Kako je sve počelo

Kategorija: Psihonauka

Prva laboratorija za eksperimentalnu psihologiju, Lajpcig, 1879.

Kada počinjete da proučavate neku naučnu oblast, prvo što vas nauče bude od kojih latinskih reči je nastao njen naziv. Stvar je u tome što sam naziv najčešće u samo par reči kazuje suštinu. Tako je i sa psihologijom. Njen naziv potiče od latinske reči “psyche”, što se prevodi kao “duša” i “logos” – proučavanje, odnosno nauka. Ono što je nastalo kao produkt spajanja dve latinske reči, danas je izuzetno široka i rasprostranjena delatnost koja prožima veliki broj drugih naučnih i primenjenih oblasti.

Majkom društvenih nauka smatra se filozofija, pa je tako i psihologija svoje prve oblike dobila pod njenim okriljem. Pre nego što je dobila naučne okvire, psihologija je postojala u radovima brojnih filozofa. Tako su neki od čuvenih antičkih filozofa zauzimali stavove po pitanju povezanosti duše i tela. Platon (IV vek pre n.e.) je smatrao da su duša i telo razdvojeni i da se duša može spoznati kroz samoposmatranje (introspekciju), dok je Aristotel (III vek p. n. e.) bio naklonjen ideji da su duša i telo spojivi, na prvom mestu kroz povezivanje čulnog saznanja i mišljenja i da duša može da se spozna kroz spoljašnje posmatranje. Ova dva međusobno isključiva stava predstavljaju početke dva filozofska pravca poznata kao racionalizam i empirizam.

Kasniji filozofi uglavnom su se pozicionirali u jedan od dva pravca, dodajući svoje elemente svakom tumačenju. Pojedinačni doprinos posebno istaknutih filozofa možete videti u tabelarnom prikazu u nastavku:

Kao zvaničan datum nastanka psihologije kao samostalne naučne discipline uzima se dan osnivanja prve psihološke laboratorije na Univerzitetu u Lajpcigu ne baš tako davne 1879. godine. Osnivač laboratorije bio je Vilhelm Vunt, začetnik jednog od prvih psiholoških pravaca – strukturalizma.

Strukturalizam ~ spoznajmo elemente!

Dok je Vunt bio zagovornik strukturalizma na starom kontinentu, u Americi je to bio Edvard Tičener, Vuntov naslednik. Osnovne premise od kojih je kretao strukturalizam tiču se osnovnih elemenata saznanja – osećaja i misli. Proučavanjem ovih osnovnih elemenata moguće je spoznati strukturu uma u celosti. Posredno istraživanje celine upravo je osnovna zamerka koja se stavlja strukturalistima.

Vilhelm Vunt danas se smatra ocem eksperimentalne psihologije 

Osnovni metod strukturalizma bili su misaoni eksperiment i introspekcija. Najveći doprinos koji je strukturalizam ostavio u amanet budućim psiholozima jesu pojmovi oseta, opažaja, predstava, pragova čulne osetljivosti, vremena reakcije.

Nakon nastanka strukturalizma, ubrzo je došlo do pojave novih pravaca, oslanjajući se na postojeće ili u potpunoj suprotnosti sa njima. Raznolikost pristupa, osnovnih pretpostavki, metoda i modela proučavanja ostala je očuvana do današnjih dana.

Funkcionalizam ~ svest o svesti

Ime koje se najpre asocira uz funkcionalizam jeste Vilijam Džejms, osnivač ovog pravca, zajedno sa Džonom Djuijem. Dvojica kolega – funkcionalista kasnije su osnovali filozofski pravac pragmatizam. Pored toga, Džejms i danski psiholog Karl Lange tvorci su čuvene Džejms-Langeove teorije emocija.

Vilijem Džejms – jedan od najvećih umova svog vremena u detinjstvu je imao dijagnozu neurastenije, praćene depresijom i suicidalnim mislima

Osnovna ideja koje su se držali funkcionalisti jeste ta da su ljudi u procesu obrade i reagovanja na stimulusa aktivni, kao i to da svest mora da se razume u celini, što je potpuno nova direkcija u odnosu na stav strukturalista. Svest ima praktični, tačnije evolucioni značaj – omogućava nam da se prilagodimo, samim tim i preživimo. Džejms je skovao čuvenu sintagmu “tokova svesti“, koja se odnosi na različitost sadržaja tokova svesti kao što su misli, viđenje, oseti itd.

Svoju metodologiju funkcionalisti su definisali kroz pragmatizam – dobra je svaka metoda koja donosi rezultate. Njihov uticaj vidljiv je u narednim dominantnim psihološkim pravcima: bihejviorizmu, kognitivnoj i evolucionoj psihologiji.

Asocijacionizam ~ stvari se povezuju!

Asocijacionizam kao pravac na neki način predstavlja sponu između dotadašnjih saznanja i sasvim nove direkcije koja će kasnije svoje otelotvorenje naći u bihejvioralnom pravcu. Predstavnici asocijacionizma su Herman Ebinghaus, Edvard Li Torndajk i Ivan Petrovič Pavlov. Svaki od osnivača dao je jedinstven doprinos ne samo asocijacionizmu kao pravcu, već kompletnoj psihološkoj misli toga doba.

Edvard Torndajk često je u svojim eksperimentima koristio mačke, zbog čega je među brojnim studentima ostao poznat kao “onaj s mačkama”

Ebingaus je na prvom mestu bio zainteresovan za proučavanje načina na koji se ideje i misli povezuju u umu i kako na osnovu takvog povezivanja dolazi do učenja. Tvorac je čuvene Ebingausove krive zaboravljanja, koja se oslanja na uočenu zakonitost da učestalo ponavljanje mentalnih asocijacija dovodi do toga da budu bolje upamćene.

Edvard Li Torndajk uočio je da se draži i odgovori asociraju na osnovu zadovoljstva, a ne prostorne i vremenske bliskosti. Ova pravilnost nazvana je zakonom efekta: tokom vremena, one akcije za koje se organizam nagrađuje, uvršćuju se jače i ponavljaju brže.

Rad na asocijaciji različitih draži nastavio je Ivan Petrovič Pavlov, koji je spojio ideje asocijacionizma sa bihejviorizmom. Čuveni eksperiment sa psom doveo je do otkrića klasičnog uslovljavanja, koje je kasnije postalo osnova za razvoj mnogobrojnih vrsta učenja u pomenutom bihejviorizmu. Pavlov je za ovo dostignuće 1904. godine dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju.

Bihejviorizam ~ samo merljivo ponašanje!

Najistaknutiji predstavnici bihejviorizma su Džon Votson i B. F. Skiner. Osnovno uporište bihejviorizam pronalazi u Pavlovljevom istraživanju. Odlikuje ga radikalan stav: psihologija kao nauka može i sme da se bavi isključivo objektivno merljivim ponašanjem. Misli, želje, osećanja, svest – njima neka se bavi filozofija.

Skinerovo puno ime je Barus Frederik, a poznat je i po tome što je konstruisao razne manje ili više praktične uređaje koji su mu pomagali u svakodnevnom laboratorijskom radu

Bihejvioristi su zaslužni za čuvenu S-R šemu, koja je kasnije proširena na S-O-R, pri čemu je S oznaka za stimulus, O za organizam, a R za reakciju. I to je otprilike sve što bi jednog bihejvioristu trebalo da zanima – odnos između stimulusa i reakcije uz posredovanje fizioloških i mentalnih varijabli. Uvođenje O varijable bio je maksimum kompromisa na koji je bihejviorizam bio spreman da pristane.

Iako na prvi pogled rigidan i isključiv, bihejviorizam je imao izuzetan uticaj ne samo na psihologiju, već na sve društvene nauke u celosti. Zahvaljujući njemu, jasno su definisani pojmovi metodološke rigoriznosti, merenja, objektivnosti. Pored toga, nalazi do kojih se došlo proučavanjem učenja svoj praktični značaj uživaju do današnjeg dana.

Geštalt psihologija ~ i forma i suština

Geštalt je nastao pod okriljem Berlinske škole, a sama reč u prevodu znači “oblik, forma, sklop”. Začetnici geštalta u psihološkoj misli su Maks Verthajmer, Kurt Kofka i Volfgang Keler.

Istorijski, geštalt je svojevremeno predstavljao protivtežu strukturalizmu. U prvi plan bi, smatraju geštalisti, trebalo staviti celinu. Opažanje celine utiče i na opažanje delova. Ovako definisano opažanje ima i svoje zakone koji diktiraju uslove pod kojima se draži grupišum, kao što su blizina, sličnost, zajednička sudbina, simetrija, prošlo iskustvo, kontinuitet i tako dalje.

Primer zakona sličnosti – elementi će se grupisati po sličnosti, bilo da su u pitanju boja ili oblik

Geštalt se bavio i višim mentalnim procesima. Stoga se njegov osnovni doprinos ogleda u proučavanju pojmova percepcije, učenja, emocija, mišljenja, ličnosti. Geštalt je danas uobličen i kao priznati psihoterapijski pravac.

Psihodinamska psihologija ~ šta ćemo sa nesvesnim?

Psihodinamska psihologija i psihoanaliza često se poistovećuju, iako je psihodinamska psihologija širi pojam u odnosu na psihoanalizu. Utemeljivač ovog pravca je Sigmund Frojd, čije ime je poznato i brojnim nepsiholozima širog sveta.

Pojava Frojdove psihoanalize u tadašnje vreme izazvala je brojne kontroverze, na prvom mestu zbog načina na koji pristupa proučavanju psihe, ali i raznim konceptima koji su to do tada bili nezamislivi (kao što su nesvesni seksualni konflikti, infantilna seksualnost, proučavanje snova, omaški, dosetki itd.).

Kontroverzni bečki lekar tokom karijere flertovao je sa kokainom i tvrdio da je “cigara ponekad samo cigara”, aludirajući na doslovne interpretacije simbola iz njegove teorije

Frojd je smatrao da je svesni deo ličnosti samo “vrh ledenog brega”, dok ljudskim ponašanjem u najvećoj meri upravljaju nesvesni procesi. Ličnost, smatra Frojd, se sastoji od tri instance koje su u međusobnom odnosu – Id (nagonski deo ličnosti koji je u potpunosti nesvestan), Ego (svesni deo koji “pravi kompromis” između zahteva Ega i Superega) i Superego (koji je nesvestan i predstavlja skup usvojenih moralnih i vrednosnih normi). Osnovni pokretač i generator životne energije je Libido, a njegova suprotnost (nagon za smrću i uništenjem) je Tanatos.

Posebnu pažnju izazvala je teorija o razvoju seksualnosti, koja podrazumeva postojanje oralne, analne, libidonozne i faze latencije u seksualnom razvoju deteta tokom ranog detinjstva, nakon kojih dolazi do razvoja genitalne seksualnosti. U okviru libidonozne faze Frojd je opisao pojavu Edipalnog kompleksa – privrženosti deteta roditelju suprotnog pola i hostilnošću ka drugom roditelju.

Frojd se tokom svoje karijere opsežno bavio proučavanjem snova, lečenjem neurotskih poremećaja i istraživanjem čovekovog nesvesnog kroz pomenute snove, omaške i dnevna sanjarenja. Sve ovo dovelo je do uspostavljanja psihoanalize kao popularnog i rasprostranjenog terapijskog pravca. Iako svakako najčuveniji predstavnik psihoanalize, Frojd je imao brojne protivnike u okviru psihoanalitičkih krugova, a psihoanaliza danas zastupa neke od postulata sa kojima se Frojd verovatno ne bi složio.

Kognitivna psihologija ~ mozganje o mozganju

Korenima kognitivne psihologije smatraju se strukturalizam, geštaltizam i bihejviorizam. Interesovanje za proučavanje kognitivnih funkcija pojavilo se sredinom prošlog veka i do današnjeg dana nije opalo. Zahvaljujući ovom pravcu, nastale su naučne oblasti kao što su kibernetika, psiholingvistika, ergonomija. Ulrih Najser smatra se začetnikom ovog pravca.

Najserova knjiga “Kognitivna psihologija” poslužila je kao odskočna daska za takozvanu “kognitivnu revoluciju” – praćenu izuzetnim porastom interesa za proučavanje kognitivnih procesa

Kognitivisti su smatrali da psihički život počinje čulnim osetima, a ne svesnim odnosno nesvesnim motivima. Tako se umesto termina “svesni” upotrebljava izraz “kognitivni” procesi. Prihvataju se i drugi mentalni procesi poput mišljenja, želja i motiva, ali se samoposmatranje devalvira kao validna naučna metoda.

Najistaknutija obeležja kognitivnog naučnog metoda su potraga za uzročno-posledičnim odnosima, korišćenjem eksperimentalnih istraživanja, odnosno merenjem. U ovakvim strogim zahtevima ka ispunjavanju naučnih imperativa, kognitivizam je metodološki sličan bihejviorizmu.

Kognitivna psihologija i danas je vrlo popularna, a svoju primenu našla je u okviru nekoliko psihoterapijskih pravaca koji se zasnivaju na nekim od njenih principa. Kao delimično izolovana naučna disciplina, kognitivna psihologija sarađuje sa brojnim drugim naučnim oblastima kako bi unapredila svoje metode i zauzvrat ponudila dublji uvid u kognitivne procese čoveka.

Humanistička psihologija ~ čovek je najvažniji!

Humanizam je inicijalno nastao kao filozofski pravac, da bi kasnije svoju primenu našao i u psihologiji. Za razliku od skoro svih dosadašnjih pravaca, humanizam u sam centar proučavanja stavlja čoveka, koga naziva “centar volje”. Očima humaniste viđeno, čovek je biće koje je sposobno da se menja i razvija.

Osnivačima humanističke psihologije smatraju se Karl Rodžers i Abraham Maslov. Rodžers je tvorac sada duboko ustaljenih termina psihološke teorije i prakse – samoaktualizacije i self koncepta. Maslov je ostao upamćen najviše po svojoj čuvenoj teoriji hijerarhije motiva, na čijem dnu su elementarne fiziološke potrebe, a na vrhu želja za samoaktualizacijom.

Karl Rodžers je tvorac poznatog pravca u psihoterapiji – Rodžersove nedirektivne terapije koja podrazumeva omogućavanje klijentu da on bude taj koji će usmeravati tok terapije

Humanizam i danas postoji u određenoj formi, kroz pojavu takozvane “pozitivne psihologije”, naslednika humanizma, koja sa ovim pravcem na prvom mestu deli ideju da u centru pažnje treba da se nalazi čovek kao celina, sa potencijalima koje ima i treba da nauči kako da ih realizuje.

Foto: Wikipedia
Autor: Ina Poljak

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *