Dejvid je proveo prvu polovinu svog života kao sladak, pomalo hiperaktivan, dečak koji obožava crtanje. Drugu polovinu proveo je kao odrasli koji se bori sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem (OKP). Danas, u svojoj tridesetčetvrtoj godini dobro se drži, ali sa povećanom svesnošću da ima snažnog protivnika kojeg ne sme ignorisati.
Osobe sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem su rastrzane između upornih i neželjenih misli i potrebe da ritualno ponavljaju neke radnje. Misli, na primer, mogu biti centrirane na preteranom strahu od bakterija; neprestano pranje ruku je dobro poznata prisila. Nepopustljiva i nerealna potreba za savršenstvom može biti manifestacija OKP-a. Kao tinejdžer, Dejvid je otkrio karate. Iako je treniranje karatea počelo iz zadovoljstva i zabave, ubrzo je postalo fiksacija, sve dok nije preraslo u opsesiju i zaokupiralo mu svaki trenutak slobodnog vremena koji je imao kada nije u školi.
„Sve se vrtelo oko karatea,“ kaže Heriet, Dejvidova majka i dodaje: „Svaki dan je bio mučenje, jer je svakog dana morao da sve radi ispočetka i da sve radi savršeno. Jedna greška ili samo osećaj da nije uradio kako treba, značilo bi da mu je čitav da uništen.“ Postepeno, njen dobroćudni sin postao je nervozan i jedva je progovarao. Kada bi ga neko upitao zbog čega to radi, kao odgovor bi dobio samo ćutanje.
Potreba za osećajem da je sve uradio kako treba u karateu počela je da utiče na Dejvidovu ishranu. Heriet je očajavala gledajući ga kako meri svaki zalogaj i broj svaku nit špagete. Kada je težina njihovog 190 cm visokog sina spala na 52 kg, roditelji su počeli da paniče. Heriet kaže: „Još uvek mi nije jasno kako je i dalje uspevao da hoda.“ Uvidevši da je ovo nešto više od adolescentskih ispada, Heriet i njen suprug bili su na korak od hospitalizacije Dejvida kada im je pomoć došla iz neočekivanog izvora. Naime, Dejvid je otišao u lokalnu teratanu ne bi li kupio potrebnu opremu kada ga je trener koji tamo radi video, uzeo pod svoje i izmerio mu procenat telesne masnoće.
„Olimpijci imaju od 8 do 9% masnoće u telu. Dejvid je imao jedan procenat. To je bio trenutak kada je i on sam shvatio da su stvari izmakle kontroli i dozvolio da ga odvedemo kod lekara,“ govori Heriet.
Iako je lekar kod kog su otišli pogrešio dijagnozu i rekao da Dejvid boluje od anoreksije, lek koji mu je prepisao – antidepresiv – često se koristi i za lečenje OKP-a. Bilo je potrebno nekoliko nedelja dok je počelo dejstvo. Ali, jednog dana Heriet je čula Dejvida da se smeje. To je bila muzika za njene uši.
Međutim, za Dejvida, čiji su opsesivno-kompulsivni poremećaj ojačale depresija i anksioznost, put je tek počeo – usledila je potraga za pravim stručnjakon i pravim tretmanom. Uprkos danima kada nije mogao da ustane iz kreveta, Dejvid je uspeo da diplomira na Bruklin koledžu, nedaleko od njegove porodične kuće. Međutim, nakon diplomiranja, njegovo stanje se pogoršalo.
„Završetak fakulteta i haos koji nastaje posle toga stresan je svaku osobu. Međutim, za nekoga ko boluje od opsesivno-kompulsivnog poremećaja i svaka najmanja promena može biti zastrašujuća noćna mora,“ kaže Heriet.
Bilo je potrebno nekoliko godina dok porodica nije pronašla pravu terapiju za Dejvida.
Danas, nakon što je završio obuku za sudskog zapisničara, Dejvid radi kao freelancer – uzima i prepisuje izjave za advokate. Dejvidov otac kaže: „Da ste mi rekli pre pet godina da će Dejvid imati posao, ne bih vam verovao.“
Heriet objašnjava da je potrebno da i dalje budu na oprezu: „OKP je veoma uporno stanje. Napadne vas kada ste najranjivi i umorni. Dejvid i dalje ima problem da prepozna šta je ispravno razmišljanje, a šta su opsesivne misli.“ Dejvid zna koliko je to izazovno: do sada je ređao uspehe i optimističan je.
Izvor: Brain & Behavior Research Foundation Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović
