Svi znamo za Tarzana i Moglija, koji su kao sasvim mali dečaci završili sami u divljini. S obzirom da nisu imali od koga da uče govor i sve ono što deca usvajaju u najranijem periodu detinjstva, postali su takozvana „divlja deca“, što je ne baš lep naziv da se opišu deca koja su rasla bez odgovarajućeg socijalnog konteksta. Iako je ova tema u pričama o Tarzanu i Mogliju romansirana, u realnosti je sudbina ovakve dece daleko potresnija…
Engleska reč „feral“ znači divlje ili postojanje u prirodnom stanju. Divlja deca su ona koja su napuštena ili izgubljena u divljini i koja su provela značajnu količinu svojih formativnih godina tamo. Ova deca živela su bez bilo kakvog neposrednog, ljudskog kontakta, često uz pomoć divljih životinja koje su ih prihvatile u svoje čopore. Iako postoji mnogo legendi o divljoj deci, samo nekoliko slučajeva je zaista dokumentovano i potvrđeno.
Devojčica poznata pod pseudonimom Džini, jedan je od dokumentovanih primera „divlje dece“. Ona je čitavo detinjstvo provela izolovana od socijalnih kontakata, sama u mračnoj sobi. Njen slučaj, jedan je od najsurovijih primera socijalne izolacije u američkoj istoriji. Valter Kronkit je 1997. godine snimio dokumentarac o njoj kako bi sa javnošću podelio ovu srceparajuću priču.
Džini je rođena 1957. godine, a već kad je imala 20 meseci njen otac, Klark Vili, zaključao ju je u jednoj od porodičnih soba, miselći da je mentalno zaostala. Soba je bila smeštena u zadnjem delu kuće. Prozori su bili prekriveni aluminijumskom folijom kako bi sprečili sunčevu svetlost i buku od spolja da prodre u sobu. Od nameštaja u sobi se nalazio samo kavez od tanke žice i dečija noša. Skoro 11 godina Džini je trpela zlostavljanje svog oca, zaključana i vezana u ovoj prostoriji, dobijajući do tri udaraca nogom svaki put kada bi pravila buku. Bila je „divlje dete“. Još jedno pravilo njenog paranoidnog oca bio je pištolj koji je svaki put držao u krilu kao sredstvo zastrašivanja.
Tek kada je imala nepunih 13 godina, njeno zlostavljanje je otkriveno. Džinina majka, koja je bila skoro potpuno slepa, 4. novembra 1970. godine je zatražila socijalnu pomoć u Templ Sitiju u Kaliforniji, nakon što je napustila svog supruga. Kada je socijalna radnica upoznala porodicu, Džinin izgled i stanje odali su strašnu tajnu. Nosila je pelene, nije govorila (govor i motorne veštine bile su joj na nivou bebe) i puzala je po podu poput životinje. Socijalna radnica pomislila je da Džini ima šest godina i da je autistična, međutim kada je otkrila koliko zaista ima godina odmah je obavestila svoje nadležne, a oni su zatim slučaj prijavili policiji.
Čest je slučaj da se divlja deca izjednačavaju sa autističnom, međutim razlike i te kako postoje – iako i kod jednih i drugih postoje odstupanja od normalnog biološkog razvoja.
Autistična deca su uglavnom potpuno socijalizovana u skladu sa svojim mogućnostima. S druge strane, divlja deca mogu da razviju uobičajeni nivo biološkog razvojnog potencijala, ali ne uspevaju da razviju normalne komunikacione veštine, kao rezultat odrastanja u socijalnoj izolaciji bez adekvatnih modela. Da bi se ovakve veštine razvile pravilno, neophodno je da se kontinuirano potkrepljuju, imitiraju i slušaju. Dakle, nije iznenađujuće što divlja deca ne poseduju ove sposobnosti i što često usvajaju životinjske veštine (iz čopora koji ih je usvojio) za vreme ovih kritičnih godina za socijalizaciju. Ovo se dešava zbog urođene plastičnosti određenih delova našeg nervnog sistema zaduženih za razvoj i učenje specifičnih ponašanja i sposobnosti (poput jezika i komunikacije), koji su više podložni uticaju postnatalnog iskustva i specifične sredine u kojoj se dete razvija nego što su genetski uslovljeni. U zavisnosti od godina kada su odvojena od ljudskog kontakta i godina kada su vraćena, divlja deca možda nikad ne uspeju da razviju normalne komunikacione veštine zbog propusta takozvanog kritičnog perioda – perioda u ranom detinjstvu kada je nervni sistem najpripremljeniji za učenje jedne određene veštine, u ovakvim slučajevima komunikacije i jezika.
Da se vratimo na Džini…
Nakon istrage, policijski službenici ustanovili su da je Džini na mentalnom uzrastu osmogodišnjeg deteta i da ima samo 29 kilograma. Roditelji su uhapšeni i optuženi za zlostavljanje dece. Međutim, pre suđenja, njen otac je izvršio samoubistvo. Navodno, u oproštajnom pismu koje je ostavio pisalo je „Svet nikad neće razumeti“. Sahranjen je sa mnogo tajni o užasu koji je počinio – bez prilike da ispriča svoju verziju onoga što se dogodilo. Optužbe protiv majke su povučene nakon što je utvrđeno da je ona pokušavala da pobegne od svog muža, a starateljstvo nad detetom joj je oduzeto. Džini je smeštena da živi zajedno sa timom terapeuta i doktora, kao deo projekta za istraživanje posledica ekstremne socijalne izolacije koji je finansirala vlada.
Suzan Kurtis, tadašnja studentskinja lingvistike na UCLA, tvorac pseudonima „Džini“, o ovom slučaju kaže:
„Kada govorimo o Džini, pomislimo na stvorenje koje je bačeno u socijalni svet, bez proživljavanja svog detinjstva.“
U ranim sedamdesetim godinama, o Džini je urađena studija slučaja na temu – „Razvojne posledice ekstremne socijalne izolacije“ – pod rukovodstvom dr Dejvida Riglera. Džini je proslavila svoj četrnaesti rođendan u dečijoj bolnici u Los Anđelesu, naučila je da čita i koristi znakovni jezik. Međutim, uprkos nizu dostignuća, bilo je i većih zastoja.
Vladina agencija koja je finansirala sva istraživanja, smatrala je da je ovaj projekat neuspešan i u jesen 1974. zaustavila sponzorstvo.
Iako su istraživači imali najbolje namere, Džini je niz njenih usvojitelja i hranitelja zlostavljao i eksploatisao. Nakon što je otišla da živi u domu za nezbrinutu decu sa posebnim potrebama koji je bio ekstremno religiozan, Džini se povukla.
Umela je da komunicira sve do 1977. godine, kada su je vaspitači u dečijoj bolnici fizički kažnjavali za povraćanje. Od tog trenutka, Džinin govor se nikad nije oporavio. Kada je napunila 18 godina desila se najgora moguća stvar: vratila se da živi sa svojom majkom, u kući u kojoj je provela svoje strašno detinjstvo. Naravno, ni ovo nije funkcionisalo i ona je ponovo vraćena u sistem.
Niko ne zna šta se na kraju zaista dogodilo sa malom devojčicom koja je provela jedanaest godina zaključana u mračnoj sobi sasvim sama. Poslednje poznato mesto u kome je boravila bila je privatna ustanova za mentalno zaostale u Južnoj Kaliforniji, ali ta lokacija ostaje nepoznata. Kurtis kaže da je provela 20 godina tražeći Džini bez ikakvog pomaka.
Džej Širli, stručnjak za socijalnu izolaciju i boravak u samici, opisao je Džinin slučaj kao najzastrašujući koji je ikad video:
„Boravak u samici je đavolska i najstrašnija kazna. Po mom iskustvu, najdramatičniji simptomi razvijaju već se nakon boravka od 15 minuta do sat vremena, a ustanovljeni su u roku od 2 do 3 dana. Ne mogu da zamislim šta se dešava nakon deset godina.“
Vekovima, priče o divljoj deci budile su interesovanje mnogih ljudi – posebno naučnika i učitelja – ovakvi slučajevi pružaju mogućnost sagledavanja efekta socijalizacije na jezik i komunikacione veštine, zatim utvrđivanje naučenih aspekta ljudskog ponašanja i razvoja, kao i utvrđivanje prave čovekove prirode. Studije divlje dece doprinele su razvoju novih metoda koji služe za podučavanje dece sa teškoćama učenja i indirektno su doprinele razvoju Brajevog i znakovnog jezika. Priča o Džini iako je veoma potresna, u naučnom pogledu je od velikog značaja.
Izvor: Washington Faculty, FirstToKnow
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović
