O altruizmu: Čovek je čoveku… vuk ili jagnje?

Kategorija: Psihovesti

Lambs

“Svaki čovek mora doneti odluku da li će hodati obasjan svetlošću kreativnog altruizma ili u tami destruktivne sebičnosti.” – Martin Luter King

Kada živite u 21. veku i kada imate pristup internetu, retke su stvari koje mogu iskreno da vas iznenade. Možda da vas navedu da se, nad nečim što je neko negde snimio, napisao, podelio sa drugog kraja planete, zamislite, ali da izazove istinsko iznenađenje, pa još pozitivno – to je još uvek retkost. A posebno kada takvo prijatno iznenađenje potiče od vaših sugrađana. Kada se radi o nesebičnoj demonstraciji ljudskosti. U svetu gde je čovek čoveku vuk. Baš tu, vama pred nosom. Ljudi.

Altruizam, prosocijalno ponašanje, plemenitost, saosećanje, pomaganje… brojni su termini kojima je pokušano da se opiše ponašanje usmereno ka pomaganju drugom biću u nevolji, bez očekivanja da se za to išta dobije zauzvrat, čak i onda kada pružanje pomoći zahteva otpor i odricanje (Rot, 2002).

Vrednosti koje su sistematski utkane u većinu savremenih društava takve su da, na određen način, počivaju na uverenju da je u ljudskoj prirodi da pomaže. Ako se ultimativnim pozitivnim vrednostima pojedinca mogu smatrati vrline kao što su poštenje, dobronamernost, nesebičnost, marljivost, iskrenost… onda nije teško zaključiti da bi altruizam za nas, jedinke koje žive u 21. veku i nazivaju se ljudima, trebalo da bude nešto što se – podrazumeva. No, da li je stvarno tako?

Čovek je čoveku ipak vuk?

Kiti Đenoveze (1935 - 1964)

Kiti Đenoveze (1935 – 1964)

Mogli smo da vidimo razne primere ljudskog ponašanja koje je kilometrima daleko od ideje da su ljudi razumna i saosećajna bića. Čak i u svojoj okolini – svi znamo za priču o čoveku koji je pao na ulici jer je bolestan, a niko nije hteo da mu pomogne jer su svi mislili da je pijan. Svako selo i svaki grad imaju barem jednu ovakvu priču. Najpoznatija je ona o Kiti Đenoveze iz Njujorka, od čijeg slučaja je i počelo aktivno zanimanje naučnika iz humanističkih oblasti za ovu temu.

Kiti Đenoveze je mlada žena koja je ubijena na očigled svojih komšija. Vraćajući se sa posla oko tri časa posle ponoći, Kiti je napadnuta nožem. Akt ubijanja ove žene trajao je oko pola sata, a za to vreme, ukupno 38 njenih komšija je to posmatralo. Ne samo da joj niko nije pritrčao u pomoć da je odbrani, već niko nije ni pozvao policiju.*

Ovaj slučaj ozbiljno je uzdrmao poimanje ljudi kao bića koja će priteći u pomoć onda kada je to potrebno. Makar kad je pitanje života ili smrti. No, Kiti je bila mlada Njujorčanka. Zna se da u velikim gradovima stvari funkcionišu drugačije, zar ne? Osim toga, to se dešava na Zapadu, koji je poznat po svom individualizmu, u nešto ekstremnijoj meri nazvali bismo to otuđenošću…

Hm, ne baš. Evo primera iz naše zemlje, o čemu je pisao list “Politika” 30. maja 1982. godine:

Reč je o čoveku iz Leskovca koji je pao u nesvest u jednoj pekari. Niko od onih koji su se tu zatekli ne preduzima ništa. Tek kad je došao poštar, izneo je onesvešćenog čoveka na ulicu, a tada mu nekoliko prisutnih u tome pomaže. Poštar pokušava da zaustavi neki od automobila na ulici kako bi čoveka bez svesti prevezli do bolnice. Međutim, nijedan automobil se ne zaustavlja. Četvoro vozača staje, ali produžavaju dalje, kažu da žure. Posle ubeđivanja, jedan od njih pristaje da nesrećnog čoveka odveze do bolnice (Rot, 2002).

Nakon što je, bez ikakve sumnje, ustanovljeno da se pružanje pomoći drugom biću u nevolji – ma kolika nevolja bila – među našom vrstom koja sebe naziva ljudskom ipak ne podrazumeva, počelo je opsežno da se istražuje zašto i kako je tako. Tako autori Latane i Darli (prema Rot, 2002) smatraju da su ključni momenti donošenja odluke da se nekome pomogne sledeći:

ocena da je situacija manje ozbiljna nego što stvarno jeste i da zato nema, zapravo, ni potrebe bilo šta preduzimati i

difuzija odgovornosti – čiji katalizatori su drugi ljudi, odnosno njihovo prisustvo. To znači sledeće: komšija Kiti Đenoveze sa prvog sprata mogao je da rezonuje: “Ceo komšiluk ovo čuje. Znači da će neko već pozvati policiju ili nešto učiniti. Ne moram ja.” Ili sugrađanin čoveka iz Leskovca: “Puna je pekara ljudi, pa nije valjda da baš ja moram danas da budem heroj!”

Pretpostavka je da bi ovi hipotetički ljudi možda i pritekli u pomoć, da su bili sami i da su procenili da nema nikog dugog ko bi mogao to da učini. Iz istog razloga, na velikom broju uputstava u slučaju požara koji se danas mogu naći na svim javnim mestima, piše da se, pri sumnji da je izbio požar, odmah pozovu vatrogasci i da ne pretpostavlja da je to neko drugi uradio.

mupgovrs

Izvor: mup.gov.rs (klik na sliku za uvećanje)

Nečinjenje onoga što mora biti učinjeno u ovakvim situacijama, usled difuzije odgovornosti, nazvano je i efektom posmatrača i Đenoveze sindromom.

*Zapravo, istraga je pokazala da ipak nije 38 ljudi posmatralo ubistvo Kiti Đenoveze. Istina je da je napadnuta ispred zgrade u kojoj je živela i tada je prvi put ubodena nožem, što je prošlo nezapaženo od strane mnogih komšija. Ranjena, Kiti je uspela da stigne do hodnika svoje zgrade, kada se napadač, 10-ak minuta, kasnije vratio i ponovo je napao nožem, a zatim je silovao. Prva joj je u pomoć pritekla komšinica koja, kada je stigla da smrtno ranjene Kiti, još uvek nije znala gde se napadač nalazi. Slučaj jeste izazvao ogromnu medijsku pažnju i služi kao slikovit primer efekta posmatrača i difuzije odgovornosti, ali ni govora o tome da je 38 ljudi nemo posmatralo ubistvo – uverava nas NYPD.

Kad praksa podmetne nogu teoriji

Činjenica je da postoje slučajevi koji govore o tome da, pod određenim okolnostima, ljudi nisu naročito skloni pomaganju, odnosno altruističkom ponašanju. Svi znamo za takve primere. Ipak, isto tako, znamo i za primere kada je bilo upravo obrnuto.

20140522-serbia-floods-donations-main-1Jedan od takvih primera bio je (a za veliki broj ljudi i dalje jeste) sve donedavno naša svakodnevnica. Poplave koje su pogodile Srbiju ostavile su za sobom izgubljene živote, domove, imovinu, uspomene. Nematerijalna šteta je nenadoknadiva, ali usred ove nevolje, mogli smo da osetimo snažan talas empatije i altruizma spram tih ljudi.

Hiljade građana Srbije pomagalo je i pomaže ljudima koji su sa poplavama zahvaćenih područja. Ljudi su donosili hranu, odlazili na teren da pune džakove peskom, pomagali na načine na koje su mogli i znali. Usred nesreće koja je zadesila određena područja, iznenada se ukazala Ljudskost. A za njom i Nada. Jer, ti ljudi koji su pomagali su isti oni ljudi koje viđamo na ulicama. Obični, kao i mi. Ljudi bez fotelje, ljudi bez moći, bez interesa. Samo – ljudi. Oni koji su obuli cipele i zasukali rukave. I nisu očekivali baš ništa zauzvrat. Osim osećaja da čine ono što im je, kao ljudima, dužnost. Osećaja da služe svrsi koja je veća od njih samih.

Nijanse između crne i bele

Svakako da je neozbiljno doneti zaključak da ljudi jesu ili nisu spremni da pomognu i tačka. Ljudi su razni i ljudi su sve to. Od jednog ekstrema do drugog, postoji milion nijansi. I te su nijanse realnost. Ipak, oba ekstrema stalno su prisutna i svaki se trudi da prevagne. To je stara priča između dobra i zla, svetlosti i tame, Boga i đavola, belog i crnog. Ta je borba, zapravo, uvek u svima nama.

Nauka se ipak služi nešto preciznijim terminima. Tako Mekoli i Bekovic (prema Rot, 2002) smatraju da postoje izvesni činioci koji utiču na altruističko ponašanje. To su situacioni činioci koji se tiču pitanja koliko je potrebno da se angažujemo da nekome pomognemo, kakva je vrsta pružene pomoći i koliko je osoba u nevolji zapravo ugrožena. Tu je i faktor ponašanja drugih ljudi – konformizam ili odustajanje od istog onda kada vidimo da se ostali prisutni ponašaju na isti način. Zatim sledi faktor društvenih normi, odnosno sve ono što se neguje kao vrednost – kroz kulturu, vaspitanje, obrazovanje… kroz usvojena moralna načela.

Poslednji faktor su crte ličnosti. Tako su istraživanja usmeravana ka različitim uzrastima i polovima, gde je utvrđeno da su pomaganju sklonija deca koja pokazuju dobru socijalnu prilagođenost, manju agresivnost, manju takmičarsku nastrojenost i veću emocionalnu stabilnost. Kada su u pitanju žene, one koje su sklone altruizmu su pokazivale blagu ekstroverziju, razvijene socijalne vrednosti, ispodprosečnan motivom za postignućem i za dominacijom. Kod muškaraca, osobine u korelaciji sa altruističkim ponašanjem su socijalna orijentisanost, odsustvo neurotičnosti, blaga konzervativnost i blago razvijena autoritativnost (Krebs, 1970, prema Rot, 2002).

Da li su ljudi onda dobri ili ne?

deferring-responsibilityDa li će se neko ponašati na prosocijalan način, može da zavisi od brojnih faktora. Kada se na sve to dodaju okolnosti, onda je prilično teško doneti jednostavan zaključak. Posebno zato što takav zaključak, kada je u pitanju nešto tako složeno kao što je altruizam, odnosno ljudsko ponašanje, i ne postoji. Makar ne bi trebalo.

Ipak, dobra vest je da – ipak jeste do nas. Do nas kao do pojedinaca: do mene, do tebe, do komšinice… do svakog. Ako znamo da smo, kao vrsta, skloni određenim ponašanjima, usled različitih okolnosti, kojima se kasnije sigurno nećemo moći pohvaliti, onda je odgovornost na svakom od nas da se postara da se to ne desi. Lična odgovornost spram kolektivne, jer altruističko ponašanje nestaje onog trenutka kada dođe do percepcije da odgovornost više nije lična, već je svačija. A zapravo je na svakome od nas, bez obzira na to da li smo na prvoj liniji pomagača ili ne činimo apsolutno ništa.

Zato čovek čoveku nije vuk. Od vuka ne očekujemo da se ponaša kao mila ovčica. Čovek je čoveku više poput jagnjeta. Kao jaganjci, možemo biti maženi. Ili pojedeni. Čak i ošišani, kad/ako izrastemo u ovce. Na to kako će drugi da postupaju sa nama kao sa jagnjetom možemo donekle da utičemo. Ipak, ono na šta možemo stoprocentno uticati, to je kako ćemo se mi ponašati prema drugim jaganjcima. I kad je situacija vanredna, i kad nije. I kada ima publike i kad je nema.

Reference:

Rot, N. (2002). Osnovi socijalne psihologije. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Autor: Ina Poljak

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *