Suočavanje sa strahom i ono što piše sitnim slovima

Kategorija: Psihopriča

suocavanje velika

Rečenica “Boj se ovna, boj se govna. A kad ću živjeti?” Meše Selimovića iz njegovog dela “Tvrđava”  lepo i narodskim jezikom ilustruje šta sve strah može da učini za kvalitet našeg života, odnosno narušavanje istog. Ako kroz isti taj život idemo stalno strahujući od realnih i/ili zamišljenih opasnosti, koliko nam zapravo energije ostaje da se bavimo drugim stvarima? Ne baš mnogo. A naši umovi mogu da budu prilično kreativni kada je u pitanju konstruisanje svih mogućih i nemogućih katastrofičnih scenarija koji se u najvećem broju slučajeva ni ne dese.

Ako se malo zainteresujemo za to kako da savladamo neki strah, u ma kojoj formi on bio (kao strah, kao anksioznost, kao fobija), možemo pronaći neka istinski korisna rešenja, bez obzira na to gde ih tražili. Gotovo da ne postoji čovek koji se ničega ne boji, tako da je strah univerzalni fenomen prisutan među ljudima još iz praskozorja civilizacije.

Osim što nas koči i sprečava da živimo punim plućima, strah zapravo može da bude dobar. Strah i jeste, zapravo, prilično konstruktivan, jer nam često spašava živote. Kada smo suočeni sa iznenadnom opasnošću, reagujemo instinktivno, a upravo ta instinktivna reakcija okinuta je emocijom straha. Fiziološka komponenta emocije straha obezbeđuje nam da se, u susretu sa opasnošću, borimo ili da bežimo. Strah, dakle, ima svoju veoma važnu ulogu u preživljavanju. No, upravo pomenuta kreativnost naših umova dovodi do toga da se danas bojimo svega i svačega i da nas upravo iščekivanje da se to nešto loše desi sprečava da izađemo iz čaure u koju nas je ušuškao strah i budemo slobodni.

Šta raditi sa strahom?

Dobra vest je da se, danas, veoma veliki broj ljudi opredeljuje na to da učini nešto kako bi strah prestao da ih koči. Da nauče neku tehniku koja će mu/joj pomoći da prevaziđe stvarne ili zamišljene prepreke koje je strah postavio na putu ka nekom cilju. Još je bolja vest da je danas dostupan veoma veliki broj tehnika i načina na koje to može da se uradi.

face_your_fear_by_nasooto-d6jsdmx

Ono što izuzetno veliki broj takvih koncepcija predlaže jeste jedna istinski korisna stvar – suoči se sa svojim strahom. Danas je to veoma poznato i rasprostanjeno, tako da i ljudi kojima nije bliska ova tematika znaju šta je jedini lek protiv straha, a to je suočavanje. Mnogi su se suočavali i suočavaju se sa svojim strahovima, manje ili više uspešno. Ipak, mnogi strahovi ostaju i dalje tu, nakon suočavanja. Šta onda nije u redu sa suočavanjem kao tehnikom prevazilaženja straha? Zašto ona ne funkcioniše besprekorno, kada znamo da bežanje neće pomoći, već je potrebno zaista biti hrabar i suočiti se sa onime što nas sputava i čega bismo rado da se ratosiljamo?

Moj primer – kada suočavanje nije pomoglo

Umesto nekog primera koji se može naći u literaturi, poslužiću se sopstvenim. Naime, negde oko desete godine života razvila sam jednu pomalo neuobičajenu fobiju, a to je fobija od podmornica. Tome su, zapravo, kumovale izvesne okolnosti, čiji sklop je doveo do toga da počnem da hiperventiliram i osećam nesvesticu čak i kada ugledam podmornicu na televiziji. Ti faktori su čitanje “20.000 milja pod morem” Žila Verna i čuveni Nautilus, supermoćna podmornica iliti, iz moje perspektive, pogano metalno čudovište, nakon čega sam nekoliko puta uzastopno sanjala isti san: da plivam mirnom pučinom u suton, potpuno mirna i bezbrižna, a zatim zaranjam i dok ronim i žmurim moji prsti nailaze na nešto hladno i metalno – pogađajte šta. Toliko je velika i nesaglediva i ne pušta me da se krećem dalje jer mi zaklanja kompletan vidokrug. Zatim ide buđenje sa lupanjem srca i panikom, i sve to nekoliko puta. Treći faktor je letovanje na kom sam videla podmornicu kako izranja iz vode, shvatila njenu realnu veličinu i od tada, na samu pomisao o podmornici srce počinje ubrzano da mi lupa i imam želju da se sakrijem u neki ćošak i pravim se da ne postojim dok ne prođe, što su sasvim tipične fobične reakcije.

Jedna od mnogobrojnih ilustracija Nautilusa

Jedna od mnogobrojnih ilustracija Nautilusa

Nisam nikada videla taj strah kao neki veliki problem. OK, nije to jedini strah koji imam, ali sigurno je da jeste najiracionalniji i većina ljudi, kada čuje za to, od srca se nasmeje jer bojati se smrti, bolesti, zmija, igala ima i neki smisao, a podmornice? Pa, i ne baš. S obzirom da baš i ne viđam podmornice svakodnevno, da živim u ravnici i da me taj strah ni na koji način nije sputavao, nisam mu pridavala mnogo značaja. Filmove i emisije sa podmornicama sam, istina, uspešno izbegavala i to je sve što je, na nivou ponašanja, činilo razliku između mene i nekoga ko bi odvažno mogao da prođe ili otpliva pored podmornice.

Sve je to bilo tako dok pre dve godine nisam otišla na letovanje u Tivat, isto ono mesto gde sam, kao mala, prvi (i jedini put) ugledala podmornicu kako se izdiže iznad do tada potpuno mirne površine vode. Tivat je nekada bio vojna baza i to objašnjava otkud tu podmornica, a sada je jedan simpatičan i ogroman primerak postavljen ispred Nautičkog muzeja u ovom gradu. To nisam znala kada sam se približavala muzeju i susret sa podmornicom, doduše na kopnu (nije bilo manje strašno, ne) koji nikako nisam očekivala doveo je do momentalne želje da pobegnem, praćene znojenjem dlanova, blagom nesvesticom i lupanjem srca. Noge su mi se odsekle u jednom momentu i nisam mogla ni da je pogledam.

Pošto sam to videla kao priliku da se suočim sa jednim stvarno neozbiljnim i detinjim strahom, odlučila sam da ću sutra prići toj podmornici i pipnuti je. Tek tako. I jesam. Prišla sam joj. Noge su mi se tresle i osećala sam nesvesticu. Pipnula sam taj grozni crni metal i preživela. Jeste da sam mogla da padnem u nesvest, ali nisam. Nije bio toliko strašan i hladan kao što sam fantazirala. (Dobro, jeste. Strašan da, ali hladan ne, jer crne je boje i ceo dan stoji na suncu.)

Tako odvažna, odlučila sam da sutradan (pošto sam bila na kratko u Tivtu i nisam baš imala vremena za postupnost koja je u ovakvim slučajevima vrlo preporučljiva) uđem u podmornicu, pošto to muzej omogućava. I to se desilo, a iznutra, zamislite, ne izgleda kao čeljust ogromnog, krvožednog čudovišta koje te prvo pojede pa se onda pita da li je to bilo neophodno. Iznutra izgleda nešto bolje od špajza – skučena, natrpana stvarima koje je koristila posada. Ništa specijalno, možda čak i okidač za drugu fobiju – klaustrofobiju – ali ja sam svoje fobije sa podmornicama već, nadam se, potrošila.

Podmornice u Tivtu

Podmornice u Tivtu

Bila sam baš ponosna na sebe. To što sam jedva sišla sa stepenica kojima se penje do ulaza nije bilo važno. Ni to što mi se i dalje padalo u nesvest. Ja sam se suočila, heeej SUOČILA sa strahom i zdravo, nema više, fobija prošla. Otišla sam kući sutradan i baš bila ponosna na sebe i sve zaboravila kroz par dana jer strah od podmornica, kao što rekoh, kad živiš u ravničarskom predelu gde je najveća vodena atrakcija Dunav, baš i nije nešto što okupira tvoje vreme.

Ovog leta našla sam se ponovo u Tivtu. Znala sam da ću videti podmornicu na istom onom mestu, pa nisam tome ni pridavala bilo kakav značaj, skoro da sam i zaboravila. Možeš misliti, podmornica. Ko se još boji podmornice? No, kada sam je ugledala, shvatila sam. Ponovo se sve desilo ispočetka! Ponovo sam doživela potpuno istu stvar, napad fobičnog straha! Opet je vidim i opet hoću da pobegnem. To pogano metalno čudovište stoji tu i dalje i opet je strašno kao sami đavo! Opet mi srce lupa, noge su se odsekle i osećam nesvesticu. Kako sad to?! Pa zar se nisam suočila, zar nisam pobedila? Ušla sam u prokletinju, zar se to ne računa? Istina, sad vidim još jednu manju pored te koja je bila tu, ali neću se bojati sad svake podmornice na svetu ponaosob, osim one koju sam pipnula i u koju sam ušla, zar ne? U svakom slučaju, strah od podmornice je ponovo tu, kao da se nismo rvali i kao da ja nisam pobedila! Hej, pa suočila sam se, šta je sad ovo?! Nije fer!

Šta nije u redu sa suočavanjem?

Istina je sledeća – sa suočavanjem je sve u redu. I suočavanje zaista jeste jedini način da se pobedi strah i to je već toliko puta dokazano u praksi da bi bilo gubljenje vremena tražiti alternative kada znamo da ovo radi posao. Da funkcioniše. Šta je onda pošlo naopako sa ovom prokletom podmornicom?

Onda sam shvatila, a to je ono što psihoterapeuti, koji drugima pomažu da se uspešno suočavaju sa svojim strahovima, najčešće podrazumevaju. I što često promiče svima onima koji savetuju suočavanje kao najbolji metod. A to je – suočavanje, u kontekstu straha, nije jednokratno. Nije dovoljno da se jednom suočiš i onda je gotovo sa strahom. Jednom da uđeš u lift, jednom da pipneš pauka, jednom da se popneš na vrh visoke zgrade. Uđeš, izađeš (iz podmornice) i gotovo. A to je ono što suočavanje kao takvo najčešće implicira. Suočiš se i to je to, slobodan si.

Mountaineer-Girl-Wallpaper1

Ne, suočavanje je proces koji zahteva ponavljane akcije. Jedno suočavanje ne znači ništa. Potrebno je sprovoditi ga dosledno, sa istim onim strahom koji je sprečavao to suočavanje. Strah će biti tu, ali će naš odnos prema tom strahu biti drugačiji. Znaćemo da možemo da ga preživimo. I onda se suočimo jednom i istovremeno se plašimo. I plašimo se najčešće i drugi put. Nekad i šesti i sedamnaesti. I sve vreme zapravo to radimo – suočavamo se i idemo u kontra smeru od onoga na koji nas navodi strah. Isti taj strah, vremenom se smanjuje. Zato što ga ne hranimo, ne slušamo šta nam govori, ne podilazimo mu. Biramo da radimo nešto drugačije od onoga na šta nas nagoni taj strah. Ne poklanjamo mu svoje vreme i energiju i on vremenom bledi. Koliko je vremena za to potrebno, pitanje je i razlikuje se od čoveka do čoveka, od straha do straha, (od podmornice do podmornice?), ali suočavanje nije jednokratna hrabost; suočavanje je doslednost, strpljenje i mogućnost da ponesemo svoj strah sa sobom i činimo ono što je naša sopstvena volja i namera, oslobođena diktature straha.

Šta ćemo sa podmornicama?

Elem, nekoliko dana nakon ponovnog susreta, odlučujem da ponovo priđem podmornici.

I na nekoliko metara od nje, ponovo bežim. Ne mogu, onesvestiću se, malo me i sramota da se onesvestim ispred podmornice, dok okolo šetaju ljudi i trčkaraju deca, a ja se od straha onesvešćujem ispred podmornice. Kroz nekoliko dana, ponovo joj prilazim i uspevam da je dodirnem. Opet je crna i metalna i ne preterano hladna. Opet mi se pada malo u nesvest i opet odlazim, sada znajući da bih morala dosta puta da ponovim isti postupak, a ne da se pravim važna kako se ne bojim podmornice, a onda kroz dve godine opet cvikam i bežim od nje. A ona miruje, baš je briga za sve, samo se ja oko nje vrzmam kao prepadnuti komarac. I znam da ću, ako i kad je opet vidim, ponovo osetiti nesvesticu i sve ostale simptome straha. Jer nisam ostala dosledna u suočavanju, nisam se time bavila dovoljno dugo da bih naučila najpre sa tim strahom da živim, da mu ne pridajem značaj veći nego što zaslužuje, pa da se onda on, možda, vremenom pokunji i iščezne.

tea

Zato, ako su vaše podmornice takve da od njih ne možete i ne želite da pobegnete na sigurnu udaljenost i koče vas u tome da živite onako kako biste želeli, nemate baš mnogo opcija osim da skupite hrabrost i suočavate se sa njima, postupno, strpljivo i dosledno, jer većina njih nije ni upola onoliko strašna koliko to naš um u stanju preplašenosti može da pojmi. Čak i ako se radi o više tona ledeno crnog metala koji bešumno plovi naizgled mirnom pučinom!

Autor: Ina Poljak

Comments

comments

2 Komentara

  1. maja kaže

    Zar taj strah nije nasa Senka? Zar nije bolje otkriti Senku i sta ona predstavlja?

    • U mom slučaju, ne nužno. Biram da živim život kakav volim i kakav me ispunjava umesto da se pitam nad nečim što možda nije ni upola smisleno koliko se može činiti. 🙂

      Ina

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *