“Bebe i mala deca su kao neka istraživačka sekcija ljudske vrste,” kaže psiholog Elison Gopnik. Ona proučava sofisticirano i inteligentno prikupljanje informacija i donošenje odluka koje bebe zapravo izvode dok se igraju.
Elison Gopnik uvodi nas u fascinantni svet beba i dece i pokazuje nam koliko se ustvari razumemo pre nego što to uopšte shvatimo.
Transkript videa:
Šta se dešava u glavi ove bebe? Da ste ovo pitali ljude pre 30 godina većina, uključujući i psihologe, bi odgovorila da je ova beba iracionalna, ne razmišlja logično, egocentrična je, da ta beba ne može da shvati perspektivu neke druge osobe ili da razume uzrok i posledicu. U poslednjih 20 godina, nauka o razvoju je potpuno preokrenula ovakvu predstavu. Tako da, na neki način, mi sada smatramo da način razmišljanja ove bebe liči na to kako razmišljaju najbriljantniji naučnici.
Evo da vam navedem samo jedan primer. Jedna od stvari o kojoj ova beba možda razmišlja, nešto što joj pada na pamet, je da se pita o čemu razmišlja ova druga beba, šta to pada na pamet toj drugoj bebi. Na kraju krajeva, svima nama je jako teško da procenimo o čemu drugi ljudi misle i šta osećaju. A možda je najteže od svega shvatiti da ono što drugi ljudi misle i osećaju u stvari nije potpuno identično onome što mi mislimo i osećamo. Svako ko prati politiku može da potvrdi da je nekim ljudima vrlo teško da ovo prihvate. Mi smo želeli da vidimo da li bebe i mala deca mogu da shvate ovu vrlo dubokoumnu činjenicu o drugim ljudima. Sada se postavlja pitanje: Kako da to pitamo bebe? Jer bebe, ipak, ne mogu da govore, i ako pitate dete od tri godine da vam kaže o čemu razmišlja, dobićete predivan monolog – bujicu toka svesti o ponijima i rođendanima i takvim stvarima. Ali kako da im, u stvari, postavimo naše pitanje?
Pa, ispostavilo se da je tajna u brokoliju. Ono što smo mi, Beti Rapakoli, jedna od mojih studentkinja, i ja uradile – bilo je da bebama pokažemo dve činije sa hranom: jedna činija sa presnim brokolijem i jedna činija sa ukusnim krekerima u obliku zlatnih ribica. E sad, sve bebe, čak i u Berkliju, vole krekere, a ne vole presan brokoli. (smeh) Ali tada je Beti uradila sledeće: uzela je mali zalogaj hrane iz svake činije. I onda je pokazala da li joj se to sviđa ili ne. I tako je, prvo, pokazivala da joj se sviđaju krekeri, a da joj se brokoli ne sviđa – baš kao i bebi ili bilo kojoj drugoj normalnoj osobi. Ali, zatim je uzela komadić brokolija i uradila sledeće: “Mmmmm, brokoli. Pojela sam brokoli. Mmmmm.” A onda bi uzela malo krekera i napravila bi izraz lica “Fuj, bljak, krekeri. Pojela sam krekere. Fuuj, bljak.” Znači, ponašala se kao da je ono što ona želi potpuno suprotno od onoga što su bebe želele. Uradile smo ovo sa bebama od 15 i 18 meseci. Zatim bi Beti ispružila ruku i rekla: “Hoćeš li da mi daš malo?”
Znači pitanje je: šta će joj beba dati, ono što se sviđa bebi ili ono što se sviđa Beti? I zadivljujuća stvar je bila da su bebe od 18 meseci, koje jedva da hodaju i govore, davale Beti krekere ako su joj se svideli krekeri, a brokoli, ako joj se sviđao brokoli. Sa druge strane, bebe od 15 meseci bi samo vrlo dugo gledale u nju ako bi se ponašala kao da joj se brokoli baš sviđa, kao da to nisu mogle baš da shvate. I onda, pošto su dugo gledale u Beti, ipak bi joj dale krekere, jer su smatrale da to svako voli. Dakle, imamo dva zadivljujuća zaključka u vezi sa ovim. Prvi je da su ove male bebe od 18 meseci već otkrile ovu vrlo dubokoumnu činjenicu o ljudskoj prirodi, da mi ne želimo uvek iste stvari. I štaviše, te bebe su osetile da zaista treba da urade nešto što će pomoći drugim ljudima da dobiju ono što žele.
Ono što je još veće iznenađenje je činjenica da bebe od 15 meseci nisu to radile što ukazuje da su bebe od 18 meseci naučile ovu duboko ukorenjenu činjenicu o ljudskoj prirodi tokom tri meseca otkad su imale 15 meseci. Dakle, deca i znaju više i uče više nego što smo ikada i pretpostavljali. I ovo je samo jedno od stotina i stotina istraživanja tokom poslednjih 20 godina koja su to zaista i pokazala.
Pitanje koje biste mogli da postavite je: zašto deca toliko mnogo uče? I šta im omogućava da tako mnogo nauče za tako kratko vreme? Mislim, zaista, ako bebe gledate površno, izgledaju prilično beskorisno. I zapravo, na razne načine, one su i više nego beskorisne, jer mi moramo da uložimo mnogo vremena i energije samo da bismo ih održali u životu. Ali, ako se obratimo evoluciji za odgovor na ovu zagonetku zašto provodimo toliko vremena brinući se o beskorisnim bebama, ispostavlja se da, zapravo, postoji odgovor. Ako pogledamo mnoge, mnoge različite vrste životinja, ne samo nas primate, već takođe i druge sisare, ptice, čak i torbare kao što su kenguri i vombati, pokazuje se da postoji odnos između toga koliko dugo detinjstvo traje kod neke vrste i toga koliki je njihov mozak u poređenju sa telom i koliko su pametne i prilagodljive.
I neka vrsta primera za ovu ideju su baš ptice tamo gore. S jedne strane je vrana iz Nove Kaledonije. A vrane i svi drugi pripadnici familije vrana, gavrani, gačci i tako dalje su neverovatno pametne ptice. U nekim oblastima su podjednako pametni kao šimpanze. I ovo je ptica sa naslovne strane časopisa “Science” koja je naučila kako da koristi alatku da stigne do hrane. Sa druge strane, imamo našu prijateljicu, domaću kokošku. Kokoške, patke, guske i ćurke su praktično rečeno, jako glupave. Znači, one su jako, jako dobre u kljucanju zrnevlja, ali nisu baš dobre ni u čemu više pored toga. E pa, pokazalo se da su ptići, ptići vrane iz Nove Kaledonije, goluždravi i nesposobni. Oni zavise od majke da im ubacuje crviće u njihova mala otvorena usta i to čak tokom dve godine, što je vrlo dugo vreme u životnom veku ptice. Dok pilići, zapravo, postaju zreli u roku od nekoliko meseci. Prema tome, detinjstvo je razlog zašto vrane završe na naslovnoj strani časopisa “Science”, a kokoške završe u loncu za supu.
Postoji nešto u vezi sa tim dugačkim detinjstvom što je, izgleda, povezano sa znanjem i učenjem. Pa, kakvo objašnjenje možemo da damo za to? Pa, neke životinje, kao kokoške, deluju vrlo lepo prilagođene da rade dobro samo jednu stvar. Tako kokoške deluju vrlo lepo prilagođene da kljucaju zrnevlje u jednom tipu okruženja. Druga stvorenja, kao vrane, nemaju neku specijalnost u kojoj su jako dobra, ali su ekstremno dobra u učenju zakonitosti koje vladaju u različitim okruženjima
I naravno, mi ljudska bića smo na krajnjim granicama krive distribucije, kao vrane. Mi imamo veći mozak u poređenju sa telom nego bilo koja druga životninja. Mi smo pametniji, prilagodljiviji, možemo više da naučimo, da preživimo u različitim okruženjima, mi smo migrirali širom celog sveta i čak smo otišli i u svemir. I naše bebe i deca su zavisna od nas duže nego bebe bilo koje druge vrste. Moj sin ima 23 godine. (smeh) I bar do tog uzrasta, mi im i dalje ubacujemo one crviće u ta mala otvorena usta.
