenzivnijim, novim prijatnostima (što osobu i ljude oko nje može da odvede u sve veća stanja nezadovoljstva i frustriranosti tokom vremena), eudamonističku sreću karakteriše zahvalnost na onom što osoba poseduje i strpljiv rad na ličnim ciljevima, uz povremenu prijatnost kao nagradu za pređene prepreke.

Lazy-Cat-Pictures-640x400Dakle, osoba koja je kompletni hedonista teži samo prijatnim, samo aktivnostima koje donose trenutno zadovoljstvo, i usled izbegavanja neprijatnosti generalno, često izbegava one korisne neprijatnosti:

odrasla osoba može usled težnje ka hedonizmu izbegavati sve ono što u sebi sadrži napor, poput učenja, rada, discipline (zbog čega se kod osobe može razviti parazitski život), pa i prihvatanja neprijatnosti u odnosima sa drugim ljudima (zbog čega može reagovati povlačenjem i pasivnošću pred svakim konfliktom, ili agresivnošću jer osoba nema izgrađenu toleranciju na neprijatnost i druge ljude doživljava kao prepreke ka ličnoj prijatnosti);

roditelj hedonista može vaspitavati dete isključivo srećnim metodama, zbog čega dete može postati razmaženo, bez tolerancije za neprijatne aktivnosti i bez navika koje se odnose na disciplinu, zbog čega može imati problema u školi, ali i sa vršnjacima, pa i autoritetima, koji mu često neće ispunjavati želje kao što to čini roditelj;

problem kod hedonizma jeste i što se čovek vrlo brzo navikava na dobro, a onda traži još. Tako da ćemo, nažalost, među hedonistima često videti i osobe koje su zavisne od alkohola, droge, cigareta, seksa, hrane, spavanja, uživanja, svega onoga što trenutno podiže raspoloženje i dovodi do pozitivnih emocija, ali kada se konzumira bez mere, može dovesti do raznih zavisnosti, lenjosti, dosade, neodgovornog života, gojaznosti, niskog samopouzdanja, poređenja sa drugim ljudima, problema u međuljudskim odnosima, ali što je možda i najvažnije, do nezadovoljstva sopstvenim životom. Hedonista, ako nije umeren postaje žrtva samog sebe i sopstvenih želja.

Šta je onda sreća i kako je dostići?

crossroad_by_m4k4v3l1-d4h8fup

Opet zavisi o kakvoj sreći govorimo. Ako govorimo o hedonističkoj sreći, ona je lako dostižna i sastoji se u trenutnom odustajanju od neprijatnog zarad prijatnog, ali što dugoročno dovodi do nečeg najčešće negativnog. Ako govorimo o eudamonističkoj sreći, govorimo o prihvatanju neprijatnog kao neizbežnog, a često i zdravog, uz prijatne ishode u kojima je sasvim u redu da uživamo.

Da li se onda dugoročna sreća krije u prolasku kroz nešto što nije prijatno?

“Sreća ne dolazi sama od sebe, za nju se valja izboriti.”  Alber Kami

Pitanje je koliko je i koliko može biti prijatan sam život sa svim razvojnim zadacima, stresnim okolnostima, gubicima, frustracijom koju donosi borba za sopstvene ciljeve, problemima u odnosima sa drugim ljudima i dr. Zato što pozitivno zdravlje zahteva aktivno učešće u življenju, teška iskustva, bol i borba su neizbežni delovi takvog učešća. Ali od ovakvih korisnih neprijatnosti ne trebamo bežati, jer je prolazak kroz njih jedini način da izgradimo zdravo samopouzdanje, postanemo zrele ličnosti, ostvarimo ciljeve, itd.

Mnogi mislioci karakterišu život kao tragediju (Sophocles, 1959). Pre preko 2000 godina, Buda je video patnju kao prirodu egzistencije, a meditaciju kao način izlaska iz začaranog kruga patnje i dostizanja sreće. Frankl, austrijski psihijatar, zagovarao je ideju  da je važno da čovek pronađe smisao i preuzme odgovornost. On je smatrao da se smisao može naći čak i u patnji, pa i da čovek u skoro svakoj, pa i najtežoj situaciji, ima mogućnost izbora. Logoterapija (od grčke reči logos = smisao) je za razliku od frojdovske psihoanalize usmerena na smisao ljudskog postojanja i čovekovo traganje za smislom za koji je vredno živeti. Izostanak osećaja smisla dovodi do unutrašnje praznine koja može ugroziti duševno i telesno zdravlje i dovesti do gubitka volje za životom, što on opisuje na osnovu ličnog iskustva. Iz ličnog iskustva, boravka u Aušvicu, u kojem je pretrpeo najgora mučenja, izvukao je zaključak da je za opstanak ključno pronaći smisao, i za nastavak života, i smisao u vlastitoj, proživljenoj patnji. I u najtežim okolnostima, čovek ima slobodu izbora. On je životopisno opisao kako su u koncentracionom logoru mahom odnešeni ljudski životi koji su pred tim teškim okolnostima jednostavno posustali i prepustili se, odustali.

5I Bertrand Russel (1930/1958) je definisao uzroke sreće i nesreće. Prema njegovom stanovištu, ljudi su nesrećni iz različitih razloga: jer nemaju za šta da žive, zbog takmičenja, dosade, umora, zavisti, osećaja grešnosti, manije gonjenja ili straha od javne procene. Fundamentalna sreća, prema Russelu, zavisi najviše od onog što je on nazvao “prijateljski interes u ljudima i stvarima”, pa, što više interesovanja imamo, više je prilika za sreću i manje je mogućnosti da se bude u milosti lošeg. On je govorio o dubinskom istraživanju uzročnosti svega što postoji, upoznavanju sveta, važnosti toga da volimo i budemo voljeni, da dajemo podršku bez napora, da vidimo lepotu u svemu što nas okružuje. Ali govorio je i o važnosti rada, koji prevenira dosadu i daje šansu za uspeh i kontinuiranost svrhe, a u istraživanjima su i potvrđeni efekti rada na ljudsko zdravlje, mentalno i fizičko. Sreća prema njemu jeste nešto za šta se svako mora boriti i raditi naporno. “Prava sreća nije, osim u vrlo retkim slučajevima, srećna okolnost, ili nešto što smo ubacili u usta. Sreća je borba.” On je takođe govorio da je za sreću važno izboriti se sa unutrašnjim, samocentriranim strastima, sa čim se složio i Mill izveštavajući da su srećni oni koji su fiksirali svoj um za nešto veće od njihove lične sreće, na sreću drugih, na postignuća ljudske vrste, svrhu (Mill, 1989).

Svedoci smo života raznih istorijskih ličnosti poput Lukrecije Bordžije, Sardanopolisa ili Markiz de Sada, koji su svoje živote posvetili jedino samozadovoljstvu, zadovoljavanju ličnih nagona, i hedonizmu, vodeći živote koji bi mogli biti okarakterizovani kao životi proživljeni uz visok nivo njihove lične sreće, ali u isto vreme ti životi su, sa strane posmatrano, bili nepravedni, ružni, besmisleni, bez težnje ka trajnim kvalitetima. Sa druge strane, možemo posmatrati živote Kjerkegora, Virdžinije Volf ili Alberta Švajcera, koji su živeli sa manje personalnog zadovoljstva, ali su njihovi životi, kao celine, bili plemeniti, dubinski kreativni, hrabri, samožrtvujući (Becker, 1992).

Da li onda za sreću treba da se borimo i kad se izborimo možemo biti zauvek srećni?

targetVrlo verovatno ne. Velikoj većini ljudi je poznat osećaj praznine nakon što napokon ostvare cilj (diplomiraju, dobiju posao, venčaju se), jer onda sledi vrlo često pitanje: “Ok, a šta sad?” Ljudi koji konstantno vezuju sreću za naredni cilj, često nakon ostvarenja svakog od ciljeva, nalaze nove ciljeve i često ponavljaju: “E, biću srećan kad… se udam… rodim decu… dobijem povišicu… kad deca budu odlični učenici… kad se deca venčaju… kad postanem baka, itd., itd.” Kada će ova osoba napokon biti srećna?

Odavno istraživanja pokazuju npr. da dobitnici na lutriji nisu srećniji od drugih ljudi (Brickman i sar., 1978). Doživotnu sreću ne treba vezivati za konkretan srećan ishod, za posedovanje automobila ili partnera, za zavisnost od bilo čega i bilo koga. To često stvara još veću frustraciju, jer život sa svim svojim zadacima i dalje traje i nakon srećnih ishoda. Dugoročnu sreću treba postaviti pretežno unutra, na dugoročni lični razvoj, učenje, rad na sebi, sazrevanje u razmišljanju, na uživanje u toku i procesu kako ostvarenja ciljeva, tako i sitnica koje čine svakodnevni život.

“Dužnost svakog čoveka prema samom sebi se sastoji u tome da čovek očuva dostojanstvo u vlastitoj ličnosti.” Imanuel Kant

Još je za Aristotela realizacija nečijih potencijala bila esencijalni element dobrog života. Iako mnogi dobar život poistovećuju sa «nečim poput dobrog putovanja, dobre kuće ili dobrog obroka” (Becker, 1992), Rifova predlaže definiciju dobrog života koja se odnosi na nešto više od trenutnog zadovoljstva. Kerol Rif (Ryff, 1989) je objedinila mnoge filozofske i psihološke koncepcije u eudamonistički model blagostanja i došla do zaključka da je važno raditi na šest aspekata ljudskog funkcionisanja koji dovode do postajanja boljom osobom i realizaciji nečijih potencijala:

Samoprihvatanje: pozitivni i prihvatajući stav u odnosu na sebe u prošlosti i sadašnjosti, uz odgovornost za sopstvene postupke;

Svrha u životu: ciljevi i uverenja koji potvrđuju osećaj direkcije i smisla u životu;

Autonomija: odraslo ponašanje, samostalnost, samodirekcija zasnovana na nečijim, socijalno prihvaćenim i odgovornim i zdravim standardima;

Pozitivni odnosi sa drugim ljudima: posedovanje zadovoljavajućih interpersonalnih veza u kojima se izražavaju empatija i bliskost;

Okruženje: sposobnost uklapanja okruženja sa svojim potrebama;

Lični rast: ostvarivanje potencijala za samorazvoj.

Dakle, sve ove, i mnoge druge filozofske, sociološke i psihološke koncepcije, uzete zajedno, odnose se na dobar i zdrav život, kao život koji u sebi sadrži kretanje ka ciljevima, pronalaženje u čemu je neko dobar, uvežbavanje ličnih talenata, i realizaciju sopstvenih potencijala. Takođe, naglašava se kroz mnoge koncepcije važnost odnosa sa drugim ljudima, što je potvrđeno psihološkim istraživanjima (Ryff, 1989). Ryffova takođe tvrdi da su ovo univerzalne, a ne kulturološki, pa ni vremenski određene karakteristike dobrog ljudskog funkcionisanja.

Kakva je sreća onda zdrava i dobra za nas?

2Najkraće rečeno, odgovorna i umerena. Zdravo je kombinovati hedonističku i eudamonističku sreću. Dakle, dok god smo spremni da radimo danas nešto neprijatno zarad dugoročnog zadovoljstva i sreće, i dok god smo danas spremni da budemo hedonisti umereno i onda kada sebe narađujemo za prethodni trud, bićemo na dobrom putu. Znači, ključ zdrave sreće često nije u trenutnoj emociji sreće, nego u stilu života koji u sebi sadrži svrhu, odgovornost, brigu o sebi i drugima, što dugoročno dovodi do zadovoljstva sobom, drugima i sopstvenim životom, a sve to uz svakodnevnu umerenu konzumaciju svega onog što stavlja osmeh na lice, a ne šteti nam.

“Najvažnija stvar nije gde smo danas, nego gde idemo.” O. V. Holms

Koje aktivnosti spadaju u hedonističku, a koje u eudamonističku grupu?

Hedonističke su sve one aktivnosti koje nisu ni hitne, ni bitne. Nisu hitne jer retko kada će biti hitno odgledati dobru komediju, a bitne nisu zato što ih retko možemo povezati sa nekim budućim ciljem kojem težimo. Tu spadaju sve one aktivnosti u kojima ljudi uživaju i treba da uživaju, ali umereno, i uz rad na zadacima, odgovornostima, samostalnosti, ciljevima. Problem je u tome što hedonista samo ovakve aktivnosti vrlo četo vidi kao hitne i bitne, zbog čega se odlučuje da ih upražnjava, što ga automatski sprečava da upražnjavanjem neprijatnijih, dugoročno boljih aktivnosti radi na sreći dugoročno.

Sa 601703_424626737559149_383283021_ndruge strane, eudamonističke aktivnosti najčešće nisu hitne, ali su bitne. Nisu hitne jer retko kada će biti hitno raditi danas na ulaganju u znanje jezika, na dugoročnom ulaganju u obrazovanje, na zdravom stilu života i ishrane, na fizičkoj kondiciji, na dugoročnoj i postepenoj izgradnji dobrih odnosa sa drugima. Ali svakako da su sve ove aktivnosti bitne, jer su zdrave i doprinose samopouzdanju.

“Uvek je pravo vreme da se uradi ono što je ispravno.” Martin Luter King Junior

Da li je onda potpuno nezdravo upražnjavati aktivnosti koje su hedonističke?

Ne. Istraživanja pokazuju da je pozitivna emocionalnost veoma važna za naše zdravlje, pa i dugovečnost. Ovde se radi o tome da pozitivna emocionalnost sama po sebi ne vodi nigde. Ali svakako da ju je zdravo negovati uz rad na dugoročnoj, eudamonističkoj sreći.

Dakle, nije funkcionalan konstantan hedonizam, ali nije funkcionalno ni izbegavanje uživanja, jer to može odvesti do anhedonije, praznine, nezadovoljstva, radoholizma. Potrebno je i zdravo dugoročno i odgovorno kombinovati prijatnost i neprijatnost.

Ne bojim se oluja jer učim kako ću upravljati svojim brodom. ” L. M. Alkot

 Reference:

Baumeister, R. F., Bratslavsky, E., Finkenauer, C., Vohs, K. D. (2001). Bad is stronger than good. Review of General Psychology, 5, 323–370.

Becker, L. C. (1992). Good lives: Prolegomena. Social Philosophy and Policy, 9, 15-37.

Brickman, P.,D. Coates, R.Janoff Bulman (1978). Loterry winners and accident victims: Is happiness relative? Journal of Personality and Social Psychology, 36, 917-927.

Carrol, E. N., & Zuckerman, M. (1977). Psychopathology and sensation seeking in ‘downers’, ‘speeders’, and ‘trippers’: A study of the relationship between personality and drug choice. International Journal of the Addictions, 12, 591–601.

Diener, E. (1984). Subjective well-being. Psychological Bulletin, 95, 542–575.

Diener, E., & Diener, C. (1996). Most people are happy. Psychological Science, 7, 181–185.

Diener, E., and M. Diener. 1995. Cross-cultural correlates of life satisfaction and self-esteem. Journal of Personality and Social Psychology 68, 653-63.

Fredrickson, B.L. (2008). Promoting positive affect. In M. Eid & R.J. Larsen (Eds.)

Fromm, E. (1947). Man for himself: An inquiry into the psychology of ethics. New York: Fawcett.

Gable SL, Haidt J. What (and why) is positive psychology? Rev Gen Psychol. 2005;9(2):103-110. Journal of Health and Social Behavior, 43, 207–222.

Kagan, S. (1992). The limits of well-being. In E. F. Paul, F. D. Miller Jr., & J. Paul (Eds.), The good life and the human good (pp. 169–189). Cambridge: Cambridge University Press.

Keyes, C. L. M., Lopez, S. J. (2002). Toward a science of mental health: Positive directions in diagnosis and interventions. In C. R. Snyder & S. J. Lopez (Eds.), Handbook of positive psychology (pp. 45–59). London: Oxford University Press

Menninger, K. A. (1930). The human mind. New York: Knopf.

Mill, J. S. (1989). Autobiography. London: Penguin. (Original work published 1873)

Oishi, S., Schimmack, U., & Diener, E. (2001). Pleasures and subjective well-being. European Journal of Personality, 15, 153–167.

Ryan, R. M., Deci, E. L. (2001). On happiness and human potentials: A review of research on hedonic and eudaimonic well-being. Annual Review of Psychology, 52, 141–166.

Ryff, C. D. (1989). Happiness is everything, or is it? Explorations on the meaning of psychological wellbeing. Journal of Personality and Social Psychology, 57, 1069–1081

Ryff, C. D., Keyes, C. L. M. (1995). The structure of psychological well-being revisited. Journal of Personality and Social Psychology, 69, 719–727

Seligman, M. (2002). Positive psychology, positive prevention, and positive therapy. In C. R. Snyder & S. J. Lopez (Eds.), Handbook of positive psychology (pp. 3–9). New York: Oxford University Press

Steger, M. F., Kashdan, T. B., Oishi, S. (2008). Being good by doing good: Daily eudaimonic activity and well-being. Journal of Research in Personality, 42, 22–42.

Wilson, W. (1967). Corelates od avowed happiness. Psychological Bulletin, 67, 294-306

Witmer, L. (1907). Clinical psychology. Psychological Clinic, 1, 1-9.

Zuckerman, M. (1994). Behavioral expressions and biosocial bases of sensation seeking. New York, NY: Cambridge University Press.

 Autor: Milana Alinčić Zorić

Comments

comments

1 komentar

  1. Darko Božuta kaže

    Kao ideolog Integralnog humanizma mogu reći da je članak odličan, potpuno se uklapa u humanističke postavke a i moralnu determinantu sistema koja se daje preko religija a koja na neki način determiniše moralni razvoj čovjeka ukoliko kod čovjeka postoji svjesnost potrebe realizacije naših istinskih potencijala i snaga. Po tome bi čovjek bio moralno autonoman ali usmjeravan preko kulture odnosno Moralne determinante kulture a koja ima fiksnu suštinu i univerzalna je. Po tome bi bilo da i kultura ima fiksnu suštinu a koja je upravo Moralna determinanta. Tako da po mom mišljenju društvo determiniše moral ovisno o stepenu svijesti na kojem se nalazi, ali ne determiniše istinski moral, nego usvaja od istinskog morala onaj dio koji može da usvoji na datom stepenu svijesti, potpuno isto kao hedonizam i eudamonizam (bilo bi ih dobro definisati hedonizam kao težnja trenutnom zadovoljstvu (a što su Bosanci i Hercegovci razvili do savršenstva kroz rahatluk kao duševni mir i spokoj, nešto što se ne može kupiti, a prvenstveno dolazi potaknut malim stvarima. Riječ rahatluk je turcizam. Ko je odrastao u BiH, nosi ga u genetskom kodu i nema ga potrebe objašnjavati. Treba ga živjeti ili bar to pokušati. Osmijeh i lijepa riječ prijatelja ili prolaznika, neka samo naša sretna misao ili sjećanje, miris ili boja i rahatluk već je tu. Samo sebi treba dopustiti da zastanemo i udahnemo ljepotu. Treba reći da rahatluk ne ugrožava eudamonizam koji bi trebalo definisati kao trajna sreća ili sreća blagostanja bazirana na svjesnosti da smo u razvoju, da život ima smisla i da su naši neuspjesi upravo nedostatak ljudskih kvaliteta. Trajna sreća je bazirana upravo na prelasku iz manjeg u veće savršenstvo kako to kaže Spinoza a to znači da čovjek treba postati i da čovjek sa malim č treba da postane čovjek sa velikim Č. Afrika je to najbolje definisala: Zašto da budeš čovjek i životinja kad možeš da budeš čovjek i ljudsko biće. UBUNTU -filozofija ili religija bazirana na usmenoj predaji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *