10 činjenica o ljudskom pamćenju

Kategorija: Psihonauka

“Kad bismo mogli da pamtimo sve, uglavnom bismo se osećali podjednako loše kao da ne možemo da se setimo ničega.”  – Vilijem Džejms

Često se može čuti da smo svi mi zapravo skup sopstvenih sećanja. Naša iskustva čine nas onakvim kakvi jesmo.

Međutim, ljudsko pamćenje uglavnom je još uvek velika nepoznanica, što je jedan od razloga zašto neki ljudi govore da imaju, recimo, slabo pamćenje. Do ovakvih pogrešnih pretpostavki dolazi i zbog sličnosti koje mislimo da imamo sa kompjuterskom memorijom, što je analogija koju pravimo kako bismo lakše shvatili sopstvenu. Ipak, to nije baš tačno. Ljudsko pamćenje daleko je složenije nego memorija na našim kompjuterima ili telefonima.

Evo 10 činjenica o ljudskoj memoriji, od kojih su neke od njih sušta suprotnost onome što se o pamćenju obično misli:

1. Pamćenje ne propada

Svako od nas je iskusio onaj frustrirajući trenutak kad nečega ne možemo da se setimo. Može to biti nečije ime, reč na stranom jeziku ili gde smo parkirali auto.

Čini se tako očiglednim da nam pamćenje vremenom propada, kao kad lišće u jesen opada sa grana – potpuno prirodan proces. Međutim, postoje istraživači koji se ne bi složili sa ovim. Štaviše, neki istraživači smatraju da ljudsko pamćenje ima neograničen kapacitet. Sve je pohranjeno u memoriji, ali bez prisećanja, teže nam je da pristupimo svojim sećanjima. To znači da nije pamćenje to koje propada, već naša sposobnost da određene sadržaje prizovemo u svest.

Ali, koja je onda poenta – da možemo sve da zapamtimo, ali ne i da prizovemo? To nas dovodi do sledeće činjenice…

2. Zaboravljanje nam pomaže da učimo

Ideja da nam zaboravljanje pomaže pri učenju na prvi pogled deluje kontradiktorno, ali posmatrajmo stvari na sledeći način: zamislimo da smo napravili veštački mozak koji može da zapamti i prizove apsolutno sve upamćene informacije. Kada bi ovaj impresivni mozak pokušao da se priseti gde je auto parkiran, on bi automatski u svest prizvao sve parkirane automobile ikad viđene, što bi bilo zapravo veoma mnogo automobila.

I sva je prilika da bi onaj koji nam je potreban bio najsvežije zapamćen. I to je opšte poznato kada su u pitanju naša sećanja. Skori događaji obično su mnogo važniji nego oni koji su se desili pre mnogo vremena.

Kako bismo naš supermozak učinili bržim i korisnijim u realnim situacijama, morali bismo da napravimo nekakav sistem koji bi filtrirao stare, nepotrebne informacije. Svi mi, zapravo, imamo jedan takav sistem, a njegovo ime je – zaboravljanje.

To je razlog zašto nam zaboravljanje pomaže da učimo: što su nevažne informacije teže dostupne, lakše nam je da baratamo sa onima koje su nam najvažnije u svakodnevnom životu.

3. “Izgubljena” sećanja ponovo mogu oživeti

Ovo je zapravo još jedna potvrda činjenice da pamćenje ne propada. Reč je o ideji da sećanja mogu postati manje dostupna, ali se svakako mogu prizvati.

Čak i ona sećanja koja nam je teško ili se čini nemogućim da prizovemo i dalje su tu, čekajući da dospeju u sadržaj svesti. Eksperimenti su pokazali da čak i informacije koje su nam duže vreme nedostupne mogu biti prizvane u sećanje. To nam omogućava da nove informacije još brže ponovo zapamtimo, ukoliko su asocirane sa starima.

U prilog ovoj činjenici govore svima nam poznati primeri kao što su plivanje ili vožnja bicikla, a iako se oni ne odnose na sve motorne veštine, odnose se na naša sećanja.

4. Prisećanje menja sadržaj upamćenog

Iako predstavlja samu osnovu shvatanja pamćenja, ideja da prisećanje menja sadržaj upamćenog čini se nelogičnom. Kako prisećanje može da izmeni sadržaj zapamćenog?

Evo kako: kada se prisećamo određenog događaja, ono u našem pamćenju postaje snažnije u odnosu na druga sećanja. Na primer, probajmo da se setimo baš određenog rođendana iz detinjstva i prisetimo se posebnog poklona koji smo dobili. Svakog puta kada se setimo toga, druge stvari koje smo dobili za rođendan postaće nam manje dostupne u odnosu na to, specifično sećanje.

Proces prisećanja, zatim, zaista konstruiše prošlost, odnosno one delove naše prošlosti kojih možemo da se setimo.

Ovo je, zapravo, samo početak. Tu su i – lažne uspomene, koje mogu da budu stvorene ovim procesom ili lažnim prisećanjem. Psiholozi su zaista eksperimentalno potvrdili postojanje lažnih sećanja.

Kao zaključak, nameće se zanimljiva ideja – da mi zapravo kreiramo sami sebe tako što biramo kojih ćemo se uspomena prisećati.

5. Pamćenje je nestabilno

Činjenica da jednostavna radnja kao što je prisećanje menja pamćenje, navodi na zaključak da je ono relativno nestabilno. Ali, obično mislimo da je naše pamćenje stabilno: zaboravimo to što zaboravimo, a nadamo se da u budućnosti nećemo zaboraviti ono što znamo sada.

To znači da će se studenti verovatno složiti sa tim da prilično potcenjuju to koliko je truda potrebno da bi se naučeno zadržalo u pamćenju. A oni nisu jedini, što nas vodi do šeste činjenice:

6. Predviđanje je pristrasno

Ovo se svakome od nas dogodilo. Mislimo da, ako nam je nešto važno ili privlačno, nema šanse da ćemo zaboraviti. Zašto bismo se onda gnjavili zapisivanjem, recimo, broja telefona ili zakazanog termina? Najčešće, u roku od deset minuta zaboravićemo o čemu je reč i to sećanje nikad nam se više neće vratiti u svest.

Isto je potvrđeno u laboratoriji. U jednom istraživanju koje su sproveli Koriat i Bjork (2005), ljudi su učili parove reči poput “svetlost – lampa”, a zatim su procenjivali koliko je verovatno da će moći da daju odgovor “lampa” svaki put kad je data samo reč “svetlost”. Ispitanici su bili previše sigurni u sebe, a razlog tome je pristrasnost predviđanja. Kada im je prikazivana reč “svetlost”, prisećali su se raznih stvari kao što su sijalice ili senke, a tačne odgovore nije ni izbliza bilo tako lako dati kao što su predvideli.

7. Kada je prisećanje lako – učenje je slabo

Osećamo se pametnim ukoliko se nečega brzo prisetimo, a glupo kada nam treba mnogo vremena. U terminima učenja, trebalo bi se bude potpuno obrnuto. Kada nešto lako prizovemo u pamćenje, to jest ne radimo aktivno na prisećanju, tada se učenje ne odvija. Onda kada nam je teško da neki sadržaj prizovemo u svest, dešava se – učenje.

Kada su naša prisećanja na probi, što više se trudimo da rekonstruišemo željeni događaj, sećanje na njega postaje snažnije. Zato delotvorne tehnike učenja uključuju i testiranje – zato što prosto izlaganje, odnosno čitanje informacija nije dovoljno; učenje zahteva napor u prisećanju.

8. Učenje u ogromnoj meri zavisi od konteksta

Da li ste nekada primetili da kada učite nešto u jednom kontekstu ili mestu, kao što je učionica, kasnije postaje teže prisetiti se naučenog u drugom kontekstu? Ovo nastaje kao posledica povezanosti između učenja i toga gde i kako to radimo: zavisi od toga ko je prisutan, gde se nalazimo i na koji način učimo.

Pokazalo se da se najbolje pamte informacije kojima smo izloženi na različite načine i u različitim kontekstima. Kada učenje u velikoj meri zavisi od konteksta, ne dolazi to transfera naučenog na neku situaciju van konteksta u kom je došlo do učenja.

9. “Dopunjavanje” memorije

Ukoliko želite da naučite da igrate tenis, šta mislite – da li je bolje jedne nedelje učiti servis, a sledeće forhend, a posle nje bekhend i tako dalje? Ili biste uvežbavali sve ove elemente svakoga dana?

Ispostavilo se da je lakše prisetiti se informacija iz dugoročnog pamćenja onda kada su one pomešane. Ovo važi najviše za učenje motornih veština, kao što je tenis, ali i za deklarativnu memoriju, kao – koji je glavni grad Venecuele?

Osnovni problem kod ovakvog učenja je što je teško započeti ga. Ukoliko vežbate servis, a zatim se brzo prebacite na forhend, možete u međuvremenu zaboraviti kako da servirate! Iako osećate kao da se stvari samo pogoršavaju, uporno vežbate svoj servis. Gledano dugoročno, ovo je jedini način da ono što je naučeno postane utvrđeno.

Jedno objašnjenje za ovo jeste “hipoteza dopunjavanja” – svaki put kada prekinemo neki zadatak, moramo da osvežimo i dopunimo svoje pamćenje. Ovaj proces (eng. “reloading“) pojačava efekte naučenog.

10. Učenje je pod našom kontrolom

Praktičan ishod ove činjenice o ljudskom pamćenju je taj što vrlo često potcenjujemo kontrolu koju (mislimo da imamo) nad sopstvenim pamćenjem.

Na primer, ljudi smatraju da je neke stvari, po samoj njihovoj prirodi, teže naučiti, tako da zbog toga odustanu. Međutim, tehnike kao što je upotreba različitog konteksta, “prebacivanje” sa jednih zadataka na druge i naporna rekonstrukcija upamćenog mogu pomoći da se pamćenje poboljša, a samim tim i učenje.

Skloni smo da mislimo da je prošlost nepromenljiva i da je iza nas; ali činjenica je da ona može biti promenjena. Jer, od toga kako i koliko se prisećamo prošlosti, neke uspomene u njoj pohranjene mogu se izmeniti. Prisećanje na različite načine može pomoći da reinterpretiramo prošlost i time uticati i na našu budućnost. Na primer, istraživanja su pokazala da smo u stanju da “istisnemo” negativne uspomene tako što ćemo se fokusirati na one pozitivne (Levy & Anderson, 2008).

✱         ✱          ✱

Sve u svemu, naše pamćenje nije slabašno kao što smo u to skloni da poverujemo. Možda ne funkcioniše kao kompjuter, ali upravo zbog toga je zanimljivo istraživati ga u potrazi za razumevanjem i primenjivati ono što saznamo na svoj svakodnevni život.

Izvor: PsyBlog
Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *