Šta je pokazala najnovija replikacija Milgramovog eksperimenta?

Kategorija: Psihonauka

Pre pedeset godina, u Konetikatu, sprovodila se serija ozloglašenih eksperimenata. Učesnici su verovali da su deo ispitivanja učenja i pamćenja, i da je njihov zadatak da zadaju elektrošokove subjektu testa, kada god on netačno odgovori na pitanje. Nasuprot proklamovanom cilju istraživanja, naučnik iza njega, Stenli Milgram, nije zaista bio zainteresovan za učenje. Prava tema studije? Poslušnost.

Milgram je beležio koliko daleko su njegovi ispitanici spremni da idu, kada im se naloži da daju sve veće i veće elektrošokove. U jednoj verziji eksperimenta, 26 od 40 učesnika je nastavilo do najviše voltaže, dva nivoa iznad dugmeta koje je bilo obeleženo sa: „Opasnost: težak šok”.

Ali ovo je bilo pre 50 godina – naravno da se ne bi desilo isto, da se eksperiment sprovede sada? To je upravo ono što je grupa istraživača sa SPWS Univerziteta društvenih nauka i humanistike iz Poljske nameravala da otkrije, u „parcijalnoj replikaciji” Milgramove studije, nedavno objavljenoj u časopisu Social Psychological and Personality Science.

Današnje etičke smernice onemogućile su Dariusu Dolinskom i njegovim kolegama potpunu replikaciju Milgramovog eksperimenta. Međutim, oni su iskoristili činjenicu da je u originalnom eksperimentu deseti nivo šoka bio posebno važan, nešto nalik na tačku sa koje nema povratka. Naime, najveći deo ispitanika koji su došli do desetog nivoa, nastavili su do kraja eksperimenta, zadajući trideseti (i poslednji) nivo šoka, obeležen sa „XXX”, uprkos tome što postoje dokazi da su neki od njih smatrali da taj šok može biti smrtonosan.

Baš kao Milgram, i drugi pokušaji replikacije u SAD i drugim zemljama, tim iz Poljske pronašao je da je većina (u ovom slučaju, 90%) „učitelja” voljna da nastavi do najvišeg nivoa šoka, čak i nakon što čuje da „učenik” vrišti od bola. Istraživači su takođe otišli i korak dalje, u pokušaju da saznaju da li pol „učenika” ima uticaja na ponašanje „učitelja”. Međutim, s obzirom na to da je tako malo „učitelja” odbilo da ide do kraja, veličina uzorka je bila suviše mala da bi se moglo utvrditi da li je neposlušnost veća kada je „učenik” ženskog ili muškog pola.

Šta nam sve ovo govori? Prvo, ova replikacija sugeriše da, uprkos takozvanoj krizi replikacije koja trenutno potresa psihologiju, čini se da još uvek postoje neki klasični nalazi koji su pouzdani, iako postoji žustra debata oko toga kako treba interpretirati ponašanje ispitanika, i da li ono uopšte demonstrira poslušnost ili ne. Drugo, ističe se činjenica da je poslušnost (ako je to ono što se pokazuje), česta u različitim kulturama. Poljska, i druge istočnoevropske zemlje u njenoj blizini, prošle su kroz ogromne političke promene u poslednjih 80 godina, od strogo kontrolisanog komunizma, do demokratskih sloboda. Sada, klatno počinje opet da se pomera, sa pobedom socijalno konzervativne stranke „Zakon i pravda” na izborima 2015. godine, i njenom velikom popularnošću. Uprkos svim ovim promenama, i problemima koji su došli sa njima, čini se da je instinkt potčinjavanja i dalje jak.

Autor: Džini Smit
Izvor: BPS Research Digest
Prevod i adaptacija: Bojana Većkalov

Comments

comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.