E dobro, zašto bismo mi uočili ovu korelaciju? Pa, ideja je da je ta strategija, takva strategija učenja, izuzetno moćna, odlična strategija za napredovanje, ali da ima jedan veliki nedostatak. I taj jedan veliki nedostatak je to da ste, dok vršite sve to učenje, vi zapravo bespomoćni. Pa tako ne želite da neki mastodont krene u napad na vas, a da vi u sebi govorite: “Praćka ili možda koplje bi mogli da posluže. Šta bi od ta dva u stvari bilo bolje?” Vi želite da to sve znate pre nego što se mastodonti uopšte i pojave. A način na koji je evolucija izgleda rešila taj problem je sa nekom vrstom podele rada. Dakle, ideja je da mi imamo taj rani period kada smo potpuno zaštićeni. Ne moramo ništa da radimo. Sve što treba da radimo je da učimo. A zatim, kao odrasli, možemo da uzmemo sve te stvari koje smo naučili kad smo bili bebe i deca i zaista ih upotrebimo da nešto postignemo tamo negde u svetu.
Dakle, jedan način posmatranja je da su bebe i mala deca kao sekcija za istraživanje i razvoj u okviru ljudske vrste. Oni su zaštićeni i zaneseni razmišljanjem i samo treba da istražuju, uče i da imaju dobre ideje, a mi smo tu za produkciju i marketing. Mi treba da uzmemo sve te ideje koje smo naučili kad smo bili deca i da ih zapravo praktično upotrebimo. Drugi način posmatranja je da, umesto što mislimo o bebama i deci kao o defektnim odraslim jedinkama, treba da mislimo o njima kao da su na drugom razvojnom nivou u okviru iste vrste – nešto kao gusenice i leptiri – osim što su bebe i deca zapravo briljantni leptiri koji lepršaju kroz baštu i istražuju, a mi smo gusenice, koje se vuku duž našeg uskog, životnog puta odrasle osobe.
Ako je ovo tačno, ako su ove bebe stvorene da uče – a ta evoluciona priča bi rekla da deca služe za učenje, da je to ono zbog čega su tu – mogli bismo da očekujemo da bebe onda poseduju veoma moćne mehanizme za učenje. I u stvari, mozak bebe je, izgleda, najmoćniji kompjuter za učenje na planeti. Ali pravi kompjuteri zapravo postaju mnogo bolji, i u poslednje vreme je došlo do revolucije u našem shvatanju učenja kod mašina. I to sve zavisi od ideja ovog čoveka, Velečasnog Tomasa Bajesa, koji je bio statističar i matematičar u 18. veku. I ukratko, ono što je Bajes uradio je bilo da pronađe matematički način, koristeći teoriju verovatnoće, da okarakteriše, opiše, način na koji naučnici saznaju o svetu oko sebe. Dakle, ono što naučnici rade je da postavljaju hipoteze za koje misle da su verovatne onda istražuju i upoređuju sa podacima, podaci ih teraju da promene tu hipotezu. Zatim testiraju tu novu hipotezu i tako dalje. I ono što je Bajes pokazao je matematički način na koji možete to da uradite. I da je matematika u osnovi najboljih programa za učenje kod mašina koje sada imamo. A pre nekih 10 godina, ja sam predložila da bebe možda rade to isto.
Dakle, ako hoćete da znate šta se dešava iza tih divnih braon očiju, ja mislim da zapravo izgleda ovako nekako. To je sveska Velečasnog Bajesa. Prema tome, ja smatram da bebe zapravo vrše komplikovane proračune sa uslovnim verovatnoćama koje onda ispituju da bi shvatile kako svet funkcioniše. Dobro, to sad može izgledati kao još teži zadatak da se zapravo demonstrira. Jer, na kraju krajeva, čak i ako odrasle pitate o statistici, oni izgledaju veoma glupavo. Kako je moguće da deca primenjuju statistiku?
Da bismo ovo ispitali, koristili smo mašinu koju imamo – takozvani “Detektor igračkica”. To je kutija koja zasvetli i svira muziku kada stavite neke stvari na nju, a ne neke druge. I koristeći ovu vrlo jednostavnu mašinu, moja laboratorija i drugi su uradili desetine istraživanja koja pokazuju kako su bebe dobre u učenju o svetu oko sebe. Evo pomenuću samo jedno istraživanje koje smo uradili moj student Tumar Kušner i ja. Ako vam pokažem ovaj detektor verovatno biste pomislili da je pravi način da se on pokrene, taj da se stavi kocka na vrh detektora. Međutim, ovaj detektor radi na pomalo čudan način. Jer, ako mašete kockom iznad detektora, što je nešto što vam uopšte ne bi ni palo na pamet, detektor će se, u stvari, aktivirati 2 od 3 puta. Dok, ako uradite očekivanu radnju, stavite kocku na vrh detektora, to će aktivirati detektor u 2 od 6 slučajeva. Dakle, hipoteza koja deluje malo verovatno, zapravo daje pouzdanije rezultate. Izgleda da je mahanje efikasnija strategija nego ona druga strategija. I tako smo uradili baš to: dali smo četvorogodišnjacima ovakav obrazac i samo smo tražili od njih da to isprobaju. I naravno, četvorogodišnjaci su to iskoristili, da mašu predmetom iznad detektora.
E sad, postoje dva vrlo interesantna zapažanja u vezi sa ovim. Prvo je, i ponovo, setite se da su ovo deca od 4 godine. Oni tek uče da broje. Ali, nesvesno, oni vrše ove vrlo komplikovane proračune koji im daju meru uslovne verovatnoće. A druga interesantna stvar je da oni koriste taj podatak da bi formirali ideju, hipotezu o svetu oko sebe koja čak deluje i malo verovatno. U istraživanjima koja radimo u mojoj laboratoriji, sličnim istraživanjima, pokazali smo da su deca od 4 godine zapravo bolja u formulisanju manje verovatnih hipoteza nego što su to odrasli kada im damo potpuno isti zadatak. Prema tome, u ovim uslovima, deca koriste statistiku da saznaju nešto o svetu oko sebe, a, na kraju, i naučnici takođe vrše eksperimente, pa smo mi hteli da vidimo da li deca vrše eksperimente. Kada deca vrše eksperimente, mi to zovemo “rade svašta” ili samo “igraju se”.
Postoji dosta interesantnih skorijih studija koje su pokazale da je to igranje, u stvari, vrsta eksperimentalnog istraživačkog programa. Evo jedne studije iz laboratorije Kristine Leger Kristina je koristila naše detektore igračkica. I pokazivala je deci da žute kocke pokreću mašinu, a crvene ne, a onda im je pokazala anomaliju. I sada ćete videti, kako ovaj mali dečak prolazi kroz pet hipoteza tokom samo dva minuta.
(Video) Dečak: A ovako? Isto kao na drugoj strani.
Elison Gopnik: Okej, znači njegova prva hipoteza se upravo pokazala kao neispravna.
(smeh)
Dečak: Ova svetli, a ova druga ništa.
EG: Okej, sad je izvadio svoju svesku za eksperimente.
Dečak: Zbog čega ovo svetli? (smeh) Ne znam.
EG: Svaki naučnik će prepoznati taj izraz očajanja.
(smeh)
Dečak: Oh, to je zato što ovo mora da bude ovako, a ovo mora da bude ovako.
EG: Okej, hipoteza broj dva.
Dečak: Eto zašto. Oh.
(smeh)
EG: Ovo sad je njegova sledeća ideja. Rekao je eksperimentatoru da uradi ovo, da proba da to stavi od gore, na drugo mesto. Ne radi ni to.
Dečak: Oh, to je zato što svetlo radi samo ovde, a ne ovde. Oh, dno ove kutije ima struju ovde, ali ovo nema struju.
EG: Okej, to je četvrta hipoteza.
Dečak: Zasvetlelo je. Znači kad stavite četiri. Znači stavite četiri na ovu kutiju ovde da bi zasvetlelo i dve na ovu ovde da bi zasvetlela.
EG: Okej, to je njegova peta hipoteza.
E sad, ovo je jedan izuzetno – izuzetno sladak dečak koji se jako dobro izražava, ali ono što je Kristina otkrila je da je ovo zapravo sasvim tipično. Ako posmatrate način na koji se deca igraju, kada ih pitate da nešto objasne, ono što oni stvarno rade je serija eksperimenata. To je, zapravo, prilično tipično za četvorogodišnjake.
Dobro, a kako je to biti ovakvo stvorenje? Kako je to biti jedan od ovih briljantnih leptira koji mogu da testiraju pet hipoteza za dva minuta? Pa, ako se vratimo onim psiholozima i filozofima, mnogi od njih su rekli da su bebe i mala deca jedva svesna – ako uopšte i poseduju svest. A ja mislim da je upravo obrnuto. Mislim da su bebe i deca, u stvari, svesnija nego što smo mi odrasli. Evo šta znamo o tome kako radi svest kod odraslih. I pažnja i svesnost odraslih dosta podsećaju na neki usmeren snop svetla. Pa se tako dešava kod odraslih, da ako odlučimo da je nešto relevantno ili važno, onda treba da obratimo pažnju na to. Naša svest o toj stvari kojom se bavimo postaje izuzetno sjajna i jasna, a sve ostalo kao da potamni. I čak znamo ponešto o načinu na koji mozak to radi.
Dakle, ono što se desi kad obratimo pažnju je da prefrontalni korteks, koji je neka vrsta rukovodioca našeg mozga, šalje signal koji čini da jedan mali deo našeg mozga bude prilagodljiviji, plastičniji, bolji u učenju, a gasi aktivnost u drugim delovima našeg mozga. Dakle, mi imamo vrlo fokusiranu pažnju, veoma zavisnu od svrhe. Ako posmatramo bebe i malu decu, vidimo nešto dosta drugačije. Mislim da bebe i mala deca izgleda pre imaju neku lampu svesnosti nego uski svetlosni snop svesti. Zato bebama i maloj deci teško polazi za rukom da se usmere samo na jednu stvar. Ali su veoma dobri u primanju mnoštva informacija iz mnogo različitih izvora odjednom. I ako, zapravo, pogledate u njihov mozak, videćete da su preplavljeni svim tim neurotransmiterima koji su jako dobri za procese učenja i plastičnosti mozga, a da se inhibitorni delovi još nisu pojavili. Dakle, kad kažemo da su bebe i mala deca loša u obraćanju pažnje, ono što zaista mislimo je da su oni loši u NEobraćanju pažnje. Znači, njima je teško da se otarase svih interesantnih stvari koje bi mogle da im nešto kažu i da se fokusiraju samo na tu jednu važnu stvar. To je vrsta pažnje, vrsta svesnosti, koju možemo očekivati od ovih leptira koji su stvoreni da uče.
Dobro, ako hoćemo da razmišljamo o načinu da kao odrasli okusimo tu vrstu dečje svesnosti mislim da je najbolje da mislimo o slučajevima kada se nađemo u novoj situaciji u koji nikada pre nismo bili – kada se zaljubimo u nekog novog ili kada smo u novom gradu po prvi put. I ono što se tada desi nije skupljanje svesnosti, nego širenje, tako da ona tri dana u Parizu izgledaju ispunjenija svesnošću i iskustvom nego svi oni meseci kada smo kao zombi koji hoda, priča, ide na sastanke tamo kod kuće. I uzgred, ta kafa, ta divna kafa koju pijete u prizemlju, zapravo imitira efekat onih dečjih neurotransmitera. Dakle, kako je to biti beba? To je kao da ste zaljubljeni u Parizu po prvi put pošto ste popili tri dupla espresa. (smeh) To je fantastičan osećaj, ali takođe dovodi do toga da se plačući budite u tri sata ujutru.
(smeh)
Da, dobro je biti odrasla osoba. Ne želim da pričam preterano o tome kako su bebe divne. Dobro je biti odrasla osoba. Mi možemo sami da vežemo pertle ili sami da pređemo ulicu. I logično je da ulažemo mnogo truda da bismo naterali bebe da razmišljaju kao odrasli. Ali, ako želimo da budemo kao ti leptiri, da budemo nepristrasni, otvoreni za učenje, za maštu, kreativnost, inovaciju, možda bi, bar na neko vreme, trebalo da teramo odrasle da počnu da razmišljaju sličnije deci.
Prevod: Ivana Gađanski, Recenzija: Ivana Korom
Izvor: TED
