Navike empatičnih ljudi

Kategorija: Psihosaveti

Ukoliko imate utisak da prosto prečesto čujete reč “empatija”, verovatno ste u pravu. Trenutno je to jedna od omiljenih reči naučnika, poslovnih lidera, obrazovnih stručnjaka i političkih aktivista. Ali, ono što se većina ljudi pita jeste – na koji način mogu da proširim svoj kapacitet za empatiju? Empatija nije samo način na koji proširujemo granice svog moralnog univerzuma. Najnovija istraživanja na ovu temu kažu da je empatija zapravo set navika kroz koje možemo poboljšati kvalitet sopstvenih života.

Šta je zapravo empatija? To je sposobnost da stvari posmatramo iz perspektive druge osobe, sa ciljem da razumemo njena osećanja i da to razumevanje bude vodilja našim akcijama. Empatiju ne treba mešati sa ljubaznošću, niti sa sažaljenjem. Ne treba je mešati ni sa zlatnim pravilom “Čini drugima onako kako bi voleo da oni čine tebi.” Kao što je Džordž Bernard Šo jednom prilikom rekao: “Ne čini drugima ono što bi voleo da oni čine tebi – može biti da imate potpuno različit ukus.” Empatija je upravo spoznaja tih ukusa koje Šo spominje.

Sveopšte brujanje o empatiji nastalo je iz revolucionarne promene o tome kako, iz naučne perspektive, razumemo ljudsku prirodu. Staro viđenje glasilo da je da smo, kao ljudska bića, u samoj svojoj suštini egocentrični, a sada je ovaj pristup izgubio na značaju, zahvaljujući činjenici da je čovek i homo empathicus – sposoban za saosećanje, društvenu saradnju i uzajamnu pomoć.

Tokom poslednje decenije, neuronaučnici su identifikovali delove mozga “zadužene” za empatiju koji, u slučaju povrede, mogu smanjiti našu sposobnost da razumemo šta drugi ljudi osećaju. Evolucioni biolozi, kao što je Frans de Val, pokazali su da smo mi i “socijalne životinje” koje su tokom evolucije razvile prirodnu sklonost ka međusobnom pomaganju, baš kakvu su imali i naši preci i zahvaljući kojoj su preživeli. I psiholozi su potvrdili da nam je empatija neophodna u prvih nekoliko godina naših života kako bismo dosegnuli svoj puni potencijal koji kao ljudska bića posedujemo.

Ali, empatija ne prestaje sa razvojem u detinjstvu. Možemo podsticati njen rast tokom čitavog života, a možemo je i upotrebiti za promenu nepovoljnih društvenih okolnosti. Sociološka, psihološka i istorijska istraživanja – posebno ona usko usmerena ka empatičnim ljudima – otkrivaju koje to navike razvijaju i gaje empatični ljudi u svojim svakodnevnim životima, kako bi poboljšali i živote ljudi oko sebe. Evo o kojim navikama je reč:

Navika br. 1: Razgovor sa nepoznatim ljudima

Ljudi sa visoko izraženom empatijom pokazuju nezadovoljivu radoznalost ka ljudima koje ne poznaju. Oni će razgovarati sa osobom koja sedi pored njih u autobusu, pokazujući prirodnu radoznalost kakvu smo svi imali kada smo bili deca, a koju nam društvo uspešno suzbija. Empatičnim osobama će nepoznati ljudi biti interesantniji nego oni sami, ali neće ih ispitivati kao radoznale komšije, već će poštovati savet istoričara: Nemojte biti ispitivač, već zainteresovani istraživač.”

Radoznalost proširuje našu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan našeg uobičajenog društvenog kruga u čijem se okviru krećemo, kroz susrete sa životima i gledištima koji su različiti od naših. Martin Selidžmen smatra da je upravo radoznalost ključna snaga koja nam može pomoći da podignemo zadovoljstvo sopstvenim životom na viši nivo. I obično je vrlo svrsishodan lek za hroničnu usamljenost za koju se smatra da pogađa jednog od tri čoveka u savremenom (zapadnom) društvu.

Negovanje radoznalosti uključuje više od letimičnog ćaskanja o vremenu. Njena dragocenost leži i u tome što nam pomaže da dokučimo svet koji postoji u glavi druge osobe. Svakodnevno se susrećemo sa nepoznatim ljudima, bilo je da je reč o poštaru ili novom kolegi na poslu. Postavljanjem cilja da u toku jedne nedelje razgovaramo sa jednom nepoznatom osobom možemo obezbediti jedan korak dalje u razvijanju empatije. Sve što je potrebno za taj korak je hrabrost.

Navika br. 2: Prevazilaženje predrasuda i otkrivanje sličnosti

Često pravimo pretpostavke o drugim i ljudima, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete, kao što su “muslimanski fundamentalist”, “socijalni slučaj”, a sve takve kategorizacije sprečavaju nas da uviđamo i cenimo njihovu individualnost. Empatični ljudi se suočavaju sa svojim predrasudama i predubeđenjima tako što u ljudima traže ono što im je zajedničko pre nego ono što ih razlikuje. Jedna epizoda iz američke istorije lepo ilustruje kako ovo može da se postigne.

Klerborn Pol Elis rođen je u siromašnoj porodici belaca u Darhamu u Severnoj Karolini 1927. godine. Radio je težak posao u jednoj garaži i verovao da su Afroamerikanci uzrok svih njegovih nevolja, što je rezultiralo u tome da krene stopama svog oca i učlani se u Kju Klaks Klan, gde je vremenom napredovao do jedne od vrhunskih pozicija u lokalnom ogranku ovog rasističkog udruženja.

1971. godine bio je pozvan – kao istaknuti lokalni građanin – na desetodnevno zasedanje u lokalnoj zajednici u cilju smirivanja rasnih tenzija u školama i bio je proglašen članom upravnog odbora skupa sa Enom Etvoterom, lokalnim “crnim” aktivistom koga je prezirao. Ali, radeći sa njim, uvideo je besmislenost svih svojih predrasuda koje je imao prema Afroamerikancima. Na prvom mestu, shvatio je isti problemi siromaštva pogađaju obe zajednice. “Počeo sam da posmatram tog crnca, da se rukujem sa njim i video sam ga kao ljudsko biće,” prisetio se kasnije svog iskustva na zasedanju zajednice. “To je bilo gotovo isto kao biti ponovo rođen.” Poslednjeg dana zasedanja, stao je pred nekoliko stotina ljudi i simbolično iscepao svoju KKK člansku kartu.

Elis je kasnije postao član radne organizacije za uniju čije članstvo je činilo 70% Afroamerikanaca. On i En ostali su prijatelji do kraja svojih života. Verovatno nema boljeg primera kako moć empatije može da nadvlada mržnju i promeni naše rigidne stavove.

Navika br. 3: Život iz perspektive drugoga

Mislite da su penjanje uz zaleđene planine ili letenje zmajem ekstremni sportovi? Onda biste trebali da isprobate “eksperimentalnu” empatiju – najizazovniji  i potencijalno najplodonosniji “sport” od svih ekstremnih. Ljudi sa visoko izraženom empatijom stiču direktna iskustva iz života drugih ljudi, praktikujući staru izreku Indijanaca – “Prošetaj milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga iskritikuješ.

Džordž Orvel je, recimo, inspirativan model. Nakon što je služio kao kolonijalni policijski službenik u Britanskoj Burmi dvadesetih godina prošlog veka, Orvel se vratio u Britaniju odlučan da otkrije kakav je život iz pozicije onih koji žive na društvenim marginama. “Želeo sam da se u potpunosti uklopim – da se nađem među onima koji su potlačeni,” pisao je Orvel. Njegov plan bio je da se obuče kao beskućnik u pohabane cipele i kaput, a zatim da živi na ulicama Istočnog Londona sa prosjacima i skitnicama. Kao rezultat, nastala je njegova knjiga “Ispod i izvan Pariza i Londona”, u kojoj je izneo radikalnu promenu svojih uverenja, prioriteta i odnosa prema ljudima. Ne samo da se uverio da beskućnici nisu “pijani ološ”, već je razvio nova prijateljstva sa nekolicinom njih, izmenio svoje viđenje nejednakosti i obezbedio odličan materijal za svoje literarno stvaralaštvo. To je bilo, prema njegovim rečima, najbolje putovanje u njegovom životu. Uvideo je da empatija, ne samo da nas čini dobrima, već i nama čini dobro.

Svako od nas može da osmisli sopstveni eksperiment. Možemo da počnemo da radimo stvari koje inače ne radimo, a uključuje ljude i zajednice koji nam nisu bliski. Ako ste religiozni, probajte da idete na sastanke neke verske grupe čija se uverenja razlikuju od vaših. Ukoliko ste ateist, idite u crkve! Priliku za putovanje iskoristite za upoznavanje druge kulture i pomoć ljudima koji tamo žive. Sledite put koji je predložio Džon Djui, rekavši: “Kompletno istinsko obrazovanje dolazi kroz iskustvo.”

Navika br. 4: Pažljivo slušanje i otvorenost

Za empatičnog sagovornika, potrebno je posedovati dve crte.

Prva je savladati umetnost pažljivog slušanja. “Od ključnog značaja,” smatra Maršal Rozeberg, psiholog i pokretač ideje o nenasilnoj komunikaciji, “je naša sposobnost da prisustvujemo onome što se zaista dešava u datom trenutku – jedinstvenosti osećanja i potreba osobe koju slušamo.” Empatični ljudi vrlo pažljivo slušaju druge i čine sve kako bi dokučili njihova emocionalna stanja i potrebe, bez obzira da li je u pitanju dobar prijatelj koji se razboleo od neizlečive bolesti ili partner koji je iznerviran nekim našim ponašanjem.

Ali, slušanje samo za sebe nije dovoljno. Tako dolazimo do druge neophodne crte, a to je otvorenost – koja uključuje i ranjivost. Uklanjanje maski koje nosimo i otkrivanje svojih osećanja nekome je od vitalnog značaja za stvaranje snažne empatičke veze. Empatija je dvosmerna ulica jer je, pored uzajamnog razumevanja, zasnovana na razmeni naših najvažnijih iskustava i uverenja sa drugima.

Organizacije kao što su izraelsko-palestinski “Roditeljski krug” pomenuta načela pretvorile su u praksu, tako što su porodice koje su ostale bez domova – sa obe strane konflikta – psihološki zbrinjavale, kroz upoznavanje, razgovor i slušanje. Deljenje priča o tome kako su njihovi voljeni umrli omogućilo je ostalim porodicama da uvide da dele isti bol i istu sudbinu, bez obzira na to što su sa suprotnih strana političke ograde, što je dovelo do uspostavljanja jednog od najsnažnijih pokreta za igradnju mira.

Navika br. 5: Uključenost u masovne akcije i društvene promene

Kada razmišljamo o empatiji, obično je posmatramo na nivou pojedinca, ali empatični ljudi shvataju da empatija može biti masovni fenomen koji donosi korenite društvene promene.

Setimo se velikih društvenih pokreta, kao što je bio onaj protiv robovlasništva tokom XVIII i IX veka sa obe strane Atlantika. Novinar Adam Hoščajld podseća da ovakvi događaji nemaju uzroke u tajanstvenim spisima ili nekim drugim izvorima, već u ljudskoj empatiji, koja je u ovom konkretnom slučaju doprinela razumevanju patnje kroz koju su prolazili robovi. Isto tako, međunarodna trgovinska udruženja, posredstvom empatije, bore se protiv ekspolatacije radnika i zaštite njihovih ljudskih prava. Još jedan odličan primer je reakcija javnosti na cunami koji je pogodio azijski kontinent 2004. godine i koji je pokazao dejstva empatije ka žrtvama ove nepogode, kojima je pomoć ukazivana sa mnogih strana.

Empatija se najverovatnije, poput cveta, može gajiti na kolektivnom nivou, ukoliko bismo nove generacije podučavali kako da je neguju. Takva ideja je u osnovi pionirskog projekta “Koreni empatije” u Kanadi, koji je postao naefektivniji program za podučavanje empatiji na svetu i koji je uključivao preko pola miliona dece. On obuhvata jedinstven nastavni plan u čijem centru su sasvim mala deca, čiji razvoj se prati tokom vremena u svrhe razvijanja emocionalne inteligencije, a rezultati pokazuju da je ovim programom zapravo značajno smanjena stopa vršnjačkog nasilja, uz istovremeno povećanje akademskog postignuća kod dece obuhvaćene programom.

Pored edukacije, velika promena podrazumeva razumevanje mehanizma preko kog tehnologija društvenih mreža može upregnuti snagu empatije u svrhe kreiranja masovnih političkih akcija. Twitter je sredstvo pomoću kog je mnogo ljudi uključeno u “Okupirajmo Vol Strit” i “Arapsko proleće” akcije, ali sam po sebi nema tu moć da učini da ljudi saosećaju sa patnjom udaljenih stranaca. Prava promena može se desiti onda kada društvene mreže “nauče” da prenose ne samo informacije, već empatsku povezanost.

Navika br. 6: Razvoj bogate mašte

Poslednja navika izrazito empatičnih ljudi je “bavljenje” ljudima koji nisu samo u našem neposrednom okruženju. Skloni smo da verujemo da je empatija rezervisana isključivo za one koji žive na društvenim marginama i koji pate. Jeste i za njih, ali ne samo za njih.

Nužno za razvoj empatije jeste bavljenje ljudima koji ne dele naša uverenja i koje na neki način možemo smatrati svojim neprijateljima. Ukoliko ste aktivista za zaštitu životne sredine, na primer, zastanite i razmislite kako ovaj problem deluje iz perspektive nekog od zvaničnika naftne kompanije – probajte da razumete njihovo razmišljanje i motivaciju – kako biste poboljšali efikasnost svoje strategije za borbu u svrhe očuvanja životne sredine. Malo “instrumentalne empatije” (poznate i kao “uticajna antropologija”) može biti vrlo korisno.

Empatija prema protivnicima takođe je deo puta ka društvenoj toleranciji. Kao što je Gandi rekao, tokom konflikta između Muslimana i Hindusa koje je dovelo do indijske nezavisnosti 1947. godine: “Ja sam musliman! I hindus i hrišćanin i jevrejin.”

Organizacije bi, takođe, trebalo da u obzir uzmu empatsko razmišljanje. Bil Drajton, renomirani “otac društvenog preduzetništva”, veruje da je ovo era brzih tehnoloških promena, a empatija je ključ za poslovno preživljavanje jer podrazumeva timski rad i vođstvo. Njegova uticajna “Ašoka” fondacija osnovala je “Započnimo empatiju” inicijativu, koja svoje ideje primenjuje na rad poslovnih lidera, političara i edukatora širom sveta.

Dvadeseti vek smatra se Dobom introspekcije, gde su nas samopomoć i psihoterapija ohrabrili da verujemo da je najbolji put ka razumevanju nas samih i naših života pogled u nas same. Ali, na taj način ne možemo videti dalje od sopstvenog nosa. 21 vek trebalo bi da bude Doba empatije – kada otkrivamo sebe ne samo kroz samorefleksiju, već postajemo zainteresovani i za druge ljude.

Empatija nam je neophodna kako bismo kreirali novu vrstu revolucije. Ne staromodnu revoluciju koja uključuje nove zakone, institucije ili pravila, već radikalnu (r)evoluciju u ljudskim odnosima – jedinu koja može napraviti istinsku promenu.

Autor: Roman Krznaric, PhD
Izvor: Greater Good Science Center
Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments

3 Komentara

  1. letnjahaljina kaže

    Zasto nema komentara?? mmm..??? Zasto je potrebno da nosimo maske? Sto je tesko voleti,verovati,slusati…biti covek prema coveku..Deca nemaju te probleme…jedino ih roditelji,drustvo dogme,kalupi,sabloni…ucine to sto jesu danas…Kako to preurediti? Lepo je sve sto pisete o empatiji…koliko je ona stvarna i moguca …videcemo na ulici,izmedju ljudi..Zelim da se svet pretvori u ono sto ste zamislili…pa da poverujem…mozda se i ostvari..:)

  2. Lucija kaže

    “Zelim da se svet pretvori u ono sto ste zamislili…pa da poverujem…mozda se i ostvari..:)” ovo je citat iz jedinog komenta na ovaj post… ali upravo se o tome i radi… sama želja ništa promeniti neće, nema pretvaranja nečega u nešto drugo ako nema fizičke ili hemijske akcije-reakcije 🙂 a to je ono što se traži od svih nas, da poverujemo u empatiju kao sastavni deo naše kompletne aktivne i svesne ličnosti i razvijamo je po, evo, gore navedenim “načelima”, stavkama, fazama, svejedno. ja zaista mislim i “empatično osećam” hehe, da je empatija jedan od ključnih elemenata promene, evolucijske promene čoveka kao socijalnog ali i individualnog bića. Probajte, nije teško 🙂

  3. Pingback: Žena riba u horoskopu i njene karakteristike | Minut za mene

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *