Da li verujete sopstvenom sećanju?

Kategorija: Psihonauka

miro

Čak i kada je dobronamerni svedok potpuno uveren u tačnost svog sećanja, ono može biti ‒ lažno.

Kada je reč o veličini uticaja svedočenja očevidaca na odluke porote i sudija, holivudski filmovi zapravo nisu preterivali. Kažiprst odlučno uperen u optuženog često je dovoljan dokaz da presuda bude izrečena. Ovi teatralni momenti neretko su i tragični s obzirom da je kažiprst često vođen neistinitim sećanjem. Učestalost lažnog svedočenja o kojoj govorimo je zaista zabrinjavajuće velika – naknadne analize velikog broja kriminalnih dela pokazale su da je u preko 75 odsto slučajeva nevino osuđenih ljudi presuda doneta upravo na osnovu lažnog sećanja svedoka.

Fenomenu lažnih sećanja – sećanja na događaje koji se nisu desili ili sećanja o tome da su događaji bili drugačiji nego što zapravo jesu – podložni smo svi. Na njih nisu otporni čak ni oni retki među nama sa izvanrednim memorijskim sposobnostima, koji pamte kakvo je vreme bilo 16. juna 1984. godine i mogu da kažu šta su ručali bilo kog nasumično odabranog dana.

Lažna sećanja su jednako bogata detaljima i emocijama kao prava, a osoba koja ih ima uverena je u njihovu realnost. Iako trajna, lažna sećanja su najčešće potpuno bezopasna – sećanje da ste bili na ekskurziji o kojoj ste zapravo samo slušali od svojih srednjoškolskih drugara neće vam naškoditi. No, kada se pojave u situacijama poput suđenja za krivična dela posledice mogu biti izuzetno ozbiljne.

Pre više od 40 godina, Elizabet Loftus, sa Univerziteta u Kaliforniji, Ervajn, tada istraživač na početku karijere, a danas jedan od najuticajnih psihologa i ekspert konsultovan u više stotina kriminalnih slučajeva, zainteresovala se za uticaj naknadnih informacija na validnost svedočenja očevidaca. U jednom od klasičnih eksperimenata, ispitanicima Elizabet Loftus puštani su video isečci saobraćajnih nezgoda, a njihov zadatak bio je da procene brzinu kojom su se automobili kretali.

Ispitanici kojima je postavljeno pitanje “Koliko brzo su automobili išli kada su se slupali?“ saopštavali su da je brzina bila veća nego ispitanici kod kojih je umesto slupali upotrebljen glagol sudarili. Nedelju dana kasnije ispitanici kojima je postavljeno pitanje sa slupali su čak opisivali da su prozori bili razbijeni, iako to nije bilo prikazano u sceni.

U preko 200 istraživanja u kojima je učestvovalo oko 20 000 ispitanika, Elizabet Loftus je ubedljivo pokazala da naš mozak ne beleži verno događaje koje smo proživeli, već da svaka nova informacija dovodi do rekonstrukcije sećanja. Da bi obradio nove informacije mozak koristi postojeće i u tom procesu stvara koherentno, ali neretko pogrešno sećanje.

196z9kd384wn4jpg

Pored toga što menjaju sećanje na određeni događaj, naknadne informacije mogu da navedu ljude da veruju da su učestvovali u događajima koje su zapravo zamišljali ili su o njima samo razmišljali. Tako su psiholozi, korišćenjem sugestivnih pitanja i tehnike zamišljanja, uspeli da navedu ljude da misle da su se u detinjstvu izgubili u tržnom centru, da su prouzrokovali incident na venčanju svog rođaka, te da ih je napala agresivna životinja.

Primenom istih tehnika, psiholozi su uspeli i da iznude „priznanje“ ispitanika da su varali na skorašnjem testu, pa čak i da su, svega nekoliko godina ranije, počinili krađu.

U jednom novijem istraživanju holandski vojnici upitani su tokom intervjua da li su učestvovali u izmišljenom događaju u Afganistanu. Iako su u samom intervjuu vojnici ispravno rekli da nisu, kada im je nakon 7 meseci ponovo postavljeno isto pitanje, većina vojnika je saopštila da je učestvovala u izmišljenom događaju. Kako je pokazano tokom ovog istraživanja, i samo postavljanje pitanja o nekom događaju može da stvori lažno sećanje o njemu.

S obzirom da laboratorijsko okruženje u kom su uglavnom proučavana lažna sećanja nije naročito stresno, postavlja se pitanje da li se ona javljaju i u visokostresnim situacijama, u kakvim se nalazi većina očevidaca. Nažalost, značajnost i stresnost situacije ne štite nas od pojave lažnih sećanja.

U jednom skorašnjem istraživanju, pripadnici američke vojske, koji su bili na redovnoj obuci za situaciju zarobljeništva, ispitivani su na fizički i psihički agresivan način 30 minuta, a zatim je trebalo da identifikuju osobu koja ih je zlostavljala. Uprkos visokoj obučenosti za ovakve situacije, kada im se daju sugestivne informacije, vojnici pogrešno prepoznaju zlostavljača.

Premda na lažna sećanja niko nije imun, otkrivanje faktora pod kojima ona nastaju može da nam pomogne da se od njih zaštitimo – bar u situacijama poput sudskih procesa, u kojima je krucijalno da sećanja budu prava. S druge strane, ako čuvate poneko blago ulepšano sećanje na prethodne verzije sebe, bez brige ‒ to ne može da škodi.

Autor: Jelena Radanović
Izvor: Elementarijum

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *