Zašto je traganje za srećom besmisleno?

Kategorija: Psihovesti

Nisam očekivala da ću u ovim godinama biti u potrazi za poslom… ponovo. Provela sam veći deo poslednje decenije prebacujući se sa posla na posao u Zalivskom području, svaki put optimistično se nadajući da će nova kompanija biti „ona prava”. Ona kojoj želim da se posvetim. Ona u kojoj želim da ostanem do kraja života. Ona koja će me učiniti istinski srećnom. Ali negde između prvog sata i treće godine provedene na poslu, počela sam da sumnjam u to da je ovako nešto uopšte moguće.

Sada, dok pišem, a onda i dorađujem više verzija istog propratnog pisma, uhvatim se u ramišljanjima o tome koliko jezivo mnogo sličnosti postoji između nalaženja dobrog posla i zadovoljavajuće partnerske veze. U obe situacije, utvrđujete kriterijume koje druga strana mora ispunjavati ili za koje pokazuje spremnost da radi na njihovom ispunjavanju. Obično se raspitujete unaokolo dok ne pronađete onog sa kojim možete da zamislite budućnost. I čak kada ste ubeđeni da ste ga pronašli, veza se može raspasti u roku od godinu dana, a vi ostati sa osećajem gorčine. Zašto se ovo uporno dešava?

Pisala sam ranije o paradoksu izbora, ideji da „maksimizeri” – oni među nama koji se ne zadovoljavaju ničim osim najboljim – nisu tako srećni kao „satisfajeri”, to jest oni kojima nije potrebno apsolutno najbolje i savršeno su zadovoljni onim što je (samo) dobro. Ako konstantno jurite savršenstvo, lako je uvideti kako redovni stresovi na poslu mogu inicirati traženje novog posla.

Ali ovaj paradoks ne objašnjava uvek zašto nakon svega godinu dana u, naizgled, zadovoljavajućoj vezi ili na zadovoljavajućem poslu, postane dosadno i želite da prekinete. Umesto toga, odgovor možda leži u drugom paradoksu – novo istraživanje sugeriše da je moguće da je naša čežnja za srećom upravo ono što je onemogućava.

Istraživači na Ratgars i Skarbra univerzitetima iz Toronta su nedavno sproveli četiri studije ne bi li istražili šta je za ljude sreća i kako joj teže. Jedan eksperiment definisao je sreću kao cilj koji treba postići, pa se od ispitanika tražilo da naprave listu onoga što bi ih učinilo srećnijim ili da pokušaju da budu srećni dok gledaju dosadan film. U drugom eksperimentu, sreća je definisana kao već postignut cilj, a učesnicima eksperimenta prikazivan je komičan film dok su sastavljali listu stvari koja ih već sada čini srećnim. Nakon toga, obe grupe su ostavile podatke o tome koliko slobodnog vremena imaju.

Da li postoji veza između slobodnog vremena i sreće?

Odgovor je, prema rezultatima istraživanja, potvrdan. Ispostavilo se da su ljudi koji su na sreću gledali kao na cilj (gledaoci dosadnog filma) doživljavali da imaju manje slobodnog vremena u poređenju sa onima koji su već srećni (gledaoci komičnog filma).

Istraživači saopštavaju: ,,Kao da vreme nestane usred potrage za srećom, ali samo kada se na sreću gleda kao na cilj koji zahteva kontnuiranu potragu”. To sugeriše da, što više tragamo za srećom, to se naše viđenje toga koliko imamo slobodnog vremena, a samim tim i dobrobiti, iskrivljuje. Naposletku, slobodno vreme je jedino vreme u kom ljudi mogu istinski da uživaju u životu – zbog čega svakodnevno tročasovno putovanje do posla i nazad (pogotovo u pretrpanom gradskom prevozu) može imati značajne negativne posledice po mentalno i emocionalno zdravlje.

Ono što rezultati istraživanja takođe sugerišu je da je bukvalno gubljenje vremena pokušaj da se sreća postavi kao cilj, odnosno nešto što će se jednog dana dostići. Zapravo, ovakav stav nas ohrabruje da zamenjujemo iskustva stvarima u pokušaju da sačuvamo vreme, ali da istovremeno „kupimo“ sreću, što je naučno potvrđeno loša zamena za pravu sreću. Štaviše, istraživači su utvrdili da, kada osećamo da nemamo dovoljno vremena, prestajemo da radimo stvari koje nas ispunjavaju, poput volontiranja ili pomaganja drugima, što su, pokazalo se, aktivnosti koje nam uvećavaju osećaj životne radosti.

Tek sad shvatam da svaki put kad izgovorim: ,,Biću srećna kada…”, sebi oduzimam mogućnost da budem srećna u datom trenutku… Koliko je teško prisetiti se smešnog događaja, pozitivnog osećaja, ili se samo osećati zahvalno što smo živi u ovom trenutku?

Možda je vreme da priznam da je moja želja da nađem savršeni posao upravo razlog zašto ga nikad neću naći. I umesto da nastavim svoj obrazac priželjkivanja i čekanja na sreću, pustiću komediju i setiti se zbog čega sam sve u životu zahvalna.

Autor: Džen Kim

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Jelena Milošević

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.