Psihologija se dugo bavila debatom o razlici između emocija i raspoloženja. Mnogi psiholozi ističu da su emocije kratki i intezivni odgovori na postojeće stimuluse, sačinjeni od misli, fizioloških procesa i ponašanja, dok su raspoloženja, sa druge strane, hronične i dugotrajne reakcije na potencijalne stimuluse (često bez jasno opaženih stimulusa). Iz druge perspektive, raspoloženja se mogu smatrati emocijama koje predugo traju i više ne služe adaptaciji. Ova razlika ima važne implikacije za objašnjenje uzroka nastanka psihopatologije i tretmane ovih pojava.
Od vremena Darvina znamo da se nekoliko bazičnih emocija (ljutnja, gađenje, strah, radost, tuga, iznenađenje) javljaju i ispoljavaju na urođen i programiran način. Na primer, ljudi koji se rode slepi se smeju iako nikada nisu videli druge ljude da se smeju. Ove bazične urođene emocije postoje i u različitim kulturama. Veruje se da mnoge emocije imaju za svrhu prilagođavanje. Na primer, strah nam dozvoljava da pobegnemo iz opasnih situacija, dok nam radost i sreća pomažu da se približimo potencijalno prijatnim i nagrađujućim situacijama. Bez ovih bazičnih, adaptivnih kvaliteta emocija, ljudski rod je vrlo lako mogao izumreti pre mnogo vremena.
Raspoloženja takođe mogu biti adaptivna. Anksioznost, koja je definisana kao raspoloženje u kome se ljudi boje potencijalno opasnih situacija u budućnosti, ima i pozitivne i negativne kvalitete. Anksioznost može da motiviše ljude da rade stvari koje mogu da razreše potencijalno opasnu situaciju. Na primer, ukoliko je neko anksiozan danima u povodu predstojećeg ispita, anksioznost ovu osobu može motivisati da više uči.
Depresija, takođe raspoloženje, dozvoljava organizmima da sačuvaju energiju i resurse u situacijama u kojima je aktivnost uzaludna (npr. u situacijama gladi). Ukoliko ova raspoloženja potraju i nakon što su potencijalno opasne situacije prošle, tada mogu da oštete životno funkcionisanje i snize kvalitet života.
Maladaptivna raspoloženja ili “emocionalna patnja i poremećaji”, često traju i kada ljudi ponovljeno razmišljaju ili veruju da će se dogoditi isti negativni scenariji.
“Ja ću pasti na ispitu, biće strašno i užasno. Ja ću biti gubitnik… Uvek ću pasti… Nikada neću biti dovoljno dobar… Ne mogu ovo da podnesem… Ne bih smeo da padnem, ali ću pasti i to će biti užasno… Ja ću pasti na ovom ispitu… Nikada neću uspeti… Nisam dovoljno dobar… Pašću na ispitu… ”
Iz pozicije učenja, ovaj negativni unutrašnji dijalog postaje povezan sa osećanjima (npr. sa anksioznošću) i određenim obrascima ponašanja (npr. sa izbegavanjem), tako da kada se slična stresna situacija u budućnosti dogodi (što je gotovo uvek slučaj), ove misli se ponovno javljaju i ponovo obrađuju. Ovo je ono što neki psiholozi nazivaju: “emocionalnim sećanjima”.
Sve je povezano
U ispitivanju iracionalnih uverenja, nekada pitam ljude šta su mislili kada su doživljavali neko bolno raspoloženje. Neki ljudi će reći: ”Moj mozak je bio prazan” ili ”Nisam ni o čemu razmišljao”, što je u skladu sa prethodno iznetom definicijom (iako je ona predmet rasprava) raspoloženja. Iz pozicije učenja, ovo ima smisla. Vremenom, uverenja se mogu tako snažno povezati sa specifičnim događajima-okidačima da su izazvana automatski i relativno nesvesno. Iako ova uverenja mogu biti nedostupna svesnom, ona utiču na emocije (u velikoj meri kao subliminalne prezentacije), zato što su se stari putevi u mozgu razvijali tako da nas pripremaju za neposrednu akciju.
Psihofiziologija i neuronauke takođe mogu da pojasne ovaj fenomen “praznog mozga”. Moderna istraživanja su došla do intrigantnih nalaza koji se odnose na različite uloge moždanih hemisfera.
Na primer, desna hemisfera se pokazala predominatno uključena u procese percepcije, doživljavanja i ispoljavanja negativnih emocija (npr. gađenje, strah, tuga), dok je leva hemisfera zadužena za doživljavanje i ekspresiju pozitivnih emocija (npr. sreća). Ukoliko se većina negativnih emocija pojavljuje pod uticajem desne hemisfere, koja nema ili ima malo sposobnosti za jezik (ekspresija i razumevanje), onda ova negativna osećanja ne mogu biti izrečena dok ne pređu u levu hemisferu. Naravno, prisutna je i hipoteza da je ovo stanje poznato kao aleksitimija. Osoba koja ima navedeni problem ima teškoću da identifikuje i opiše emocije, kao posledicu nedostatka sposobnosti da emocija pređe u levu hemisferu (nedostaci u korpus kalosumu, koji povezuje hemisfere).
Ovakvi nalazi i hipoteze sugerišu potencijalni biološki razlog za izjave tipa: “Moj mozak je prazan”, kada doživljavamo bolna raspoloženja. Takvi odgovori sugerišu snažan fokus pažnje na samu emociju, do isključenja svesnog, jezički zasnovanog sistema mišljenja i uverenja, tokom doživljavanja raspoloženja.
Iako i nesavršenost retrospektivne memorije i uslovljavanje mogu biti razlog za ovakve izjave, moguće je takođe da usmeravanje pažnje desne hemisfere pruža biološko objašnjenje za ovakve izjave; tačnije da um nije sadržao jezički zasnovana uverenja u to vreme jer je njihova pažnja bila usmerena pre svega na negativno raspoloženje. U skladu sa ovom hipotezom su i nalazi brojnih istraživanja koja pokazuju povećanu aktivnost desne hemisfere kod osoba sa anksioznim i/ili depresivnim emocionalnim porećemejima.
Povećana usmerenost pažnje na negativna osećanja, koja prvenstveno potiču iz desne hemisfere, može održati veću aktivnost ove u odnosu na levu hemisferu (i samim tim doživljavanje negativnih emocija). Izražavanjem osećanja jezikom i aktiviranjem leve hemisfere se može povećati balans između hemisfera i na taj način smanjiti doživljavanje negativnih raspoloženja.
Danas, pitam ljude šta su mislili kada su osetili emocionalnu patnju, samo da bih potvrdio svoju hipotezu; ipak, često ću pitati koje od četiri tipa iracionalnih uverenja koje je identifikovao dr Elis bi najviše odgovaralo i bilo primenljivo na njihovo osećanje ili raspoloženje.
Stoga, ukoliko zateknete sebe u emocionalnoj patnji, a teško vam je da objasnite to osećanje rečima pitajte sebe:
“Da li katastrofiziram, zahtevam, procenjujem ili sam netolerantan/na na frustraciju?”
Odatle se mogu osmisliti racionalne izjave koje će dodatno osujetiti maladaptivna raspoloženja i emocionalne smetnje.
Autor: Malek Mneime, Ph.D. Izvor: Albert Elis Institute Prevod i adaptacija: Milica Jakšić Foto: Tumblr
