Imate li kontrolu nad svojim životom?

Kategorija: Psihonauka

batch_KMKYIN7VFN

Većina ljudi smatra da, barem delimično, upravlja događajima u sopstvenom životu. Na primer, kroz izbore koje prave. Čovek gotovo svakog dana napravi mnogo izbora, manje ili više svesno. Svima su poznata negativna emocionalna stanja kada je doživljaj slobode izbora ugrožen: frustracija, tuga, bes, depresivnost…

Doživljaj kontrole nad sopstvenim životom je važan faktor koji doprinosi psihofizičkom zdravlju i blagostanju čoveka, a utiče čak i na dužinu životnog veka, potvrdila su naučna istraživanja.  Posledice stresa mogu biti umanjene ako ispitanici veruju da nad stresnim događajem imaju neku vrstu kontrole.

Tako je jedno istraživanje pokazalo da ispitanici u pretrpanom liftu osećaju manje uznemirenosti ako stoje pored kontrolne table. U drugom istraživanju ispitanici su bili izloženi velikoj buci u kojoj su trebali da rešavaju problemske situacije. Jedna grupa nije imala nikakvu kontrolu nad bukom, dok je drugoj grupi rečeno da buku mogu izbeći samo jednim pritiskom dugmeta. Iako druga grupa nijednom nije pritismula dugme za kontrolu buke, imala je znatno bolji učinak u rešavanju problemskih situacija u odnosu na prvu grupu.

Jedno od najfascinantnijih istraživanja u ovoj oblasti je sprovedeno u jednom američkom staračkom domu sedamdesetih godina XX veka. Ovo je naročito interesantno zbog uzorka koji su činili stari ljudi između 65 i 90 godina, jer je starost životno doba u kojoj prirodno opada doživljaj moći, kontrole i izbora, pre svega iz zdravstvenih razloga. U istraživanju su učestvaovalw dve grupe starih ljudi, izjednačene u većini relevantnih aspekata (životna dob, zdravstveno stanje, socio-ekonomski status, uslovi života u domu…) i osoblje doma, od kojih je samo upravnik znao za sprovođenje eksperimenta (medicinski radnici nisu). Eksperimentalna razlika među grupama je bila u obaveštenju koje su dobile od upravnika doma. Jednoj je rečeno da sami mogu birati svoje aktivnosti, a drugima je rečeno da će odluke donositi drugi umesto njih (iako su obe grupe imale pristup istim aktivnostima). Eksperiment je trajao tri nedelje, a ishodi koji su mereni nakon toga odnosili su se na osećaj zadovoljstva, živahnost, društveni život ispitanika… Ispitanici su procenjivali sami sebe, ali je njihovo ponašanje procenjivalo i osoblje doma koje nije imalo pojma o eksperimentu. Sve u svemu, opšte stanje starih lica u grupi koja je imala doživljaj kontrole bilo je znatno poboljšano u poređenju sa drugom grupom, i to u dugoročnom smislu. Dve godine nakon eksperimenta, ponovo su izvršena merenja i isti rezultat se održao. Ono što je najdramatičnije jeste da je 30%  ispitanika iz grupe bez doživljaja kontrole umrlo u međuvremenu, a iz grupe sa kontrolom je umrlo upola manje ispitanika. Možemo zaključiti, doživljaj kontrole, odnosno upravljanja sopstvenim životom nisu samo važni, već  i ključni faktori za srećan i produktivan život.

batch_JRMVRB8682

Sledeća pitanja koja iz ovakvih rezultata istraživanja prističu su:

  • Da li se doživljaj kontrole može sticati, učiti, vežbati?
  • Kako mi možemo uticati na njega?
  • Možemo li uopšte učiniti nešto povodom toga?

Ljudi uglavnom očekuju da njihove akcije dovedu do određenih posledica, odnosno da njihova radnja bude svrsishodna. U suprotnom, odustaju od akcije. Jedan od fundamentalnih psiholoških zakona u objašnjenju ljudskog ponašanja govori o tome da postupci koji bivaju praćeni pozitivnim posledicama bivaju učvršćeni u našem ponašanju, a oni koji su praćeni negativnim posledicama bivaju ređi ili potpuno eliminisani.

Dalje, ako verujemo da će određene akcije dovesti do određenih rezultata, a to se ne dogodi, ne samo jedom već više puta, prestajemo da verujemo u te akcije i odustajemo od njih. I što je najgore, ne upražnjavamo ih čak i onda kad postoji mogućnost da one dovedu do željenih ishoda. Ta pojava se zove naučena bespomoćnost. Njom možemo objasniti zašto neki ljudi trpe dugogodišnje porodično zlostavljanje, osiono ponašanje nastavnika u školi, loš brak, ne izlaze na glasanje, ne bune se kad uoče kršenje pravde na radnom mestu… jer veruju da oni ne mogu ništa učiniti, zato što nemaju doživljaj kontrole nad ovim aspektima svog života. Drugim rečima, ne veruju da njihova akcija može bilo šta promeniti.

Postoje, naravno, i oni koji se plaše kazne i odmazde, ali kada je naučena bespomoćnost u pitanju govorimo, pre svega, o onima koji ne veruju da mogu išta učiniti. Ne veruju da će svojim akcijama postići željene promene. Ova pojava ne dovodi u pitanje samo to da li ćete u konkretnoj situaciji uložiti potreban napor kako bi promenili neprijatne okolnosti, već dovodi u pitanje kakav ćete stav imati prema sopstvenoj ulozi u sopstvenom životu, i naposletku, kakvo će biti vaše psihičko i fizičko zdravlje. Među osnovnim indikatorima depresivnosti nalaze se upravo osećanje bespomoćnosti i beznadežnosti.

Krajem šezdesetih godina prošlog veka, čuveni američki psiholog Martin Selidžmen je, interesujući se za procese koji stoje u osnovi depresije, slučajno došao do sledećih otkrića: psi koji su prethodno bili izloženi električnim šokovima koje nikako nisu mogli da izbegnu, ma šta činili, bili su potpuno pasivni i kada im je beg iz neprijatne situacije bio omogućen. Ovo se sasvim razlikovalo od ponašanja pasa koji su prethodno mogli da kontrolišu elektrošokove ili ih nisu primali uopšte. U normalnim okolnostima, životinje vrlo brzo nauče kako da izbegnu šok, međutim psi koji su prvobitno naučili da ne mogu ništa učiniti, tako su se ponašali i u situaciji kada su stvarno mogli nešto da učine. Na osnovu toga je Selidžmen zaključio da se bespomoćnost uči. Ono što je pas naučio o svojoj sposobnosti kontrole neprijatnosti, odredilo je njegovo kasnije ponašanje. To je zapravo bila dobra vest za psihološku praksu, jer sve ono što se nauči može se odučiti… odnosno može se naučiti drugačije. Ovo saznanje je značajno uticalo na pristup u tretmanu depresija, ali i srodnih problema u kognitivno-bihejvioralnoj psihoterapiji.

Međutim, kao što je rečeno, naučena bespomoćnost ne razjašnjava samo psihičko stanje karakteristično za kliničku depresiju, već i pasivno ponašanje ljudi u svakodnevnim životnim prilikama. To je posebno karakteristično za situacije u kojima obrazovani, inteligentni ljudi, sa formiranim društvenim stavovima trpe određene društvene pojave čak i onda kada nešto mogu učiniti da proizvedu željene promene.

U poslednje vreme, naučena bespomoćnost se često spominje kao psihološko objašnjenje glasačke pasivnosti na političkim izborima (misli se na ljude koji uopšte ne učestvuju u glasanju), u demokratskim sistemima gde bi svaki pojedinac trebao da ima makar minimalan uticaj na politiku zemlje. Ništa manje nisu dramatični primeri trpljenja zlostavljača u porodici, gde su raniji pozivi u pomoć nekoga sa strane zakazali, pa žrtva više ni ne veruje da postoji izlaz.

Kao zaposlena u obrazovanju, gotovo svakodnevno imam priliku da čujem pritužbe učenika na nekog od nastavnika, gde se oni žale u diskreciji, ali ne nameravaju da učine ništa više od toga u pogledu „nepravde“ koju trpe. Drugim rečima, ne veruju sistemu zaštite svojih prava. Ovde se, naravno, ne radi smo o bespomoćnosti, već i o strahu od negativnih posledica, ali svakako je velik broj onih koji ostaju pasivni prosto zato što misle da ne mogu ništa učiniti, iako bi za njih to bilo poželjno.

batch_1TD212I72S

Naučena bespomoćnost se može prenositi i s kolena na koleno, ne samo učenjem iz iskustva, već i učenjem ugledanjem na uzor. Mladi ljudi gledaju starije kako ostaju pasivni u vrlo averzivnim okolnostima i direktno usvajaju isti model ponašanja. Čuvena je krilatica „ne talasaj“, kada neko pokuša da utiče na promene u učmaloj sredini. Generalno, svaki sistem teži da se održi takav kakav jeste, i otpor prema promenama postoji čak i kad isključimo naučenu bespomoćnost.

Da li možemo sebi pomoći? Poznavajući principe naučene bespomoćnosti i važnosti doživljaja kontrole nad sopstvenim životom možemo preuzeti stvari u svoje ruke. Na psiholozima je da ukazuju na ove stvari, a na voljnima je da primenjuju.

Sažeto, ono što sami preduzimamo, zajedno sa prethodnim verovanjem da smo u stanju nešto da preduzmemo, smatra se najbitnijim podupiračima mentalnog zdravlja. Opšte pravilo koje se uočava u istraživanjima koja se bave strategijama prevladavanja stresa jeste da je aktivnost, kako u pogledu ponašanja, tako i pogledu razmišljanja o nepovoljnim događajima, nasuprot pasivnosti, u vezi sa povoljnijim ishodima u pogledu psihološkog zdravlja i blagostanja.

I da zaključimo citatom Alberta Elisa: „Akcija često stvara inspiraciju, a neaktivnost stvara još više neaktivnosti“. Zato preduzmimo nešto.

Autor: Stanislava Popov

Comments

comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.