Ovo je treći, finalni deo serije tekstova o povezanosti misli, emocija i tela. Prvi deo se nalazi ovde, a drugi deo ovde.
Ovo je drugi po redu tekst o tome kako su sve povezani misli, um, emocije i telo. Evo i linka ka prvom delu „Kakve su ti misli, takav ti je život“, i zašto iz domena neuropsihologije ipak (ni)je sve toliko jednostavno? – I deo.
Do polovine svog života, prosečna osoba već je postala hodajući spektar navika i sistema verovanja koje je do tada usvajala. Njeni svakodnevni izbori i doživljena iskustva (pa i reakcije na iste) većinom postaju automatizovani i predvidivi, i u najvećoj meri nesvesni.
Kako bi izgledalo kada bi vaš posao bio da sutra bude sunčano vreme i 30 stepeni? To bi bio prilično stresan posao, zar ne? Pa, emocije su slične vremenu: imamo pojednaku količinu kontrole nad svojim emocijama kao i nad vremenom.
U današnje vreme, mržnja preovladava zbog nedopustivo čestih traumatskih incidenata: kamioni koji kose pešake na ulicama, robnim kućama, božićnim festivalima; nedužna deca na koju školski drugari pucaju u školskim hodnicima i učionici; bombe koje eksplodiraju na stanicama, koncertima i aerodromima – pa čak i ispred vaših vrata.
Ljudi se često iznenade kada čuju da je zdravo osjećati i iskazivati tugu. Najčešći razlog za ovakvo ponašanje je što mnoge osobe imaju nerealno uvjerenje da je osjećanje i pokazivanje tuge znak slabosti.
Kada se čini da je svet protiv vas, da li se osećate uopšteno „loše”? Ili imate preciznije emotivne doživljaje, kao što su tuga, očaj ili turobnost?