Moć koncentracije i svesnosti

Kategorija: Psihonauka

Meditacija i svesnost – reči koje najčešće povezujemo sa joga učenjima ili budističkim monasima. Ali, moguće je, uz ove dve reči, prisetiti se i potpuno drugačije slike: čoveka u “dirstoker” šeširu, koji puši iz svoje zaobljene lule – gospodina Šerloka Holmsa lično. Najpopularniji imaginarni detektiv je neko ko vrednuje moć koncentracije ili “pušta mozak u akciju”, kako bi rekao dr Votson.

Čak i pre nego što zapravo dođe do “mozganja”, tokom prezentovanja novog slučaja, Holms obično ne radi ništa osim što sedi u svojoj kožnoj stolici, zatvorenih očiju i sklopljenih dugih prstiju u stavu koji prosto moli za tišinu. Ako u obzir uzmemo šta nas televizija uči o tome kako se danas rešavaju detektivski slučajevi, onda je Holms najpasivniji detektiv među svojim kolegama! Njegov pristup ka sopstvenim procesima mišljenja zapravo sadrži upravo onu stvar na koju kognitivni psiholozi misle kada kažu “svesnost” (“mindfulness”).

Iako ovaj koncept vodi poreklo još iz drevnih budističkih, hinduističkih i kineskih tradicija, kada je reč o eksperimentalno psihologiji, svesnost se manje tiče duhovnosti, a više koncentracije: sposobnosti da utišamo sopstveni um, usmerimo svoju pažnju ka sadašnjosti i odbacimo sve što nas može ometati na tom putu (ne treba pomešati ovaj termin sa pojmom “svesti”!). Ovakva formulacija datira još iz dela psihologa Elen Langer, koja je sedamdesetih godina prošlog veka demonstrirala da svesnost može dovesti do poboljšanja kognitivnih, pa čak i vitalnih telesnih funkcija kod odraslih ljudi.

Sada znamo da koristi od svesnosti mogu biti još veće, ali i dostižnije nego što je Elen Langer tada mogla i zamisliti. Čak i u malim dozama, svesnost može promeniti ono što mislimo i osećamo – što i čini, preko delovanja moždane aktivnosti.

Koncentracijom do srećnijeg života?

Istraživači sa Univerziteta u Viskonsinu 2011. godine pokazali su da dnevna meditacija (ne misli se na pravu meditaciju u terminima budističkih praksi) može da poboljša aktivnost frontalnog dela mozga, koji naučnici povezuju sa pozitivnim, ciljem orijentisanim ponašanjima – odnosno onim koji nas motivišu da učestvujemo u svetu oko nas, a ne da se iz njega povlačimo.

Učesnicima u ovom istraživanju rečeno je da se opuste, zatvore oči i koncentrišu na svoje disanje, a da misli koje im pritom naiđu primete i odagnaju. Zatim im je data mogućnost da prođu kroz meditativni trening tokom narednih pet nedelja, koji se sastoji od 9 sesija koje traju po 30 minuta. Kada su ispitivani drugog puta, njihova nervna aktivnost bila je drugačija u odnosu na ispitivanje sprovedeno pre podučavanja meditativnim tehnikama, čak i kod onih koji su meditirali od 5 do 16 minuta (umesto predviđenih pola sata).

Čak i tako malo – samo pet minuta intenzivne “šerlokholmovske” aktivnosti i moguće je postići promenu nervne aktivnosti, a to možemo dalje usmeriti ka srećnijem i ispunjenijem životu. Mada, ne bi se baš moglo reći da je i Holms svoju moć koncentracije koristio za ovakve ciljeve, pošto je poznato da je imao česte napade melanholije, a nije mu baš strano ni konzumiranje droga. Međutim, ovaj paradoks zapravo je iluzoran: Holms je bio depresivan onda kada su njegove mentalne aktivnosti bile neusmerene i nezaokupljene novim slučajem! Kad bi slučaj stigao, njegova ravnoteža  bi se vraćala.

Multitasking i koncentracija

Ipak, koncentracija nam nudi mnogo više nego što je poboljšanje emocionalne regulacije. Vežbe koje uključuju postizanje višeg nivoa svesnosti pomažu nam i u nečemu što je  sa sobom kao imperativ nametnulo novo doba – multitaskingu. Naravno, lepo bi bilo verovati da je naša pažnja beskonačna, ali činjenica je da nije tako. Multitasking, onako kako se danas shvata, zapravo je mit. Ono što se pri istovremenom obavljanju više aktivnosti zapravo dešava je preusmeravanje naše pažnje za jedne na drugu aktivnost. Kao rezultat, mogu se javiti dve loše stvari: ne posvećujemo dovoljno pažnje svakoj aktivnosti ponaosob, čime zapravo žrtvujemo kvalitet svoje pažnje. Kada smo u stanju pune svesnosti, površnost takve pažnje sama od sebe nestaje.

Tim istraživača sa Univerziteta u Vašingtonu prošle godine ispitivao je efekte meditacijske obuke na multitasking u realnom životnom okruženju. Nekoliko profesionalaca iz oblasti ljudskih resursa – učesnika u ovoj studiji, trebalo je da se angažuje u zadatku simultanog planiranja na onaj način na koji su to inače radili. Svaki učesnik smešten je u jednu kancelariju, sa laptopom i telefonom, a od njega je traženo da izvrši nekoliko tipičnih zadataka: da zakaže sastanke sa nekoliko različitih stranaka, pronađe slobodne konferencijske sale, napiše plan rada i tome slično. Informacije za izvršenje ovih zadataka dostavljane su im putem e-maila, SMS poruka, telefonskim ili razgovorom uživo. Svi zadaci trebalo je da budu izvršeni za manje od 20 minuta.

Posle ove faze istraživanja, svi učesnici podeljeni su u tri grupe – jedna je pohađala osmonedeljni kurs iz meditacije (što je na nedeljnom nivou podrazumevalo dva sata tokom kojih su im davane instrukcije; druga grupa uopšte nije išla na kurs tada, već kasnije, dok je poslednja grupa išla na obuku iz telesne relaksacije). Svaki od učenika zatim se ponovo suočio sa istim zadatkom iz prve faze.

Ponovni zadatak pokazao je sledeće: samo oni ispitanici koji su pohađali trening pokazali su značajno poboljšanje. Ne samo da su izveštavali o manje negativnih emocija do kraja svog zadatka, već se i njihova sposobnost koncentracije značajno poboljšala. Oni su duže istrajavali da izvrše zadatak i ređe su se prebacivali sa jednog zadatka na drugi. Iako se vreme koje su posvetili izvršavanju zadataka nije značajno skratilo u odnosu na druge grupe, oni su na svaki zadatak trošili oko 36 sekundi manje, u poređenju sa ostalim grupama kojima je trebalo od 48 do 50 sekundi u proseku – od čega su samo 30 sekundi u proseku trošili samo na zadatak. Takođe, bolje su pamtili šta su već uradili u odnosu na ostale učesnike.

Kako reaguje mozak

Obuka u poboljšavanju koncentracije kroz “proširivanje” svesnosti ne daje samo rezultate na bihejvioranom, već i na fizičkom nivou. Istraživanja koja su ispitivala vezu između koncentracije i moždanih sinapsi, ali i drugih delova moždanog aparata kao što su dorzolateralni prefrontalni korteks (deo mozga zadužen za motrenje pažnje) i desne insule (predela koji se povezuje sa našim motrenjem sopstvenih osećanja i misli), pokazali su da se kroz postizanje svesnosti sinapse u našem mozgu učvršćuju, da je aktivnost koju sprovodimo moguće izvršiti uz manje ometanja, ali i da brže možemo da se prebacimo sa jednog zadatka na drugi. Trening “proširivanja” svesnosti, pokazala su istraživanja, utiče i na to da možemo brže i lakše da procenimo sopstvena unutrašnja stanja, kao i da motrimo na promene u svojoj neposrednoj okolini.

Ovakvi efekti imaju smisla: samu srž svesnosti predstavlja sposobnost usmeravanja pažnje. To je upravo ono što Holms radi kada spaja svoje prste ili izdiše oblak dima iz prepoznatljive lule. On obraća pažnju na jedan element, što mu daje prednost u odnosu na njegove protivnike. I dok je on, u “Dolini straha”, strpljivo usmeravao svoju pažnju ka problemu, stari detektiv Mak postavljao je zamke da uhvati nestalog biciklisu. To je dovelo do rešavanja slučaja od strane, naravno, Holmsa, a da nije morao čak ni da napusti prostoriju gde se odigralo ubistvo. U tome je stvar sa svesnošću – što se na početku čini da usporavamo ili stojimo u mestu, a na taj način zapravo regrutujemo svoje resurse koji nam pomažu da bistrije i brže mislimo.

Naravno, svesnost ne podrazumeva da svi postanemo kao pronicljivi detektiv iz mašte. Ona nam pomaže da usmerimo svoje kapacitete na svrsishodniji i efektniji način. Dobra stvar kod postizanja svesnosti jeste da nije potrebno ići na višenedeljne treninge, već da, uz malo truda i, podrazumeva se, koncentracije, i sami uvidimo koristi od ovakvog pristupa. Za to čak nije potrebno ni mnogo vremena.

Nikad nije kasno

Najnovija istraživanja ljudskog mozga pokazala su da je nekadašnje stanovište da se formiranje mozga završava kad smo vrlo mladi – netačno. Ne samo da možemo da učimo nove stvari i kada ostarimo, već strukture u našem mozgu nastavljaju da se menjaju i razvijaju tokom čitavog života. Istraživanje sprovedeno 2006. godine pokazalo je da se moždana aktivnost prefrontalnog korteksa starijih ljudi, posle samo pet jednosatnih treninga svesnosti, poboljšala do nivoa koji imaju mnogo mlađi subjekti od njih. Njihovi mozgovi postali su efikasniji u izvršavanju multiplih zadataka, što je potvrđeno u drugim životnim oblastima ovih ljudi. Ovo upućuje na zaključak da promena nije bila samo trenutna, već je generalizovana na druge sfere funkcionisanja.

Moguće koristi od koncentracije nastale kao posledica “proširene” svesnosti još uvek nisu u potpunosti otkrivene, ali se naslućuje da je ono što je ovde pomenuto samo vrh ledenog brega. Na ovaj način možemo biti Šerlok Holms sami za sebe i svoja mentalna stanja, istražujući ih i poboljšavajući bez obzira na to koliko imamo godina.

Autor: Maria Koninkova
Izvor: New York Times
Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *