Jedan od prvih teoretičara i istraživača stresa Hans Seli (Hans Selye) najbolje je ilustrovao kroz šta sve prolazi naš organizam u susretu sa stresnom situacijom. Reakciju stresa (koju obično zovemo stres) objasnio je kao pravilnost koja se dešava bez obzira na uzrok stresa, i nazvao je opšti adaptacioni sindrom. To je zapravo proces koji se sastoji iz tri faze:
1. Faza otpora, u kojoj se pripremate za borbu sa novonastalom situacijom. Ovde koristite različite mehanizme za borbu sa samom situacijom ili pak samom stresnom reakcijom, manje ili više uspešno. Ovde možete upotrebiti strategije koje smo vam preporučivali u ranijim tekstovima (Kako da vas kriza ne slomi nego ojača)
2. Faza alarma i mobilizacije, u kojoj postajete svesni stresora. Na biološkom nivou aktivira se simpatički nervni sistem da bi organizam imao više energije da se suoči sa „ugrožavajućom“ situacijom. U našim ranijim tekstovima imali ste prilike da čitate o tome (npr. „bori se ili beži“ reakcija)
3. Faza iscrpljenosti nastaje usled neadekvatnog otpora u prethodnoj fazi. U fazi iscrpljivanja organizam je oslabljen i otvoren za negativne posledice stresa u vidu različitih psihičkih i fizioloških promena, kao što su razdražljivost, izlivi besa, i/ili različiti fiziološki poremećaji o kojima ćemo više govoriti u ovom tekstu.
Postoji čitava klasa fizioloških problema koji su prouzrokovani psihološkim faktorima, odnosno dugotrajnim stresom, a koja su poznata pod nazivom psihosomatska oboljenja. Ovaj termin se sve ređe koristi jer je u svakodnevnom govoru poprimio negativnu konotaciju i pogrešno se koristi za opis umišljenih oboljenja (podvlačimo da je to pogrešno), pa stručnjaci danas češće upotrebljavaju termin psihofiziološki poremećaji. Tu se radi o realnim medicinskim problemima koji su uzrokovani interakcijom psiholoških, emocionalnih i fizičkih poteškoća.
Među najpoznatijim zdravstvenim problemima ove vrste su glavobolje, bolovi u leđima, probavni problemi, promene na koži i visok krvni pritisak. Češće oboljevanje od obične prehlade takođe može biti posledica stresa, jer akumulirani stres utiče na opadanje imuniteta. Takođe, dugotrajna izloženost stresu usporava proces ozdravljenja ukoliko već patimo od neke zdravstvene tegobe. Na psihološkom nivou, visok nivo stresa nas onemogućava da se adekvatno nosimo za životnim zadacima. Počinjemo da preuveličavamo i suviše dramatično doživljavamo čak i najmanje sitnice na koje ranije nismo burno reagovali. Drugim rečima, postajemo preosetljivi, spušta nam se prag tolerancije na životne nedaće koje su u životu neizbežne. Na taj način slabi naša sposobnost da reagujemo na buduće stresne situacije.
Zdravstvena psihologija i psihosomatska medicina došle su do saznanja da određeni načini na koje funkcioniše naša ličnost (kakvi smo, kakav nam je karakter i temperament), utiče i na to kojim ćemo psihosomatskim oboljenjima ili poremećajima biti skloniji.
Verovatno ste već čuli, i to možda baš od vašeg kardiologa, o Tipu A i Tipu B ličnosti. Naime, ova teorija nije potekla od psihologa, već ovog puta od lekara – kardiologa Fridmana i Rozenmana, koji su polovinom prošlog veka razvili teoriju baziranu na posmatranju ponašanja pacijenata sa koronarnim problemima u čekaonici ordinacije.
Za razliku od većine drugih pacijenata, koji su strpljivo čekali svoj red, neki ljudi nisu mogli da se smire na stolici. Često su ustajali, cupkali nogama, pomerali stolice sa sobom i slično. Naročito im je bio zanimljiv način na koji su ti ljudi sedeli na stolicama, obično na samoj ivici, daleko od naslona u vrlo napetom stanju. Ovakvo ponašanje su nazvali Tip A ličnosti i zatim su razvili istraživanja kako bi pokazali da su ljudi sa ovim tipom ličnosti podložniji srčanim oboljenjima i visokom krvnom pritisku od Tipa B ličnosti.
Kasnije se u vezi sa Tipom A razvio čitav spektar tipičnih ponašanja, takozvani šablon. Ovakve ličnosti su postale sinonim za takmičarski nastrojene osobe koje teže za dominacijom, socijalnim statusom i visokim postignućem. Nestrpljivi su i teško se nose sa članovima svog tima koji sporo završavaju radne obaveze. Teže da urade što više u kratkom vremenskom roku, kako bi preuzeli nove zadatke i obaveze. „Radoholičari” su, neretko sa problemima u samopouzdanju (koje kompenzuju na ovaj način). Često imaju problem sa regulacijom ljutnje i besa, a i u svakodnevnoj komunikaciji umeju da budu neprijatni.
Sa druge strane, Tipu B pripadaju oni smireni i strpljivi ljudi, koji obično i izveštavaju o većem stepenu zadovoljstva životom.
Nakon ove dve suprotnosti A i B Tipa ličnosti, počelo se govoriti i o C tipu ličnosti koji je sklon potiskivanju emocija, naročito onih negativnih – kao što je ljutnja. Ove osobe često imaju potrebu da budu preterano ljubazne i ponašaju se previše socijalno poželjno, s preteranim poštovanjem i slaganjem, i preteranim strpljenjem (drugim rečima „preadaptirano”), kako bi izbegle konflikte i neprijatnosti u kontaktu sa drugim ljudima. Dakle, ove osobe zapravo nemaju samopouzdano ponašanje, ne govore šta stvarno misle da bi udovoljili drugima i u spoljašnjem ponašanju deluju smireno i racionalno. Neka istraživanja ovaj tip ličnosti povezuju sa većom verovatnoćom oboljevanja od različitih autoimunih bolesti: astme, reumatskog artritisa, lupusa, multiple skleroze, kao i od kancera. U psihološkom smislu, osoba koja pripada Tipu C poriče svoje emocije, a subjektivno je sklona doživljaju bespomoćnosti i beznađa. Ovo je još jedan argument u prilog našem tekstu o regulaciji emocija, koji govori o značaju adekvatne regulacije emocija, jer osećanja, između ostalog, služe da alarmiraju i upozore osobu na pozitivne i negativne aspekte sveta oko nas i tako utiču na naše ponašanje.
Iako stručnjaci i dalje koriste ove termine, iako sva ova razmatranja imaju puno podudarnosti sa svakodnevnim životom i iskustvima, mnogo je debate u naučnim krugovima oko toga da li se mogu vršiti ovakve generalizacije i dovoditi u vezu sa konkretnim fiziološkim oboljenjima. Takođe, metodologija istraživanja uz pomoć kojih se dolazilo do ovakvih zaključaka je takođe oštro kritikovana. Neka istraživanja su, pak, potpuno negirala i opovrgla vezu između ovih tipova ličnosti i određenih oboljenja. To dalje ostaje zdravstvenim psiholozima da razvijaju i unapređuju, a mi za sada možemo reći da je tema svakako vredna pažnje i da se neke pravilnosti zaista i mogu uočiti.
Ono što su neka savremena istraživanja potvrdila, to je da se osobe koje su u životu borci češće, brže i lakše oporavljaju od različitih oboljenja za razliku od pesimista. To je neretko potvrđivano na pacijentima koji su se oporavljali od kancera. Ovo takođe važi i za one gore ozloglašene ličnosti Tipa A. Čak su i oni skloniji da prežive drugi srčani udar kada im se dogodi, za razliku od pacijenata sa drugačijim osobinama ličnosti, a istim zdravstvenim problemom. Smatra se da je to upravo zbog te „fajterske” crte koju imaju.
Imuni sistem čoveka je itekako pod uticajem njegovog opšteg emocionalnog stanja. Pozitivne emocionalne reakcije mogu pomoći u povećanju zdravog broja ćelija koje ubijaju ćelije kancera i produženju životnog veka obolelog. Pozitivan uticaj na oporavak od kancera imaju i psihoterapija i socijalna podrška (porodica i prijatelji). Sa druge strane, negativna emocionalna stanja pomažu u smanjivanju broja ćelija „kancero-ubica”.
Opšti zaključak bi bio da stres ne možemo da izbegnemo, ali možemo da biramo načine na koji se sa njim suočavamo i kako ga prevladavamo. U našim ranijim tekstovima smo pisali o adekvatnim i zdravim strategijama prevladavanja stresa, te vas na njih upućujemo jer informacija i znanja o tome nikad nije dovoljno. Često je i nama psiholozima potrebno da se podsetimo toga i posegnemo za “malom kućnom apotekom” u vidu korisne literature i saveta.
Autor: Dr Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeut
Literatura:
Feldman, S. R. (2002). Understanding Psychology, New York, McGraw Hill
