Nisam lako mogao da prihvatim i zanemarim utisak Šekspirove priče „Mletački trgovac“. Svoditi čoveka na komade mesa ideja je ljudska i tu isplivava mračna strana kreativnosti. Čak se i za dete ponegde kaže „Podigao sam (znam) ga od kilograma mesa“. Čovek je verovatno nepresušno kreativno biće, a barijere sa svih strana, kako unutrašnje tako i spoljašnje, tu kreativnost neumorno opravdano i neopravdano sputavaju.
Za razliku od podsticanja kreativnosti i zajedničkog neodobravanja društva, kao da postoji apsolutna saglasnost društva za pojedinačnu podršku želje za sticanjem dobara. Danas postoji, a možda je uvek i postojala, pomama da se stekne mnogo odmah i to verovatno neće biti dovoljno. Taj uticaj stvorio je netrpeljivost kod pojedinaca da svi žure, više metaforično, da steknu neku korist (ispune potrebu). Ta njihova žudnja mogla bi se uporediti sa žudnjom mesoždera da dođu do svoje omiljene hrane komada mesa. Skoro svaka materijalna potreba može se upakovati u komad mesa.
Želja za mesom
Želja je jednostavna, doći do komada mesa. A sve što se kreće od krvi je i od mesa. Iz čega sledi da se do mesa ne može baš doći uz saglasnost onoga ko meso želi i onoga ko je baš od njega i sastavljen, kome je egzistencijalno potreban. Želja je prevelika, često nastaje pometnja, a meso se pribavlja najčešće od jednih ka drugim. Samo ih zanima sitost i po mogućstvu da taj komad donesu na sigurno, najčešće u svoju kuću, pa da ga pojedu sami ili da ga podele sa svojom porodicom.
Želja ume postati jača pa čak i od svesnosti. Svi vidimo da otkidamo te komade mesa jedni od drugih, pecka nas nekad neka etika u nama, ali nas to mnogo ne pogađa jer smo prihvatili da drugačije ne može. Možda bi bilo drugačije, ali strah nas je da ako mi ne budemo otkidali meso sa drugih, oni će meso otkidati sa nas. Ubeđeni smo da drugi ne prezaju ni od čega, pa zašto bismo mi prezali od bilo čega.
Zaslepljenost potragom
Opravdanje da će nas mesožderi pojesti ukoliko mi ne budemo jeli njih, dovela su do toga da svet danas izgleda baš ovako. Ljudi hoće da pomognu jedni drugima, ali se plaše da će im oni otkinuti komad mesa, ili uzeti ono što su zaslužili i što je njihovo.
Svi žure jer će meso pobeći, ono se kreće, nestaće ga, a nikad ga nije dosta. Trebamo ga svaki dan, univerzalno je pa, uostalom, nije bitno više ni čije je, samo da nije moje. Od mesa nam telo živi, meso se jede.
Odnos duhovne vrednosti i mesa
Dominirajuća mišljenja su da se ništa duhovno ne može porediti sa dobrim, komadom čistog mesa. Moral, pravila, neki principi, jednostavno neozbiljni su u odnosu na njega. Pa i religija je verovatno napravljena samo da bi crkveni velikodostojnici došli do mesa. Čak su i saveti naših najmilijih: „Zašto svu svoju energiju ne usmerite u traženju načina kako da što efikasnije dođete do vaših potreba odnosno do komada mesa? Samo takvo trošenje vremena i napora je korisno i opravdano. Zapamti, još kao mali odrastao si na mesu i zato je tvoj glavni zadatak da pronađeš meso. Svi mi volimo da čujemo nešto lepo, ali meso je zakon“.
Stvaranje mesa
Meso, odnosno zadovoljenje neke potrebe, može se ostvariti i poštenim trudom nevezanim za imovinu koja nije vaša. Ono što je pošteno zarađeno nikako ne bi moglo da se ubroji u komad mesa. Ali je, kao i mesožderima, nekako lakše tu svoju hranu uzeti od drugoga.
Zaključak
U zavisnosti od sistema vrednosti, karaktera pojedinca, različit je način na koji se uzima taj komad mesa, kao i veličina tog komada. Moguće je da nas samo umerenost može spasiti da upadnemo u trku za našim potrebama i da ih ne počnemo posmatrati kao komad mesa. Ako ne uspemo da čujemo i kontrolišemo sopstvene potrebe, možemo da postanemo njihovi robovi.
Autor: Nebojša Milović