Kako bi izgledalo kada bi vaš posao bio da sutra bude sunčano vreme i 30 stepeni? To bi bio prilično stresan posao, zar ne? Pa, emocije su slične vremenu: imamo pojednaku količinu kontrole nad svojim emocijama kao i nad vremenom.
Ponekad možemo predvideti kako ćemo se osećati, kao što možemo predvideti i kakvo će biti vreme. Na primer, ako ste student koji sprema ispit, vaše raspoloženje će biti promenljivo. Ponekad, takođe, jednostavno pada kiša i mi ne znamo zašto je to tako. Raspoloženja, odnosno emocije, dolaze iz delova našeg mozga nad kojim nemamo svesnu kontrolu. Stoga, ne možemo direktno uticati na svoje raspoloženje, što znači da ne možemo naterati sebe da budemo srećni ili da ne brinemo. Razmišljati o emocijama kao o vremenu nam može pomoći da razumemo neke od ključnih osobina za nošenje sa sopstvenim emocijama.
Odrasla sam u Kalgariju, Alberta, u kanadskoj preriji. Tamo je bilo prilično suvo: kiša bi padala dva do tri puta godišnje. Moja četvoročlana porodica posedovala je samo jedan kišobran, a i to je bilo mnogo. Onda sam se preselila u Halifaks, Nova Škotska, na obali Atlantskog okeana, gde je stalno padala kiša. Jednog dana, pričala sam sa prijateljicom preko telefona i ona me je pitala šta radim. Objasnila sam joj da ne radim ništa jer ne mogu da izađem napolje, zato što pada kiša, pa čekam da prestane. Ona je počela da se smeje. „Ako budeš izašla iz kuće tek kad prestane da pada kiša u Halifaksu, onda možda nikad nećeš izaći napolje!”. Onda sam izašla, kupila pantalone za kišu, čizme za kišu i kišni mantil – čak i kabanicu za torbu. Tako da, sada kad pada kiša, ja i dalje izlazim napolje i živim svoj život.
Ako svoje emocije posmatramo kao vreme, onda življenje sopstvenog života uprkos našim emocijama i raspoloženjima predstavlja važnu veštinu. Drugim rečima, kao što sam ja odabrala da me kiša ne spreči u tome da izađem napolje, ne bi trebalo ni da dopustimo našim emocijama da preuzmu naš dan ili donose odluke umesto nas.
Kod ove veštine, ne radi se o tome da emocionalne vremenske prilike učinimo prijatnim; radi se o tome da prihvatmo svoju emocionalnu oluju ili vreme, pošto će oni neizostavno proći i naše raspoloženje će se promeniti. Možda ste čuli izraz „Ako ti se ne dopada vreme, sačekaj 10 minuta.” Kao i vreme, naša raspoloženja su u stalnoj promeni.
Ako svoja osećanja posmatramo kao vreme, onda se tu javlja još jedna važna ideja. Ponekad nam se čini da su naše emocije preplavljujuće ili preintenzivne. Ali, ako mislimo o njima kao o delu sebe, ali ne o svemu što mi jesmo, onda se lakše možemo nositi sa njima. Ova ideja opisana je u metafori Rasa Harisa (2009), „Ti si plavo nebo, a tvoja osećanja su vremenski uslovi”. Dakle, ako su naša osećanja samo vreme, onda je plavo nebo mesto gde se ona odigravaju. U tom slučaju, osećanja su samo događaji u našem unutrašnjem svetu, prolaznog karaktera, baš kao i tornado. Mi nismo svoja osećanja.
Ako sam ja plavo nebo i ako su moja osećanja vreme, onda kao što uragan i tornado ne mogu da oštete plavo nebo, i imaju svoj kraj, tako ni moja osećanja ne mogu da oštete mene, i prolaznog su karaktera. Ponekad samo treba da sačekamo da oluja prođe. Da li to znači da je zabavno živeti dok traje tornado ili olujna kiša? Naravno da ne. Da li je lakše živeti kada je sunčano i 30 stepeni, u poređenju sa kišom i olujom? Naravno da jeste. Da li je lakše živeti kad smo srećni u poređenju sa tim kad smo nesrećni? Naravno da jeste. Ali, ako dozvolim vremenu da određuje šta radim, onda ću zauvek biti u milosti nečega što ne mogu da kontrolišem.
Naš zadatak je da napravimo prostora za svoja osećanja, da budemo plavo nebo kako ne bismo morali da se bavimo nekonstruktivnim načinima da se nosimo sa sopstvenim osećanjima, i da radimo stvari koje nam se radi, bez obzira na prolazno raspoloženje ili vremenske prilike.
Autor: Dr Dejna Li-Bagli Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Ina Poljak