Šta ćeš biti kad porasteš?

Kategorija: Psihosaveti

superheroj velika

Kada smo bili mali, nije bilo neuobičajeno da nas odrasli pitaju šta ćemo biti kad porastemo. Devojčice su uglavnom htele da budu glumice, pevačice, doktorke, naučnice, astronomi, učiteljice, dok su se dečaci obično opredeljivali za majstore, pilote, vojnike, policajce, superheroje… Malo njih je, pak, ostalo dosledno svojim ambicijama u godinama koje dolaze.

Onda smo odrasli i nekako se podrazumevalo da znamo šta ćemo da budemo kad porastemo. Ko još sa 18 nije spreman da donese odluku čime će da se bavi do kraja svog radnog veka? Čekaj malo…

Sa završetkom srednje škole, mi smo punoletni i to valjda znači da smo sposobni da odlučimo šta ćemo da budemo kad porastemo, sada u nešto konkretnijoj formi od “spašavaću svet od zlikovaca” i “biću čuveni pronalazač”. Sada znamo koji izbori su nam dostupni, zar ne? Znamo kako izgleda tržište rada posle srednje škole. Znamo tačno šta koji fakultet podrazumeva i šta ćemo posle sa njim moći da radimo. Znamo, jednom rečju, sve što bi trebalo da znamo, a uz to imamo i dovoljno životnog iskustva da bismo doneli odluku koja je: 1. u skladu sa našim osobinama, uverenjima, vrednostima, sposobnostima i interesovanjima i 2. u skladu sa aktuelnim stanjem u određenoj profesiji i sa stanjem na tržištu rada.

Zapravo, ne. Ništa od ovoga mi ne znamo kada izlazimo iz srednje škole, kada donosimo odluku šta ćemo dalje sa svojim životom, školovanjem, poslom i karijerom. Mi čak i nismo svesni, tada, da odluka treba da sadrži dva elementa, od kojih je jedan povezan sa karakteristikama unutrašnjeg sveta onoga ko je donosi, dok u drugi spadaju upravo karakteristike neposrednog okruženja. U školama nas ne uče ovako da mislimo. No, činjenica je da nemamo dovoljno informacija, a potrebno je da donesemo odluku koja će biti od onih koje su “za ceo život”.

I tako se desi da upišemo, na primer, neki fakultet za koji smo mislili da je baš pravi za nas. Međutim, kako vreme odmiče, shvatamo da to što smo mi mislili da će biti i ono što stvarno jeste baš i nemaju mnogo dodirnih tačaka. Da smo izgubili vreme, energiju, novac. I šta onda? Određen broj ljudi pristane na to da nekako “izgura” taj fakultet, pa se posle možda nešto desi. Možda nađe dobar posao. Možda ne. Neki sigurno nađu. A neki ne.

Određen broj ljudi, s druge strane, prizna grešku, bez obzira da li je to bilo tokom studija ili kasnije. Da li je stvarno najstrašnija stvar na svetu probuditi se u 25-oj i shvatiti da imaš diplomu fakulteta koji te uopšte ne zanima, ne ispunjava i radije ćeš ponovo da studiraš još četiri podjednako mrska fakulteta, samo da se ne baviš onime za šta si se zapravo školovao/la četiri i više godina? Ne, naravno da nije. Okolina je, s druge strane, prilično jasna po ovom pitanju: “Studiraš duže od 4-5 godina? Nisi dobar. Hoćeš da prekineš studije? Ju, pa šta ćeš sa životom kasnije?! Hoćeš da upišeš drugi fakultet? ‘Alo, bre, imaš 22 godine!” i varijacije na temu.

Evo jedne lepe vesti: na pitanje šta ćemo biti kad odrastemo, možemo da odgovorimo nekoliko puta u životu. Možemo i da menjamo odgovor.

Možemo tu istu okolinu koja neblagonaklono gleda na to da se neko, možda, u vezi sa nečim, na sopstvenu odgovornost, predomislio, da pošaljemo tamo gde joj je mesto… Na listu nevažnih stvari. 🙂

Možemo da upišemo drugi fakultet. Ili treći.

Možemo da batalimo fakultet i radimo nešto sasvim drugo.

Možemo… možemo sve što želimo! U tome je stvar.

Nigde ne postoji pravilnik koji kaže: “Do dvadesete godine da si se, mlada osobo, opredelila za posao, nemaš mogućnost greške niti predomišljanja, a ako to nije dovoljan pritisak, čuj sad ovo – TA ODLUKA ĆE TE PRATITI DO KRAJA ŽIVOTA.” Iako pravilnika nema, mnogi ljudi ga nose u svojim glavama, pa žive po koordinatama koje uopšte nisu njihove, već prosto smatraju da “to tako treba” i sve što iskače iz tog “tako treba” šablona se posmatra kao nešto čudno, nepoželjno, bože-svašta.

drustvo

S druge strane, vremena se menjaju, što je dobra stvar. Vremena kada država obezbedi zaposlenje fakultetski obrazovanim, pa onda oni PRESEDE na jednom radnom mestu svoj ceo radni vek, su iza nas. Mnogima se ne sviđa stepen u kom smo svi prepušteni sami sebi, ali sa druge strane – sada imamo mnogo više slobode i fleksibilnosti. Sada u tridesetoj mogu da odlučim da ću sutra da postanem nešto drugo. Da li mi za to treba ulaznica tipa završeno formalno obrazovanje ili ne, samo je sporedna stvar na putu do cilja. A ako je cilj pravi, onda teškoće postaju izazovi. Pa kad ispunimo i taj cilj, nađimo sledeći. Drugačiji, teži. Mi se na tom putu menjamo, menjaju se naše želje i potrebe, i sasvim je prirodno da vremenom prerastemo svoje ciljeve.

Zato, ako se probudiš sa 25, 30, 40 ili 50 godina i shvatiš: “Ja hoću nešto da promenim”, onda jedino što te sprečava u tome jesu zamišljene barijere u tvojoj glavi, koje su najčešće u tvoju mentalnu konstrukciju uzidali društvo, okolina, očekivanja, želja za predvidivošću života i, s tim u vezi, sigurnošću. Lepota je u tome što ti ne samo da imaš moć da promenu osmisliš i izvedeš, nego snosiš punu odgovornost za to gde si i da li si sa tim u miru, imao/la 25, 30, 40, 50 ili koliko god godina. Zato, srećno i ne brini, sigurno ćeš koji put pogrešiti, ali to sve ide u rok službe. 🙂

Autor: Ina Poljak

Comments

comments

2 Komentara

  1. Kakvu perspektivu ima neko u Srbiji ko je zavrsio psihologiju? Da li ste zadovoljni vasim poslom i da li biste preporucili mladjima da upisu psihologiju? Koliko je tesko zavrsiti fakultet, i da li je potrebno stalno prisustvo na vezbama i predavanjima? Kako da budemo sigurni da je psihologija bas za nas? Da li je ok da se neko bavi psihologijom iako ne zeli da pomaze drugim ljudima (psiholoska pomoc, saveti itd) ? Molim Vas da budete iskreni. Hvala.

    • Dragi/a A,

      Izvinite što ovoliko kasnim sa odgovorom. Pokušaću da Vam odgovorim iz sopstvene perspektive (a kako drugačije). 🙂

      Kakvu perspektivu ima neko u Srbiji ko je zavrsio psihologiju?

      Sve zavisi. Istina je da u Srbiji psihologija nije cenjena koliko bi trebalo, štaviše, ona je još uvek velikim delom zakonski potpuno neuređena. Sve zavisi od toga šta želite da radite sa završenom psihologijom i kakve su Vaše ambicije. 🙂

      Da li ste zadovoljni vasim poslom i da li biste preporucili mladjima da upisu psihologiju?

      Zadovoljna sam svojim poslom, zato što sam samostalna i slobodna, nezadovoljna sam onim delom gde društvo još uvek ne uviđa značaj psihologije. Sve me je to baš nerviralo pa sam eto jednog dana sela i osnovala sajt koji će da istom tom društvu približava psihologiju. 🙂 Preporučila bih da je upisuju oni koji je istinski vole, samo će oni imati hrabrosti i strpljenja za ono što dolazi kasnije.

      Koliko je tesko zavrsiti fakultet, i da li je potrebno stalno prisustvo na vezbama i predavanjima?

      Nije teško završiti, a u moje vreme (upisala 2005.), prisustvo mahom nije bilo obavezno, ali su se za njega dobijali dodatni bodovi. Ja sam bila od onih što ih nije dobijala. 🙂

      Kako da budemo sigurni da je psihologija bas za nas?

      Nikako, to je pitanje koje sebi postavljaš celog života. Ja znam da je psihologija za mene po tome što sam u nju ludački zaljubljena i nikako me to zaljubljenstvo ne prolazi.

      Da li je ok da se neko bavi psihologijom iako ne zeli da pomaze drugim ljudima (psiholoska pomoc, saveti itd) ?

      Naravno da je OK, i sama se na taj način bavim psihologijom – ona je daleko više od saveta i pomoći. Možete se baviti naučno-istraživačkim radom i onim njenim oblastima koje nisu direktno povezane sa pružanjem psihološke pomoći, a ima ih poprilično.

      Pozdrav. I srećno!

      Ina

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *