Svet u crno-belom: „Cepanje” i kako se nositi sa tim

Kategorija: Psihosaveti

„Mrzim te”, vrištala je moja klijentkinja na mene dok je odlazila ka vratima, „Jebeno nemaš pojma šta radiš.” Provela je kompletnu seansu govoreći mi da sam loš terapeut i uveravala me da se svi njeni prijatelji, kojima je pričala o svim groznim stvarima koje sam radila, slažu sa njom.

Kad je otišla, zalupivši vratima tako jako da su sve moje kolege sigurno čule, ako već nisu celu njenu besnu tiradu, razmatrala sam mogućnost da je ovo kraj našeg rada. Ali, iako se jedan mali deo mene potajno nadao da se ona stvarno više neće vratiti, iz iskustva sam znala da neće biti tako. Prateći obrazac koji je postavljala mesecima ranije, vraćala bi se na narednu seansu kao da se među nama ništa nije desilo. Ili, podjednako verovatno, mogla bi doći i reći mi kako sam fantastičan terapeut. Dodala bi i to da joj njeni prijatelji, kojima je ispričala neke od genijalnih komentara koje sam imala na prethodnoj seansi (da, istoj onoj u kojoj mi je rekla da sam grozan terapeut), zavide na tome kako ima fenomenalnog psihoterapeuta.

Dok sam sedela sa mešavinom preostalih neprijatnih osećanja sa te seanse, ona bi ostavila svu svoju negativnost iza sebe – sve dok idućeg puta ne bih rekla nešto što ne želi da čuje od mene, a onda bi se cela epizoda ponovila.

Ovakvi klijenti su teški za rad, posebno zato što ovo ponašanje odražava jednu od njihovih najvećih teškoća u životu: sklonost da vide stvari u „ili/ili” kategodijama. Za nju su stvari, iskustva i ljudi ili isključivo dobri ili isključivo loši, potpuno fenomenalni i potpuno bezvedni, skroz pozitivni ili skroz negativni. Često bi joj bilo nemoguće da se priseti šta je to što voli ili mrzi u vezi nečega ili nekoga, kad bi to isto posmatrala iz druge perspektive.

Sklonost da se stvari vide samo kao dobre ili loše zove se „cepanje” (eng. „splitting”) i često se primećuje kod ljudi koji imaju dijagnostikovan granični poremećaj ličnosti (skraćeno BPD, od engleskog „borderline personality disorder”). Cepanje se ponekad dešava brzo i bez vidljivog uzroka. Često je praćeno iznenadnim promenama ili intenzivnim emocijama, problemima sa kontrolom impulsa, intenzivnim ali nestabilnim vezama, što sve skupa čini život sa osobom sa BPD teškim. Iste ove teškoće stoje im na putu da dobiju više od svog psihoterapijskog procesa.

Pre dosta godina, psihoanalitičar Džerald Adler, pisao je da osobe sa graničnim poremećajem ličnosti nemaju koristi od tradicionalne terapije koja se odvija jednom nedeljno, jer oni ne pate od skrivenih strahova, već od veoma specifične forme separacione anksioznosti. Često im je potrebno više kontakta sa psihoterapeutom, zato što se osećaju usamljeno i anksiozno kad se od nekoga odvajaju. To je zato što cepanje ometa ono što kliničari zovu „stalnost objekta” – neprekidan doživljaj da neko koga volite mari za vas i deo je vašeg života čak i kad nisu pored vas – ili kad ste ljuti jedno na drugo.

Otud osobe sa graničnim poremećajem ličnosti imaju doživljaj povezanosti sa nekim do koga im je stalo kad imaju intenzivna pozitivna osećanja prema toj osobi. Ali, kad se ta osećanja promene, oni mogu osetiti strah da će njihova povezanost biti prekinuta – strah koji im se često potvrdi kao opravdan kad ih odbiju ili napuste ljudi koji više ne mogu da se nose sa usponima i padovima u njihovom odnosu.

Zanimljivo je da čak i negativne emocije služe tome da se održi povezanost sa drugom osobom. Jaka usamljenost nastaje kad se intenzivna povezanost, bilo da je ona u terminima ljubavi ili besa, idealizacije ili  omalovažavanja, u potpunosti prekine. No, kako je Adler istakao, razumeti i razgovarati o ovoj vrsti bola nije dovoljno da se tendencija ka cepanju isceli. Za mene je korisna bila integracija ovog razumevanja cepanja sa alatima koje nudi dijalektična bihejvioralna terapija (DBT), koju je razvija dr Marša Linehan, kako bi pomogla ljudima sa BDP da regulišu svoje emocije i impulse. Ideja je da, kako osoba uči da koristi ove alate, uspevaće i da razvija zdravije odnose.

Granični poremećaj ličnosti često utiče na svaki pedalj života osobe koja ga ima, pa se zato ova promena ne postiže brzo. Terapeuti, klijenti i članovi porodice bi trebalo da prepoznaju i to da se ova promena ne samo ne dešava brzo, već u malim koracima. To za toj osobi bliske ljude nije lako, pošto su oni izloženi posledicama njihovog ponašanja godinama.

Zato podstičem svoje klijente sa BPD da pričaju sa svojim porodicama o tome na čemu rade i ponudim im načine na koje mogu da se nose sa emocijama i ponašanjima ovih klijenata. Važno je razumeti da to ne znači preuzimanje odgovornosti za klijenta, koji mora sam/a da nauči da preuzima odgovornost za sopstvene akcije, što može biti bolno i, samim tim, odbijajuće za druge ljude.

Ako vama bliska osoba ima sklonost ka cepanju, možete probati ove tri tehnike.

1. Postavljanje granica. Iako ih ne možete sprečiti da svet doživljavaju isključivo kao crn ili beo, možete im staviti do znanja da ne možete da ih slušate kada viču na vas i govore vam stvari koje vas povređuju. Jednostavna izjava može pomoći; na primer: „Žao mi je, ali ne mogu da obradim to što mi govoriš kad mi se obraćaš na taj način. Sad ću završiti ovaj razgovor, pa ga možemo nastaviti drugi put.” Naravno, ovo je mnogo lakše reći nego uraditi, posebno sa, recimo, starijim kolegom ili roditeljem. Ali, niko nema prava da viče na vas, pa imate pravo da im postavite mirne, ali čvrste granice. Još jedna rečenica koja vam u tome može pomoći je:„Želim da čujem šta mi govoriš, jer mislim da imaš pravo. Ali, ne mogu to da uvidim kad vičeš na mene.”

2. Potvrdite da će se vaš odnos nastaviti. Zbog njihovog intenzivnog straha od gubitka i napuštanja, koji su česti pratioci graničnog poremećaja ličnosti, korisno je podsetiti osobu da će se vaš odnos nastaviti, čak i kad ste ljuti jedno na drugo. Ovo nije lako postići usred svađe ili kad ta osoba urla na vas, kao što je moja klijentkinja na mene, da nemate pojma šta radite. Ali, korisno je zapamtiti da su njihov bes i prateće ponašanje samo deo vaše veze. Kao što sam svoju klijentkinju, dok je hodala prema vratima, podsetila na našu narednu seansu. Godinama kasnije, rekla mi je da joj je taj podsetnik značio više nego što je toga tada bila svesna. „Stavila si mi do znanja da mi imamo odnos koji se neće prekinuti,” bile su njene reči. „Uvek sam uništavala odnose svojim besom, ali ti si mi govorila da ne uništavam naš.”

3. Napravite mesta za sopstvena osećanja. Dozvoljeno vam je da budete ljuti, povređeni, uvređeni, čak i da želite da izađete iz tog odnosa. Ako ne date svojim osećanjima prostora, nećete moći da budete u tom odnosu. Nije uvek dobra ideja izraziti svoja osećanja u datom trenutku, pošto ona nekad mogu pogoršati konflikt; zato je ponekad bolje osvestiti ih sa samim sobom. To što sam priznala sebi da se potajno nadam da se moja klijentkinja neće vratiti omogućilo mi je da obradim tu emociju, a potom da shvatim u kolikoj je ona patnji i koliki je njen strah da bi me mogla oterati.

Cepanje se ne tretira time što nekog primoravamo da sagleda našu perspektivu ili da integriše svoja sopstvena konfliktna ili teška osećanja. Ali, tokom vremena, ono se može umanjiti, toliko da odnos može da opstane uprkos intenzivnim, uznemirujućim i konfliktnim osećanjima. Međutim, odnos ne može preživeti ukoliko osoba koja je sklona cepanju nema volju da radi na upravljanju svojim impulsima i emocijama. Oba zadatka su teška, ali istovremeno ključna za promenu.

To je, najzad, kombinacija učenja regulacije emocija i vere da će druga osoba ostati dovoljno dugo u odnosu da se promena, postepeno, desi.

Copyright@fdbarth2020

Autor: F. Dajen Bart

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.