,,Ni crtaći nisu što su nekad bili. Samo neka pucnjava i ubijanje. Gde su tu princeze, životinjice i muzika?ˮ, standardni je komentar moje majke na ono što sestrić gleda na TV-u. Kao neko ko je odrastao na animiranim filmovima Dizni produkcijske kuće, mogu da razumem njeno čuđenje i gađenje. Diznijevi filmovi su zaista imali lepu animaciju, divnu muziku, rečnik i dijaloge primerene deci. I u ovim filmovima, dobro uvek pobeđuje.
Na prvi pogled, reklo bi se da nema ničeg lošeg u vezi sa Diznijevim crtanim filmovima. Ali psiholozi tvrde da to nije slučaj.
Poznato je da mediji imaju uticaja kako na decu, tako i na odrasle. Psiholozi su primetili da je taj uticaj daleko češće negativan nego pozitivan, a najčešće ispitivana tema je nasilje u medijima. No, poslednjih tridesetak godina postala su naročito popularna psihološka istraživanja na temu socijalnih uloga i stereotipa prikazanih u animiranim filmovima. Dugo obožavani filmovi poput ,,Pepeljugeˮ i ,,Uspavane lepoticeˮ odjednom su se našli na udaru kritika od strane sociologa i psihologa. Razlog tome nije bilo nasilje (mada postoji nemali broj istraživanja koja se ovim bave), već učenje socijalnih uloga iz sadržaja koji muške i ženske uloge pokazuju na stereotipan i, za današnje vreme, zastareo način.
Na koji način crtani filmovi utiču na decu?
Uticaj crtanih filmova na decu objašnjava se, pre svega, učenjem po modelu. Model ne mora biti fizički prisutan da bi ga dete oponašalo. Deca će naučiti da se ponašaju na određeni način, čak i kada je ponašanje prikazano putem video snimaka. Novija istraživanja čak pokazuju da deca najlakše uče upravo iz video materijala. Bandura je tvrdio da što je veći stepen identifikacije sa likovima, deca će pre oponašati njihovo ponašanje. Dakle, veća je verovatnoća da devojčica oponaša princezu, dečak princa, a malo je verovatno da će oponašati životinje. Oponašanje je, pri tom, samo prvi korak. Vremenom može doći do internalizacije određenih stavova, vrednovanja i uverenja koja su u vezi sa prikazanim ponašanjem.
Ljubitelji bajki bi se mogli zapitati šta je loše u vezi sa identifikovanjem sa dobrim likovima u Diznijevim animiranim filmovima. Princeze su lepe i ženstvene, a heroji hrabri. Podrobnija analiza likova i njhovog ponašanja nudi odgovor na ovo pitanje. I ka tome su upravo bila usmerena istraživanja.
Najplodniji period za istraživanja na ovu temu bile su devedesete i sva istraživanja dosledno dolaze do sledećih rezultata – muški likovi u crtanim filmovima prikazani su kao inteligentni i nezavisni, ali i kao agresivni u nastojanju da postignu ciljeve. Žene, s druge strane, prikazane su kao nesposobne da reše sopstvene probleme, slabe i preterano emocionalne. Najčešće su postavljene u situacije u kojima je izgled važniji od pameti. Prinčevi idu u ratove, bore se protiv aždaja, a princeze čiste kuću i spremaju ručak (Pepeljuga, Snežana, Uspavana lepotica…). Redak primer žene borca dat je u crtanom filmu Mulan, ali ona ovu ulogu dobija samo zato što se pretvara da je muškarac. I pokušajte da se setite negativaca koji su muškarci. Ima ih daleko manje nego žena.
Dakle, ako se devojčice identifikuju sa princezama, mogu naučiti da treba da budu slabe, tihe i zavisne od muškaraca. Mogu naučiti da je njihov posao da se bave isključivo kućnim poslovima. Da je njihov zadatak da budu lepe kako bi se dobro udale. Da će neko doći da ih spase kada su u nevolji.
Pa kako je onda gomila devojaka koja pripada mojoj generaciji, nakon obimnog izlaganja Diznijevim animiranim filmovima, postala nezavisna, snažna i sposobna da se izbori za svoje želje? Kako to da smo naučile da nije najvažniji cilj u životu dobro se udati? Kako to da ne čekamo da nas neko ,,spasiˮ već rešenja pronalazimo same?
Odgovora na ova pitanja je više, ali najvažniji je ovaj – roditelji su najznačajniji model za učenje ponašanja. Oni prenose vrednosti, stavove i razmišljanja. Predstavljaju primer ponašanja sa kojim se deca, zbog emocionalne vezanosti, najlakše i najbrže identifikuju. Mediji imaju i imaće snažan uticaj na decu, ali snaga tog uticaja zavisi od toga da li je još nešto, odnosno neko, prisutan kao faktor uticaja na dečje ponašanje. Slika mame koja odlazi na posao i tate koji pere sudove imaće daleko veći uticaj na učenje dece o socijalnim ulogama, nego što će to ijedan animirani film imati.
I pre nego što osudite Dizni produkciju i prikaz ženskih likova u njihovim crtaćima, setite se da poslednjih godina ova kuća ulaže napore da u kreiranju likova ide u korak sa vremenom. Pa tako sve češće srećemo heroine umesto heroja (Frozen, Princeza i žaba…) i likove koji ne pripadaju beloj rasi (Princeza i žaba, Moana…), a internetom kruže zahtevi da Dizni kreira princezu sa viškom kilograma.
Ja sam imala sreće – moji roditelji su bili najdivniji primer odsustva jasne granice između muških i ženskih uloga u porodici, ali i društvu generalno. Bilo je dana kada je majka bila jedina koja finansijski doprinosi domaćinstvu, a ogroman broj fotografija iz detinjstva pokazuje da briga o deci nije bio ,,ženski posaoˮ u našoj kući.
A vi, kakav primer dajete svojoj deci?
Reference:
Bandura, A. (1990). Uloga procesa učenja po modelu u razvoju ličnosti. In Ivić, I. & Havelka, N. (eds.). Proces socijalizacije kod dece. (pp. 37-50). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Hoerrner, K. L. (1996). Gender roles in Disney films: Analyzing behaviors from Snow White to Simba. Women’s Studies in Communication, 19(2), 213-228.
Towbin, M. A., Haddock, S. A., Zimmerman, T. S., Lund, L. K., & Tanner, L. R. (2004). Images of gender, race, age, and sexual orientation in disney feature-length animatedfilms. Journal of feminist family therapy, 15(4), 19-44.
Autor: Jelena Milošević
