Samopouzdanje iz 3D vizure

Kao što znamo da nije zlato sve što sija, isto tako ne možemo znati koliko samopouzdanja osoba zapravo ima. Prečesto se dešava da osoba koja deluje veoma samouvereno ustvari je vrlo nesigurna, ali je isto tako i obrnuto. Pored toga, svako je samouveren na nekom životnom polju, a nesiguran na nekom drugom. Pitanje je da li dominiraju polja sigurnosti ili nesigurnosti.

Još jedna klopka vezana za samopouzdanje odnosi se na na privid samozaštite. Često ćemo reći: “Jao, ja to neću uspeti” kako bismo se zapravo unapred spremili za neuspeh, kako bi nam bilo lakše. Oceniti nekog kao samouverenog ili nesamouverenog je klizav teren i zbog toga što previše razmišljamo o tome kakav utisak ćemo ostaviti na druge. Shodno tome, osobe koje često nailaze na komentare da deluju uobraženo mogu da, iz želje da promene taj prvi utisak, počnu da deluju nesigurno.

U svakom slučaju, samopouzdanje ili samouverenost polarizovan je pojam. To znači da ima dve krajnosti. U jednoj potcenjujemo sebe, a u drugoj precenjujemo. Ovde govorimo o fenomenima iluzije superiornosti i iluziji inferiornosti. Naravno, nije dobro ni jedno ni drugo. Naučno utemeljeni rezultati istraživanja pokazali su da postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti, a osim što nisu u stanju da objektivno procene svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih. Psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel Univerziteta u Americi istražili su ovaj pojam i nazvali ga Daning-Krugerov efekat. Osobe koje sa njim imaju iskustva često nameću svoje mišljenje po svaku cenu i smatraju sebe ekspertom u oblastima u kojima su laici. Pored toga, često smatraju druge manje sposobnim nego što oni zapravo jesu. Daning i Kruger su testirali studente koji su loše znali gramatiku. Učesnici su značajno precenjivai sopstveni učinak na testu i svoje mesto u odnosu na druge studente. Oni, koji su prema rezultatima testiranja bili najlošiji, smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka!

Ovaj fenomen se u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije potcenjuju svoje sposobnosti sa ciljem da napreduju. Obrnuta slika slična je Sokratovoj čuvenoj tezi “Znam da ništa ne znam”. Kako je on bio veliki mudrac, ova izjava se ne odnosi na nisko samopouzdanje, već na svest da nikad ne znamo sve i da što više saznajemo zapravo otkrivamo koliko toga još ne znamo.

Samosvest je u direktnoj vezi sa samopuzdanjem. Radi se o tome koliko objektivno procenjujemo sami sebe, svoje slabije i jače strane. Ipak, koliko god se mi trudili da budemo objektivni prema samima sebi, uvek smo u određenoj meri subjektivni. Osim toga, na našu procenu nas samih u velikoj meri utiče mišljenje drugih, posebno značajnih drugih. A oni su možda u potpunoj zabludi i tako se stvara začarani krug.

Ako se radi o nedostatku samopouzdanja kao ustaljenom problemu, može nam pomoći da zapisujemo situacije u kojima smo postigli nešto što nikako nismo očekivali. Važno je da se osvrnemo na to zašto smo mislili da to nećemo uspeti i kako to da ipak jesmo. Recimo, dok sam radila u sektoru odnosa sa javnošću u jednoj agenciji, svako jutro imala sam zadatak koji je bilo neophodno završiti u prvih sat i nešto od dolaska na posao, a prvi put sam se susrela sa tim tipom zadatka. Problem je u tome što je to jedan veoma obiman i detaljan zadatak koji se radi za klijenta (samim tim greške mogu dovesti do narušavanja ugleda agencije). Osim toga, taj zadatak obuhvata informacije na dnevnom nivou tako da je nemoguće započeti ga unapred, a nije bilo tako jednostavno doći na posao ranije jer je zgrada zaključana (iako sam ja uspela da sredim da na početku dolazim ranije). Dodatni stres stvaralo mi je to što sam ja oduvek sve zadatke i obaveze obavljala značajno pre vremenskog roka, a ovde sam na početku probijala vremenski rok. Bila sam veoma obeshrabrena zbog toga i mislila sam da to niklad neću rešiti. Pokušavala sam da vežbam slične zadatke tokom slobodnog vremena. Kroz samo par dana završila sam zadatak u okviru vremenskog roka, a ubrzo i pre roka.

Pored samopouzdanja kao relativno ustaljene osobine ili stanja, postoji samopouzdanje u vidu raspoloženja, promeljivo na dnevnom nivou. Svi znamo i suočavamo se sa momentima kad nam samopouzdanje drastično opadne, nekad i bez dovoljno konkretnog povoda. Upravo kao prva pomoć u ovim situacijama pre četiri godine razvila sam jedan metod. Nazvala sam ga “Lična samoposluga pohvala”. Radi se o svesci pohvala. Tokom 2011. godine u jednu šarenu svesku upisivala sam najveće i najoriginalnije pohvale koje sam dobijala (koje se nisu ticale fizičkog izgleda). Upisivala sam pohvale i muškaraca i žena, svih uzrasta i zanimanja i meni bližih i daljih osoba. Imala sam nekoliko kriterijuma:

1. Da pohvalu smatram relativno objektivnom (smislenom)
2. Da verujem da ju je osoba iskreno dala
3. Da je originalna

U godinama koje su usledile, svaki put kad bih se osećala nesigurno, uzela bih tu svesku i pročitala nekoliko pohvala. Uglavnom mi je odmah bilo bolje. Neke od mojih omiljenih pohvala iz sveske su:

1. Da nema takvih kao što si ti ne bi bilo muzike (ovu pohvalu sam dobila kad sam bila tužna što ne umem da pevam, a toliko volim muziku, međutim pišem poeziju).
2. Sve što stvarno želi, ona to i postigne.
3. …

Verujem da svako može da sastavi nekoliko ovakvih zapisa i proveri da li mu pomažu. U svakom slučaju, ne gubi se ništa ako se proba, a može da nastane inspiracija koja će nas odvesti u drugom – možda spisateljskom – pravcu.

Autor: Liza Piščević

Comments

comments