25 zanimljivih psiholoških eksperimenata

Kategorija: Psihonauka

psiholoski eksperimenti

Zašto se ljudi ponašaju baš na određene načine? Psiholozi ovo pitanje postavljaju od davnina. Ogroman deo onoga što danas znamo o ljudskom umu potiče upravo od eksperimenata koji su sprovođeni tokom prošlog veka. Od Ašovog ispitivanja konformizma pa do Zimbardovog zatvorskog eksperimenta na Stenfordu, psiholozi, odnosno studije iz liste koja sledi u nastavku dali su ogroman doprinos dubljem razumevanju onoga što ljude pokreće na određena ponašanja.

Vodimo vas na uzbudljivo putovanje kroz 25 intrigantnih psiholoških eksperimenata čiji rezultati su za istraživače, ali i za nepsihologe, bili iznenađujući.

25. Test selektivne pažnje

Da li sebe smatrate dobrim posmatračem? Evo jednostavnog načina da to saznate – pogledajte video snimak iznad. Da li ste imali tačan odgovor? Ako jeste, čestitamo! Ipak, zanimljivije pitanje je – da li ste primetili čoveka prerušenog u gorilu?

U poznatom eksperimentu pažnje koji su sproveli Simons i Čabris, ispitanici su bili zamoljeni da izbroje koliko puta su igrači u belim majicama dodali loptu jedni drugima. Na sredini testa, čovek prerušen u gorilu ušetao je između igrača i stajao u centru kruga pre nego što je izašao iz kadra.

Istraživanje je pokazalo da većina ispitanika nije uopšte primetilo gorilu, što nam govori da su ljudi skloni precenjivanju svojih sposobnosti efikasnog multitaskinga.

24. Violinista u metrou

Da li nekada zastanete i divite se lepoti koja je oko vas? Sudeći po rezultatima eksperimenta sprovedenog 2007. godine, najverovatnije ne. Svetski poznati violiništa Džošua Bel bio je u ulozi uličnog svirača na stanici metroa u Vašingtonu, a cilj je bio ispitati koliki broj ljudi će stati da oslušne njegovo maestralno izvođenje.

Uprkos činjenici da je svirao na ručno napravljenoj violini koja košta čak 3.5 miliona dolara i da su nedavno pre toga rasprodate sve karte za njegov koncet u Bostonu (a cena jedne karte bila je 100 dolara), samo nekoliko ljudi je zastalo i uživalo u njegovoj virtuoznoj izvedbi.

Tog dana, Džošua Bel je na ulici Vašingtona zaradio cela 32 dolara.

23. “Klavirske stepenice”

Inicijativa poznatog proizvođača automobila “Folksvagena” pod nazivom “Zabavna teorija” trebalo je da dokaže da ljudsko ponašanje može da se promeni na bolje tako što će se svakodnevne aktivnosti učiniti zabavnijim nego što obično jesu.

U nedavno sprovedenom eksperimentu, na jednom stepeništu podzemne železnice u Štokholmu u Švedskoj postavljene su stepenice koje izgledaju kao dirke klavira. Cilj je bio ispitati da li bi ljudi radije koristili zdraviju opciju – “klavirske” stepenice umesto pokretnih.

Tog dana, procenat ljudi koji je koristio ove stepenice porastao je za 66% u odnosu na uobičajen broj, čime je prepostavka da je zabava značajan medijator u menjanju svakodnevnih navika koje mogu imati dalekosežniji uticaj na naš život.

22. Milgramov eksperiment

Ljudi su vrlo često još od ranog detinjstva obučeni da primaju naređenja i direkcije od autoritativnih figura. Eksperiment koji je 1961. godine na Univerzitetu Jejl sproveo psiholog Stenli Milgram imao je za cilj da ispita spremnost za povinovanje autoritetu čak i onda kada su instrukcije koje autoritet zadaje u kontradikciji sa opšteprihvaćenim vrednostima.

Učesnicima je rečeno da igraju uloge “učitelja” i da mogu da daju elektroškove svojim “učenicima” (koji su zapravo bili saradnici istraživača i znali su u čemu je “caka”) kada daju netačan odgovor na postavljeno pitanje. “Učenik” se nalazio u drugoj prostoriji, a elektrošokovi su, naravno, bili lažni – umesto njih, Milgram je puštao snimljen zvuk koji je “učiteljima” nesumnjivo kazivao da su kažnjavani “učenici” u velikim bolovima i da žele da prekinu eksperiment.

Uprkos protestima “učenika”, mnogi “učitelji” su nastavljali sa davanjem elektroškova onda kada im je figura od autoriteta (u ovom slučaju istraživač) govorila da to učine, povećavajući voltažu elektroškova nakon svakog pogrešnog ogdovora do mere koja je za lažne učenike mogla biti (takođe lažno, srećom) smrtonosna.

Slični eksperimenti sprovođeni su i nakon originalnog, a i oni su davali skoro identične rezultate, navodeći na zaključak da su ljudi spremni da se odreknu svojih principa i vrednosti ako im osoba od autoriteta tako naredi.

21. Maršmelou test

Može li odlaganje zadovoljstva biti pokazatelj budućeg uspeha – pitanje je koje je mučilo Voltera Mišela sa Stanford univerziteta kada je odlučio da sprovede takozvani Maršmelou test.

Deca uzrasta od četiri do šest godina stavljena su u prostoriju u kojoj se nalazio samo sto, a na njemu – maršmelou (slatkiš). Pre nego što je ostavio svako dete samo u sobi, istraživač mu je rekao da će, nakon 15 minuta, dobiti drugi maršmelou ukoliko ne pojede prvi od. Zatim je, izašavši iz prostorije, snimao koliko dugo je svako dete odolelo ukusnom slatkišu na stolu, a kasnije je taj nalaz upoređivao sa uspehom deteta u odraslom dobu.

Od ukupnog broja dece (koji je iznosio 600), većina je istog trenutka pojela maršmelou, dok je jedna trećina dece odložila zadovoljstvo jedenja jednog maršmeloua kako bi nešto kasnije dobila i drugi. U follow-up studijama (studije koje tokom vremena ponovo testiraju svoje ranije ispitanike), Mišel je pronašao da su ona deca, koja su uspevala da odlože zadovoljstvo, kasnije u životu postajala uspešnija i imala veći broj bodova na prijemnim ispitima na fakultete u odnosu na svoje vršnjake, što znači da ova osobina ostaje relativno trajna tokom života.

20. Efekat posmatrača

U slučaju potencijalne opasnosti, većina ljudi želela bi da se nađe na mestu na kom ima drugih ljudi kako bi imali veće šanse da im bude ukazana pomoć. Uprkos popularnom verovanju, biti okružen ljudima ne garantuje baš ništa.

Psihološki fenomen poznat kao “efekat posmatrača” nastao je kao posledica obzervacije da će ljudi lakše pomoći nekome u nevolji ukoliko ima malo ili nimalo svedoka. Što je više ljudi prisutno, dolazi do takozvane “difuzije odgovornosti” – ljudi misle da će neko drugi, obzirom da ih ima puno, priteći u pomoć i zato oni sami ne čine ništa.

Efekat posmatrača nedavno je testiran na prometnoj ulici Londona i ispostavilo se da opaženi socijalni status igra ogromnu ulogu u odluci da li nekome pomoći ili ne, ali u ovoj situaciji većina ljudi nastavila je da hoda svojim putem bez zaustavljanja.

19. Ašov eksperiment sa konformiranjem

Ašov eksperiment jedna je od čuvenih potvrda činjenice da je teško odoleti pritisku grupe. Serije eksperimenata koje su sprovođene pedesetih godina prošlog veka sastojale su se od postavljanja jednog ispitanika u sobu punu saradnika istraživača (tačnije, onih koji su unapred znali šta treba da rade). Istraživač je najpre celoj grupi pokazao sliku koja se sastojala od tri numerisane linije različite dužine, a zatim drugu sliku na kojoj je referentna linija. Zadatak svih pristunih bio je da kažu koja od tri linije je iste dužine kao referentna linija. Saradnici istraživača (upoznati sa celom situacijom) su namerno birali netačne odgovore kako bi se ispitalo da li će “naivni” ispitanik odgovoriti iskreno (odnosno onako kako on misli da treba) ili će se složiti sa netačnim grupnim odgovorom.

Rezultati su pokazali da su ljudi skloni konformiranju (nekritičkom prihvatanju mišljenja većine) u grupnim situacijama čak i kada je situacija toliko “čista” da se svodi na tako jednostavan perceptivni zadatak kao što je merenje linija. U serijama je metodologija eksperimenta varirala, a ispitivanja ovakve vrste vrše se i danas.

18. Zatvorski eksperiment na Stenfordu

Ovaj čuveni eksperiment, koji je  sprovedeo Filip Zimbardo na Stenford univerzitetu danas se smatra jednim od najkontroverznijih eksperimenata ikada sprovedenih. Cilj mu je, generalno govoreći, bio ispitivanje efekta koje bi zatvorsko okruženje moglo imati na ponašanje ljudi, odnosno uticaj usvojenih uloga na ponašanje.

1971. godine u podrumu pomenutog univerziteta napravljen je lažni zatvor, a 24 muška ispitanika nasumično su odabrana da učestvuju (s tim da ovi ispitanici nemaju istoriju nasilnog ponašanja niti psihičkih poremećaja), tako što su im dodeljene uloge zatvorenika i čuvara. Eksperiment je trebalo da traje dve nedelje.

Posle vrlo kratkog vremena studenti su se praktično previše uživeli u svoje uloge – postali su agresivni, ne libeći se ni upotrebe psihičke torture. S obzirom da je nasilje pretilo da eskalira, umesto planirane dve nedelje, eksperiment je prekinut nakon samo šest dana. Na ovaj način dokazano je da određene situacije mogu da isprovociraju izvesna ponašanja, bez obzira na uobičajena ponašanja i vrednosti ljudi.

17. Eksperiment sa Bobo lutkom

Tokom šezdesetih godina prošlog veka uveliko se diskutovalo o tome koliki udeo u dečjem razvoju imaju genetika, sredinski faktori i socijalno učenje.

U okviru svoje teorije socijalnog učenja, Albert Bandura sproveo je čuveni eksperiment sa Bobo lutkom 1961. godine kako bi dokazao da ljudsko ponašanje u većoj meri nastaje kao posledica imitacije nego uticaja naslednih genetičkih faktora.

Bandura je podelio 36 devojčica i isto toliko dečaka u tri grupe i pokazivao im različita ponašanja prema Bobo lutki: prva grupa je videla kako su odrasli agresivni prema Bobou, u drugoj su bili neagresivni (u svakoj grupi deca su pojedinačno bila izlagana (ne)agresivnom ponašanju odraslog), a treća grupa bila je kontrolna i deci u ovoj grupi nije prikazan nikakav model.

Rezultati su pokazali da su ona deca koja su bila izložena agresivnom modelu ponašanja u mnogo većoj meri pokazivala identično ponašanje prema lutki, dok su druge dve grupe pokazale imitirano agresivno ponašanje u značajno manjoj meri.

16. Pavlovljevi psi

Pavlov i njegovi psi veoma su poznati i onima kojima psihologija nije primarna oblast interesovanja. Kao posledica ovog čuvenog eksperimenta nastao je koncept klasičnog uslovljavanja.

Pavlov je ispitivao pojavu salivacije (lučenja pljuvačka) kod pasa u trenutku kada bi bili izloženi hrani. S obzirom da bi salivirali čim se hrana pojavi, Pavlov je odlučio da trenutak dobijanja hrane proprati zvukom zvona. Vremenom, psi bi asocirali pojavu hrane sa zvonom, pa bi salivirali i na sam zvuk zvona, demonstrirajući na taj način da se refleksne reakcije mogu uslovljavati.

15. Mali Albert

Eksperiment sa malim Albertom je ljudski ekvivalent Pavlovljevom eksperimentu sa psima. Smatra se jednim od najneetičnijih ogleda svih vremena, a sproveli su Džon Votson i Rozali Rejner 1920. godine.

Subjekt je bio mali Albert, devetomesečni dečak iz doma za nezbrinutu decu, na kome je ispitivano, grubo govoreći, razvijanje iracionalnih strahova posredstvom emocionalnog uslovljavanja. Votson je ispred dečaka stavljao belog miša, koji ga se isprva nije plašio. Zatim je, svaki put kada bi Albert dotakao miša, pravio snažnu buku. Nakon nekog vremena, dečak je počeo da pokazuje izrazit strah svaki put kada bi se samo miš pojavio u prostoriji.

Votson je kreirao sličan uslovni refleks i sa drugim životinjama i objektima sve dok Albert nije osećao strah od svih njih, što je pokazalo da klasično uslovljavanje funkcioniše i na ljudima.

14. “Karlsbergov” društveni eksperiment

U ovoj duhovitoj reklamnoj kampanji koja se pretvorila u socijalni eksperiment, “naivni” subjekti, odnosno par, ulazio bi u bioskop sa 150 mesta, od kojih je 148 bilo popunjeno bajkerima i momcima opasnog izgleda, a jedina dva prazna mesta bila su u sredini. Neki od parova odustajali su od ideje da se probijaju do svojih mesta preko “grdosija”, a oni koji bi to ipak učinili nagrađivani su glasnim ovacijama i Karsbergovim pivom.

Šta bi bilo pametno uraditi u ovakvoj situaciji – otići pod pretpostavkom da je tako pametnije ili progurati se do upražnjenih mesta uz rizik da iznervirate nekog od prisutnih momaka? Ovaj eksperiment pokazao je koliko smo skloni da sudimo o ljudima i pretpostavljamo o njihovom ponašanju samo na osnovu izgleda.

13. Eksperiment sa nestalim detetom

Ideja koja stoji iza eksperimenta sa lažno nestalim detetom je da ljudi često ne obraćaju pažnju na svoje okruženje (prisetite se testa selektivne pažnje sa gorilom i poznatog violiniste prerušenog u uličnog svirača).

Poster sa informacijama i slikom “nestalog” deteta postavljen je na vrata jedne prometne prodavnice. Neki ljudi su zastajali da pogledaju flajer, dok su ga drugi kompletno ignorisali. Ono što je svim ovim ljudima bilo zajedničko jeste da nisu primetili da dečak sa postera stoji ispred prodavnice!

Ovaj eksperiment demonstrira sklonost ljudi da previde mnoge stvari u svom neposrednom okruženju.

12. Deljenje razreda

Inspirisana ubistvom dr Martina Lutera Kinga Juniora, učiteljica trećeg razreda Džejn Eliot 1968. godine želela je da pomogne svojim učenicima – belcima da shvate efekte rasizma.

Eliot je razred podelila u dve grupe: u jednoj su bili učenici sa svetlim, a u drugoj učenici sa tamnim očima. Prvog dana, učenike sa svetlim očima proglasila je superiornijim i dala im dodatne privilegije, dok je grupi učenika sa tamnim očima objasnila da su oni manjinska grupa. Potom je obeshrabrila grupe da međusobno komuniciraju i izdvajala pojedinačne učenike i davala im instrukcije da ističu negativne efekte “manjinske” grupe.

Promene koje su se desile u interakciji među učenicima, kao i u njihovom ponašanju nastupile su brzo. Grupa dece sa svetlim očima uskoro je imala bolja postignuća u školi, a neka od te dece bivala su agresivna prema svojim vršnjacima tamnih očiju, dok su oni pokazivali znatno smanjeno samopouzdanje i lošije postignuće u školi.

Narednog dana, zamenila je uloge u grupama, tako da su sad deca svetlih očiju postala “manjinska” grupa. Na kraju vežbe, deca su bila srećna što mogu da izađu iz svojih uloga i složila su se da ljude definitivno ne treba procenjivati na osnovu spoljašnjih kriterijuma kakav je boja kože.

11. Harlouvljevi majmuni

Heri Harlou je tokom šezdesetih godina prošlog veka sproveo čuveni eksperiment koji je otkrio značaj majčinske ljubavi za pravilan dečji razvoj.

Harlou je odvojio mladunčad rezus majmuna od njihovih bioloških majki samo nekoliko sati nakon rođenja i ostavio ih sa dve surogat “majke”. Reč je o dvema lutkama od kojih je jedna bila od žice i uz nju je bila prikačena flašica sa mlekom, dok je druga bila od mekanog materijala ali bez hrane.

Uprkos očekivanjima, mladunci majmuna mnogo više vremena su provodili sa mekanom “majkom”, dok su drugu posećivali samo kad bi bili gladni. Na ovaj način rasvetljen je značaj koji dodir i nežnost igraju kada je reč o potrebama dece i njihovom razvoju.

10. Eksperiment u Robers Kejvu

Originalna fotografija, nastala tokom trajanja eksperimenta (Foto: integratedsociopsychology.net)

Ovaj klasični eksperiment koji je sproveo Muzafer Šerif za cilj je imao da ispita dinamiku predrasuda i rešavanja konflikata. 22 jedanaestogodišnja dečaka nasumično su podeljena u dve grupe i odvedena u Robers Kejv park u saveznoj američkoj državi Oklahomi.

Dečaci su tokom vremena bili smešteni u kolibe, svako sa svojom grupom kojoj je dodeljen i niko od njih nije znao za postojanje druge grupe tokom perioda od nedelju dana. Dečaci su ubrzo počeli da osećaju pripadnost svojoj grupi. Kada su dve grupe predstavljene jedna drugoj, dečaci su počeli da pokazuju znake verbalnog nasilja.

Kako bi konflikt među grupama bio povećan, istraživač ih je usmerio na razne takmičarske aktivnosti. Neprijateljstvo je došlo do te granice da dečaci više nisu hteli ni da jedu u istoj prostoriji sa članovima suparničke grupe.

Finalna faza eksperimenta sastojala se od pretvaranja neprijateljskih grupa u miroljubive i drugarske. Zabavne aktivnosti isplanirane u ovu svrhu kao što su paljenje vatrometa i gledanje filmova nisu urodili plodom, pa su istraživači kreirali timske zadatke koji su mogli biti urađeni jedino zajedničkim timskim radom, odnosno saradnjom između dve grupe.

Na kraju eksperimenta, dečaci su pristali da se istim autobusom vrate kućama, što je pokazalo da konflikt može biti razrešen putem saradnje koja vodi ostvarivanju zajedničkog cilja.

9. “Čudovišna studija”

Učesnici “čudovišne studije”, povodom kog je Univerzitet u Ajovi 2001. godine uputio zvanično izvinjenje (Foto: Storify)

Studija o kojoj je reč nazvana je čudovišnom zbog svojih izrazito neetičnih metoda, a njen cilj bio je ispitivanje efekata pozitivne i negativne terapije govorom sa decom.

Vendel Džonson i Meri Tjudor sa Univerziteta u Ajovi izabrali su 22 dece bez roditeljskog staranja. Neka deca su imala probleme sa govorom u vidu mucanja, dok druga nisu. Ona koja su mucala bila su podvrgnuta pozitivnoj terapiji govorom tako što je pohvaljivana njihovu rečitost, dok su deca bez teškoća u govora bila izložena negativnoj formi ove terapije: kritikovana su za najmanje greške u izražavanju.

Kao rezultat eksperimenta, neka deca koja su bila podvrguta negativnoj terapiji pokazivala su snažne znake uznemirenosti i, posledično, problema u govoru do kraja svojih života, što je ukazalo na značaj koji pozitivno osnaživanje ima u edukaciji.

8. Zarazno zevanje

Šta vlasnici pasa imaju da kažu o empatiji svojih krznenih prijatelja?

Već je naširoko poznato da zevanje može biti zarazno, ali da li ste znali da i psi mogu biti “zaraženi” takođe?

Nedavna studija koju je sproveo Univerzitet u Londonu pokazala je da 72% pasa zeva nakon što vidi kako neka osoba radi isto. Psima je u proseku potrebno 99 sekundi da zevnu, a životna dob i pol psa ne igraju nikakvu značajnu ulogu u tome.

Iako je još uvek misterija zašto se ovo dešava, istraživači smatraju da to ima nekakve veze sa “kapacitetom za empatiju” pasa.

7. Halo efekat

Odavno uočen i opisan fenomen u socijalnoj psihologiji poznat kao “halo efekat” bazira se na pretpostavci da naš ukupan utisak o nekoj osobi može biti zasnovan na samo jednom podatku koji imamo o njoj. Na primer, ukoliko je neko simpatična osoba, možemo pomisliti da su i sve njegove druge osobine pozitivne.

U nedavno sprovedenom eksperimentu, momak-subjekt je napravio dva video snimka za dejting sajt. U prvom videu, čitao je pripremljeni tekst veselim tonom, a u drugom snimku je promenio svoj ton tako da zvuči melanholično. Prvi video prikazan je jednoj grupi ženskih ispitanika, a drugi video drugoj grupi koja je video gledala u drugoj prostoriji.

Devojke koje su gledale “veseli” video smatrale su mladića na snimku atraktivnijim u odnosu na devojke koje su gledale “tužni video”, iako je tekst koji je mladić izgovarao bio potpuno identičan.

Na ovaj način demostriran je značaj i paraverbalne komunikacije u proceni nečije atraktivnosti, odnosno u komunikaciji generalno, ali i uticaj halo-efekta na impresiju o nekome na osnovu ograničenog broja podataka.

6. Identični blizanci

Identični blizanci fasciniraju psihologe od davnina pa sve do današnjih dana. Sproveden je veliki broj istraživanja u svrhe dokazivanja posebne vrste povezanosti među njima.

U jednom eksperimentu, Deren Braun pokušava da pokaže da blizanci poseduju sposobnosti za vančulnu međusobnu komunikaciju. Bez obzira da li ovakva vrsta telepatije zaista postoji, pokazano je da slični odgovori na čulne stimulacije kod blizanaca demonstriraju mogućnost da zajednički geni, odrastanje u istim uslovima i životna iskustva mogu dovesti do razvoja sličnih misaonih procesa kod identičnih blizanaca.

5. Eksperiment sa automobilskom nesrećom

Sećanja mogu da prevare – to je upravo ono što su Loftus i Palmer otkrili u svom eksperimentu sa automobilskom nesrećom sprovedenom 1974. godine.

Oni su želeli da ispitaju da li vešto formulisana pitanja mogu uticati da se svedoci nesreće sete detalja u vezi sa tim događajem ili će efekat biti drugačiji. Učesnici koji su gledali slike automobilske nesreće kasnije su bili pitani o tome što su videli, kao da su bili u ulozi svedoka.

Eksperiment je pokazao da upotrebom različitih reči i njihovih formulacija pri postavljanju pitanja o nesreći može da se utiče na tačnost sećanja svedoka na događaj, što sugeriše da sećanja za koja verujemo da su verodostojna u manjoj ili većoj meri mogu biti iskrivljena.

4. Kognitivna disonanca

Džek Brem – levo

Da li vam se nekad desilo da se razočarate, a zatim ubedite sebe da zapravo niste razočarani? Ukoliko jeste, onda ste iskusili psihološki fenomen poznat kao “kognitivna disonanca”, koji je prvi opisao Leon Festinger.

1956. godine student psihologije Džek Brem doneo je nekoliko svojih svadbenih poklona (lampu, toster, radio, itd.) među svoje kolege i pitao svakog od njih da svaki predmet sortira po tome koliko je poželjan. Studenti su zatim zamoljeni da biraju između dva predmeta koja su našli podjednako privlačnim.

Nakon napravljenog izbora, studenti su ponovo rangirali predmete po istom kriterijumu. Primećeno je da su oni predmeti koji su odabrani između raspoloživa dva imali još veće ocene, dok su oni koji su odbačeni procenjeni kao manje privlačni.

Na ovaj način pokazano je da su ljudi u stanju sebe da ubede da je izbor koji su napravili najbolji mogući izbor za njih.

3. Kampanja “Besplatni zagrljaji”

Svi imamo loše dane. Ponekad, zagrljaj bi mogao da predstavlja dobru utehu. To je bila osnovna ideja takozvanog “Žuan Mena” koji je sproveo socijalni eksperiment kako bi testirao sopstvenu teoriju.

On je stajao na prometnom mestu u Sidneju u Australiji držeći natpis “Besplatni zagrljaji”, a njegova misija bila je širenje radosti u rodnom gradu, kako je sam rekao. Ova kampanja imala je ogroman odziv, a kao posledicu je imala – zabranu od strane policije.

Ipak, preko 10.000 ljudi potpisalo je peticiju da se kampanja nastavi, šaljući na taj način optimističnu poruku da se ljudskost i toplina mogu pronaći čak i u modernom dobu koji mnogi, zbog ogromnog uticaja medija i tehnologije, smatraju bezličnim i hladnim.

2. Slepilo za promene

Slepilo za promene predstavlja nemogućnost da se detektuju sitne promene na nekom objektu ili prizoru koje bi bili sasvim očigledne kada bi se gledalo pažljivije. Ovaj fenomen zahvata čak i prepoznavanje ljudskih lica.

Jedan eksperiment pokazao je da vizuelna ometanja mogu dovesti do ove pojave. Čovek koji je stajao za pultom držao je određeni obrazac koji je trebao njegovom klijentu, a zatim se ispostavilo da obrazac nije dobar i čovek se sagnuo da uzme drugi. “Štos” je bio u tome da, kada se podigao, to uopšte više nije bio isti čovek, već sasvim drugi (zamenili su se). Njih dvojica su izgledali totalno različito, čak su nosili odeću druge boje.

Čak 75% klijenata nije uspelo da opazi ovu promenu, što govori u prilog činjenici da postoje brojne informacije koje ljudski mozak propušta da obradi iako su nam “ispred nosa”.

1. Eksperiment sa skrivenom kamerom u liftu

Ovo je video snimak iz popularne televizijske emisije iz šezdesetih godina prošlog veka koji otkriva šta se dešava kada slučajni prolaznik koji ni ne sluti šta se dešava postane “žrtva” kolektivnog bihejvioralnog eksperimenta.

Video prikazuje komične reakcije tri čoveka na neobično društveno ponašanje u liftu – stajanje leđima okrenutim ka vratima lifta. Kao i većina ljudi, oni su se ipak konformirali ponašanju grupe, iako nisu imali pojma šta se dešava.

Na ovaj način još jednom je potvrđena moć konformiranja u svrhe uklapanja među druge čak i onda kad ponašanje grupe nije razumljivo.

Autor: Ina Poljak
Foto: peopleschurchgp.com

Comments

comments

2 Komentara

  1. Dobar izbor, za neke do sada nisam čula. Dobra je i ona fora kad su na BBCju dokazivali da je laganje takođe društveno uslovljena reakcija koju učimo tokom godina.

  2. Ovo su zanimljivi eksperimenti,ja bas treba da radim diplomski iz psihologije,u vezi konformizma ili razvojne,da nema neko neki predlog?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *