Političari u medijima imaju tu sposobnost da nam podignu krvni pritisak. Kada smo sa svih strana okruženi brojnim dešavanjima na političkoj sceni koja nas frustriraju, a na koja ne možemo da utičemo (ma koliko živeli u sistemu „vladavine naroda”), poriv da se iz takve sredine trajno ili privremeno pobegne sasvim je prirodan.
Mediji nam daju priliku da se povežemo sa celim svetom za samo nekoliko sekundi. Ponekad je, ipak, takva vrsta povezanosti frustrirajuća. Tokom političkih okršaja, socijalni mediji prikazuju nam angažman i osećanja naših prijatelja i kolega po pitanju aktuelnih političkih problema. Ovo svakako sa sobom donosi veliki stepen slobode i daje nam mogućnost da ispitamo sopstvenu publiku, odnosno budemo deo nečije. A ponekad se stvari time samo pogoršavaju. Ko nema prijatelja ili čitave horde istih čija politička uključenost na mrežama poput Facebook-a i Twitter-a ponekad čini da želimo da iskočimo iz sopstvene kože?
Politiku mnogi smatraju jednom od dve stvari o kojima ne treba diskutovati sa svojim prijateljima, jer prevelike razlike u stavovima mogu dovesti do narušavanja prijateljstva (druga takva tema je religija). Obe su prilično zasićene emocionalnim komponentama stavova koje zauzimamo – odatle potiče njihov potencijal da „odlučuju” umesto nas.
Pored modernih socijalnih mreža, postoje i tradicionalniji izvori tenzije koja dopire do nas. Tu su debate (izumrla forma sučeljavanja na našoj političkoj sceni), govori, saopštenja, beskrajna većanja i, naravno, predizborne kampanje (relativno nedavno smo i sami pasivno prisustvovali medijskoj prezasićenosti predizbornih kampanja i svega što uz njih ide). U izbornoj godini (koja je, srećom, iza nas) količina izloženosti ovakvim materijalima mnogim ljudima postane teško podnošljiva.
Zašto se TOLIKO uzbuđujemo?
Zašto političke debate u medijima mogu biti tako agresivne i emocionalno uznemirujuće? Pored emocionalne komponete stava koji zauzimamo prema nekoj političkoj opciji, deo odgovora leži u činjenici da su takve kampanje upravo i dizajnirane kako bi nas emocionalno uključile i na taj način motivisale da uzmemo učešće u njima. Sledeći put kada se iznervirate gledajući političku emisiju, imajte na umu da je to upravo i namera onih koji iza nje stoje! Ako se ne osećate isprovocirano ili na bilo koji način angažovano, onda je njihova misija bezuspešna. Ovo posebno važi za predizborne kampanje čiju agresivnost i sveprisutnost prosto nije moguće ignorisati.
Koliki je intenzitet ovako pobuđenih emocija? One mogu biti prilično snažne, posebno ako se tiču nekih bazičnih vrednosti ili potrebe za uspostavljanjem osećaja kontrole nad sopstvenom sudbinom, koje spadaju u neke od ključnih motiva ljudskog ponašanja. Ovaj potencijal prepoznat je od strane onih koji kreiraju ove kampanje, a njima nije u interesu da im investicije propadnu.
Ras Gin, autor knjige „Ljudska motivacija”, bio je zagovornik ideje da su ljudi više motivisani strahom od neuspeha nego privlačnošću uspeha. Kada nas vesti i političari u njima podsete da ključne političke odluke u državi može donositi neko sa kime ne delimo svoje vrednosti, može se javiti snažan osećaj straha. Ovaj strah navodi nas da dehumanizujemo protivnika, odnosno osobu, opciju, ideju ili političku stranku koju opažamo kao preteću. Kada se u celu jednačinu ubaci i naše okruženje, uključujući porodicu, prijatelje, saradnike, možemo i prema njima razviti identičan mehanizam čije posledice mogu biti destruktivne, ukoliko ne „prikočimo” na vreme.
Može li se, onda, učiniti nešto da se ogradimo od uticaja koji politika ima na naše svakodnevne živote? Posmatrajući život u uređenom društvu, verovatno ne. Ali, možemo li učiniti nešto da nas makar vesti i emisije ne uznemiravaju i ne crpe nam energiju i vreme koje možemo konstruktivnije iskoristiti?
Evo nekoliko saveta koji mogu pomoći u misiji brze političke dekontaminacije:
1. Imajte na umu da su političke poruke dizajnirane kako bi vas uznemirile
Ovo možda baš i nije utešno, ali poznavanje mehanizma putem koga intenzivne emocije nastaju može biti korisno. Zato, sledeći put kad uhvatite sebe da ste se naoštrili da nekome na Facebook-u ili nekom portalu koji prenosi vesti u komentarima „objasnite neke stvari”, samo se prisetite da radite upravo ono što je takvim vestima i događajima i bio cilj – da vas uznemire i nateraju na delanje koje obično ne vodi nikakvoj realnoj svrsishodnosti. Kada se previše uzbudite, onda je njihova kampanja (privremena ili trajna) ispunila svoj cilj. Razmislite želite li da na ovaj način uzmete učešće u njoj i koliko vas zapravo stvari na koje nemate direktnog uticaja (bar ne onakvog kakav biste voleli) uznemiravaju i teraju na pasivnu akciju.
2. Smeh umesto „plakanja”
Svima nam je poznato da je način na koji se plasiraju vesti dramatično promenjem pojavom modernih načina komunikacije. Fluidne granice između novinarstva i zabave imaju svoje pozitivne i negativne efekte. Većina ljudi između 18 i 34 godine preferira da informacije budu „upakovane” i pitke kako bi im posvetili pažnju. Kažu da je smeh najbolji lek, a ukoliko umete da se nasmejete sebi kada prepoznate impuls ka iracionalnom ponašanju, političke drame i poziv da se uključite mogu dobiti komičan, samim tim i manje stresan ton.
3. Sasvim je u redu pobeći
Ukoliko vam političke teme podižu krvni pritisak, posebno koristan mehanizam je smanjivanje političkih sadržaja oko vas. Selekcionišite televizijske emisije koje gledate, a povremena pauza od Facebook-a i Twitter-a može vam dati dodatnog slobodno vremena da se bavite drugim stvarima. Pronađite izvore informacija koje vesti plasiraju na nepristrasniji i manje napadan način. Ukoliko želite da se dodatno obrazujete i informišete, aktivno se uključite u zajednice koje nude edukaciju i sadržaje kakvi vas interesuju. Izbegavanje programa koji su dizajnirani kako bi slali zastrašujuće poruke imaće pozitivan uticaj na vaše raspoloženje. Nepridavanje previše pažnje sugestivnim i provokativnim sadržajima smanjuje njihovo prisustvo i njihove efekte u našim životima.
4. Slušajte sopstveni glas razuma
Nedavno sprovedeno istraživanje (French et al., 2011) pokazalo je da ljudi koji trpe najviše stresa uzrokovanog političkim temama u medijima (mereno kroz nivo kortizola – hormona stresa u krvi) najčešće ni ne glasaju. Strah i stres mogu imati parališuće efekte. Isključite se iz takvih generatora stresa i radite ono što vam je bitno i korisno za svakodnevni život. To ne znači da ne treba da budete informisani o aktuelnim dešavanjima ili da ne glasate, ali kontrolišite uticaj koji medijska mašinerija ima na vaše rasuđivanje i raspoloženje.
5. Recite svojim prijateljima da niste zainteresovani za debatu
Prijatelje (ili „prijatelje”) na društvenim mrežama koji dosledno prate dešavanja na političkoj sceni i zatrpavaju vas pozivima da se aktivno uključite možete ljubazno odbiti. To ne znači da im po svaku cenu „očitate lekciju” ili na bilo koji način ne poštujete njihovo mišljenje, ali isto tako imate pravo na filtriranje informacija koje stižu do vas i odluku u kojim diskusijama želite, odnosno ne želite da učestvujete. Ekstremno napadne i agresivne prijatelje na društvenim mrežama možete odbiti tako što ćete jednostavno podesiti koji sadržaji koje objavljuju stižu do vas, a u posebnim okolnostima uvek možete nekoga isključiti sa svoje liste virtuelnih prijatelja.
Predsednici, ministri i ostala politička elita dođu i odu. Ne morate trošiti svoje živce na svaku stvar oko koje se prepiru, dogovaraju ili prosto pričaju. Bavljenje ljudima i događajima u vašem neposrednom okruženju može doneti bolje efekte ako želite nešto da promenite, nego bavljenjem nedodirljivih političkih figura. Imajte to na umu.
Reference:
Geen, R. G. (1994). Human Motivation: A social psychological approach. New York: Wadsworth.
Strachan, A. (October 19, 2012). Young American voters turning to Comedy Central, Twitter for political coverage. Calgary Herald, Retrieved October 22, 2012 from http://www.calgaryherald.com/story_print.html?id=7417666&sFrench, J. A., Smith, K. B., Guck, A., Alford, J. R., & Hibbing, J. R. (2011, July). The stress of politics: Endocrinology and voter participation, Paper presented at the annual meeting of the International Society for Political Psychology, Istanbul, Turkey.
Autor: Karen E. Dil, Ph.D
Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Ina Poljak
