Ovo je drugi po redu tekst o tome kako su sve povezani misli, um, emocije i telo. Evo i linka ka prvom delu „Kakve su ti misli, takav ti je život“, i zašto iz domena neuropsihologije ipak (ni)je sve toliko jednostavno? – I deo.
Kako naše misli ili uverenja utiču na emotivne reakcije
Kada bismo celu „zbrku“ oko emocija, uma, tela i misli i neurologije i psihologije pojednostavili do krajnjih granica, dobili bismo šablon koji bi ovako izgledao:
1. Određena misao u umu „zapaljuje“ neurone i neuronske puteve,
2. Neuroni signaliziraju proizvodnju hormona (na primer, dopamin ako je misao prijatna, ili kortizol ako uzrokuje stres),
3. Hormoni utiču na pripadajuće im emocionalno stanje: prijatnost (dopamin), odnosno stres i „fight and flight” režim (kortizol),
4. Sve ove emocije mi zapravo osećamo na telesnom nivou: ubrzan puls, povišen ili snižen krvni pritisak, pojačano znojenje i slično. Tako i telo postaje naš „emotivni rezervoar“.
Ili, još pojednostavljenije:
Um = misli
Telo = emocije
Rešenje bi bilo da uz osvešćivanje nekonstruktivnih uverenja na mentalnom nivou istovremeno adresiramo i emocije vezane za to uverenje. Tačnije, da pokušamo da resetujemo same emocije, dosledno se uslovljavajući da uz novo uverenje brišemo stari i stvaramo novi emotivni otisak.
To zahteva i najviše energije, vremena, kognitivnog i emocionalnog menadžmenta, jer telo će uporno pokušavati da nas zadrži u starom emotivnom obrascu koji nam je poznat. Sve što je novo i nepoznato um i telo, usled svoje biološke funkcije preživljavanja, doživljavaju kao pretnju, posledično stvarajući otpor prema promeni.
Zato usvajanje novih navika ili promena obrazaca većinom ne uspeva: radimo ih odnatraške u odnosu na to kako su ih naša psiha i emocije usvajale. Pritom, ako se nalazimo u produženom stanju neprijatnosti (stres, bespomoćnost ili depresivnost) i telo vremenom postaje slika tih emocija: usiljeni pokreti, poguren hod i povijena leđa, u konstantnom smo grču… Ukoliko je telesno stanje rezultat skladištenih emocija, onda bi logično bilo pokušati resetovati emocije. Easier said than done, ali nauka i ovde nudi trik.
Možemo li zaista uticati na promenu emotivnog stanja?
Samim menjanjem položaja tela mi jesmo u mogućnosti da promenimo emocije. Istraživanje koje je u svom TED govoru predstavila socijalni psiholog Ejmi Kadi objašnjava kako određeni položaji („high power poses“ vs „low power poses“) uslovljavaju telo da luči određene hormone, a koji su u direktnoj vezi sa emocijama koje „proizvode“.
Zaključak bi bio da možemo ciljano trenirati da neprijatna stanja stresa, uslovno rečeno, zamenimo drugačijim stanjima. Logika bi bila sledeća: u korenu reči emotion je motion, dakle: change your motion = change your (e-motional) state.
Ni to, naravno, nije magija koja odmah rešava problem – za to su nam, pre svega, potrebni vreme i doslednost. Ali ovo možemo testirati na sebi u roku od nekoliko minuta: ustanemo i ispravimo se koliko je moguće, podignemo ruke u vis ili ih naslonimo na kukove, zabacimo glavu i nabacimo najnajveći osmeh (makar bio i „fejk“). Zatim napravimo nekoliko krugova hodajući najsamouverenije što možemo – i upitamo se da li je moguće u takvom položaju nastaviti se osećati bezvoljnim ili tužnim? Ili obrnuto: zgrčimo se i pognemo glavu, prekrstimo ruke i napravimo snuždeni izraz lica – da li se u tom slučaju ikako možemo osetiti samouverenim i nepobedivim?
Izazov je ostati dosledan, posmatrati i korigovati svoje reakcije i navikavati se na „novo“ stanje čak i kad nam se to i ne radi, jer znamo da će um i telo pokušavati da nas zadrže u onom prethodnom, „uvežbanom“ obrascu. Jer, kada jedno stanje postane dominantno, mozak će konstantno slati telu signale da proizvodi određene hormone koji ga navikavaju i zadržavaju u tom stanju. Tako će i naše telo po difoltu očekivati svoju dnevnu dozu, i izvesno je da će se (z)buniti kada počnemo da mu je uskraćujemo.
Kako možemo prepoznati da li su naša uverenja istinita
(Ne)istinitost naših uverenja u dobroj meri zavisi od načina na koji misli izazivaju određene emocije i zaključaka koje na osnovu njih usvajamo – ali i činjenicu da većine njih uglavnom nismo svesni. Ali hajde da i ovo pojednostavimo i najpre napravimo razliku između prijatnog i neprijatnog stanja.
U prijatno stanje spadali bi osećaj zadovoljstva, mira, ispunjenosti, empatije, otvorenosti ka drugima, osećaj da nešto što radimo ima svrhu, i slično.
U neprijatno stanje (nazovimo ga stanjem patnje) spadalo bi sve što nas doslovno stavlja u „fight or flight“ režim: osećaj straha, krivice, besa, otpora, žaljenja, kajanja… Po prirodi, uvek ćemo više težiti da postignemo prijatno stanje, pri čemu smo iz takvog stanja (stanja lišenog emocija koje nas stavljaju u „fight or flight” režim) pre sposobni da sagledamo stvari onakvim kakve jesu. Nasuprot tome, bes ili patnja iskrivljuju percepciju određenog događaja ili iskustva, te iz stanja patnje nismo u mogućnosti da ih u potpunosti sagledamo realno.
Kako to povezati sa (ne)istinitošću određenih uverenja?
Najpre, pukim posmatranjem. Kada se javi misao za koju smatramo da je istinita (na primer, „nisam dovoljno dobar“, „ne zaslužujem ljubav“; ili pak, „verujem da za svoj rad zaslužujem da budem pošteno plaćen/a“), obratićemo pažnju na to kakve emocije izaziva.
Izvesno je da će nam ono „nisam dovoljno dobar“ ili „ne zaslužujem ljubav“ izazvati, primera radi, reakcije krivice ili stida. Ako uzmemo u obzir da iz tog neprijatnog stanja ne sagledavamo realno istinitost našeg uverenja, onda dozvoljavamo mogućnost i da je ono suštiski netačno.
Nastaviće se…
Autor: Marta Levai
