Kome još treba brak

Kategorija: Psihovesti

mlada

Da li je brak danas bolji ili gori nego što je bio? Kad je u pitanju sama ceremonija braka, tu kao da se nisu dogodile društvene promene, ali venčanja nisu isto što i brakovi — i brkanje ove dve stvari pravo je pitanje. Kao i u svim podelama, i u ovoj ima onih koji veruju da je brak poražena i zastarela institucija, dok drugi tvrde da je preživela najgore i da nam je potrebna jer nije uzalud stvorena. Možda je najbolje ono treće mišljenje, kojem, kao isključivi, nismo uvek skloni. Neki pametni istraživači, kao što je profesor psihologije Ilaj Finkel, tvrde da je brak jači i slabiji, paradoksalno, nego što je ikada bio.

U desetoj epizodi Netflixove serije Master of None Dejv mora da donese odluku hoće li se venčati sa Rejčel jer, normalno, u „tim je godinama“. Na venčanju prijatelja, zamišlja njihove zavete.

„Rejčel, nisam sto odsto siguran u vezi sa ovim“, počinje iskreno. „Da li si ti jedina osoba sa kojom treba da ostanem zauvek? Ne znam. A šta je druga opcija, da raskinemo? To mi isto izgleda us..no. I volim te. Zaista te volim. Volim te toliko, ne kao što Leri voli Andreu. Dovraga! Takva ljubav postoji? Bez sumnji, bez strahova, bez ičega? Ma daj! Ne znam, mislim da je brak samo sigurniji u ovoj tački.“

„Dejv, ti si sjajan momak. Zaista“, uzvraća razumna Rejč. „Ali ti si u pravu, mi treba da budemo zajedno zauvek? Ne znam. I to je bez veze jer sada deluje kao da je sve predvidivo. Nema više iznenađenja. Venčaćemo se, imaćemo decu, ostariti i onda umreti. I generalno sam provela dve najbolje godine sa tobom, pa bi trebalo da uđem u sve ovo. To je samo matematika. Hajde da uradimo to. Brzo.“

Zašto nam danas nije potreban brak? Pitanje je više za neku seriju nego za dokolicu prijatelja. Dosadno toliko da je moguće svesti ga na „zato“. Ali za onoga ko je već načinio taj korak ili se sprema da načini, jer je to normalno oduvek i nije dobro da čovek bude sam, kažu pametniji, to može da predstavlja onaj crvić koji se javi u dva ili u pet ujutru, bez prevrtanja.

Prosečan brak danas je slabiji od prosečnog braka prošlosti, po pitanju zadovoljstva i stope razvoda, ali su najbolji brakovi danas mnogo jači u smislu zadovoljstva i ličnog blagostanja od najboljih brakova iz davno prošlog vremena.

Ne gledajući broj razvoda, koji kao i svaka statistika može da zavara, psiholozi Čin Ming Hui, Ketlin L. Karsvel i Grejs M. Larson i Ilaj Finkel bavili su se time zbog čega živimo u vremenu koje je prezasićeno klasičnim brakom. I kako definisati dobar brak? Od trenutka kada je odobreno sklapati građanske zajednice među gejevima, heteroseksualci su se pobunili, tražeći da se i njima dozvoli neka neutralnija institucija, bez prtljaga prošlosti i tradicije. Bez pritisaka ceremonije, rituala i aktivnosti koje brak ima. Bio bi to, kažu, pravni odnos između dvoje ravnopravnih ljudi koji im pruža pravnu zaštitu, ali sa manje odgovornosti. „Mi smo ravnopravni partneri. Građanska zajednica funkcioniše na način na koji brak ne može“, kažu.

Ne čudi to što je počela neka vrsta evolucije u shvatanju braka. Možda je mutacija, ali možda je i to nečija borba da institucija opstane. Jer jaz između dobrih i osrednjih brakova se uvećao. A upravo su prednosti koje brak pruža i njegov kvalitet razlog za bolje lično blagostanje. Tako je bar utvrdila studija Univerziteta u Misuriju, analizirajući odnos kvaliteta zajednice i lične dobrobiti. Zaista, srećniji brak proizvodi srećnije ljude i oni s vremenom bivaju sve srećniji. Tako se i razvila nova teorija o braku.

Centralna tvrdnja četvoro psihologa je da svi bračni problemi leže u očekivanjima. Da je brak postao „višak“ jer nije pratio korak u skladu sa našim ličnim razvojem. Sa razvojem društva, standarda života i mogućnosti koje se pružaju pojedincu — faktor izbora — povećala se i  njegova želja da mu bude udovoljeno. Pojačala se i želja da živi kvalitetnije u zajednici. Paradoksalno, to nije nužno značilo da će sve biti servirano na tanjiru, kako su generacija narcisa a onda i „selfi“ generacija to možda i očekivale.

Ina Borenović, psiholog i urednik Psihoverzuma smatra da je vreme u kojem živimo doba koje nam „poručuje da bi trebalo da se ostvarimo, da uživamo u životu, da se ne skrasimo dok ne osetimo da smo spremni, da najpre naučimo da ugađamo sebi, da gledamo sopstveni interes, želje, ciljeve, da odemo iz odnosa koji nisu ono što smo očekivali i tome slično“.

ibp

Takva perspektiva kazuje nam da je brak institucija u koju veruju samo tvrdokorni tradicionalisti i šačica onih koji su spremni na kompromis. I upravo u tome se nalazi i ogroman deo ovog problema — u tome što ljudi često doživljavaju brak kao nekakav strašni kompromis zbog kog će morati da se odreknu jednog dela svog identiteta i svega onoga što on sa sobom nosi, ističe naša sagovornica. „Kada se u jednačinu ubace diktatura narcizma (ili, u ublaženoj formi, ali sa istom suštinom, egocentrizma), nerealistička očekivanja, činjenica da nam monogamija nije u prirodi (već je stvar društvenog dogovora), te neznanje šta jedan partnerski odnos zaista podrazumeva, onda nije iznenađujuće što brak preti da postane prevaziđena stvar. A on nikako ne bi trebalo da bude prevaziđena stvar, jer potrebni smo jedni drugima.“

Danas smo svesni toga da ništa ne moramo, imamo veliku slobodu da biramo na šta pristajemo i čega se odričemo, kaže Ina. „Psiholog Beri Švarc govori o takozvanom paradoksu izbora — kada pred sobom imamo previše mogućnosti, umesto da imamo i više slobode da biramo ono što istinski želimo, zapravo postajemo robovi svojih izbora.“

Druga krajnost je ta da ljudi stupaju u brak iz pogrešnih razloga, ističe Ina. „Zato što im je vreme. Zato što to tako treba. Zato što je pritisak okoline ogroman. Zato što žele decu. A negde između ovih krajnosti nalazi se stara, dobra, zlatna sredina. Oni koji u brak stupaju iz ljubavi, ipak svesni da je ona važna, ali ne i dovoljna. Ili oni koji u brak ne stupaju iz sopstvenih razloga i lične životne filozofije u kojoj se ne nalazi ideja braka i koji su u potpunom miru sa svojim izborom. Brak bi svakako trebalo da ostane stvar odgovorne, promišljene odluke. Sa svim tim neophodnim preduslovima dolazi prava sloboda izbora — sloboda da biramo i da se suočimo sa posledicama takvih izbora. Jer izbor uvek nosi i odgovornost.“

Autor: Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *