Kako se Vi osećate kada se nekom iz Vašeg okruženja događa nešto što biste Vi voleli da se događa Vama? Da li Vam je drago, umete li autentično tome da se radujete ili Vam je krivo pa se se trudite da to ne pokažete, ili to zavisi od osobe i njenog »dobitka«, ili su pak oba osećanja moguća? Da li možete za sebe da kažete da nikada niste nikom pozavideli? A da li često zavidite drugima?
O emociji zavisti govorimo kada neka druga osoba postiže ili poseduje nešto što bismo mi želeli ili mislimo da želimo. Radi se o neprijatnoj emociji koja uključuje odnos prema drugoj osobi, grupi ljudi i onome što oni poseduju. Možemo zavideti drugima na nekom materijalnom dobru, osobini, uspehu, postignuću, društvenim vezama, ljubavnom odnosu… na gotovo bilo čemu što drugi ima. Ljudi obično ne vole da priznaju ni sebi ni drugima da nekome zavide, no treba da znamo da nije svaka zavist ni ista, ni loša. Krenimo redom…
Prvo treba da razgraničimo zavist, zavisnost i ljubomoru. Osoba je zavidna kada nekome zavidi, a zavisna kada “zavisi” od nečega – supstance ili druge osobe. Ovo prvo je emocionalno, a ovo drugo fiziološko i/ili psihičko stanje povezano sa drugim emocijama, ali ne i sa zavisti. Takođe, ljubomora i zavist se u našem jeziku i svakodnevici koriste kao sinonimi, a radi se zapravo o različitim emocijama. O ljubomori govorimo kada se u odnosu ljubavi prema drugoj osobi pojavi treća osoba koju doživljavamo kao ugrožavajuću za odnos ljubavi (pisali smo u svojim ranijim tekstovima o Ljubomori, Ljubavna mora iz ugla terapeuta). Zavist ne uključuje odnos ljubavi, već posed neke druge osobe – nešto što ona ima, a mi želimo (no, nije čak ni nužno da želimo). U svakodnevnom govoru o zavisti govrimo kada kažemo da je nekom “krivo” što je neko uspešan, nešto ima i slično.
Obično zavidimo ljudima sa kojima se na neki način izjednačavamo, koji su iz istog društvenog ili profesionalnog miljea i/ili koje na neki način doživljavamo kao konkurenciju. To, takođe, mogu biti naši prijatelji, kolege, komšije, rodbina, naslednici… To je po malo škakljiva tema za prijateljske razgovore, jer se smatra da tamo gde ima zavisti nema dovoljno ljubavi i prijateljstva, odnosno da zavist isključuje odnos poštovanja i pozitivne emocije. Mi se, u načelu, ne slažemo sa tim i smatramo da je suština u tome da li se radi o zdravoj (konstruktivnoj) zavisti ili o nezdravoj (destruktivnoj) zavisti. Razlika između ovih vrsta zavisti je u uverenjima koje imamo o sebi, svetu i drugima, kao i u rezultatima koje vođeni ovim uverenjima i njima posledičnim emocijama postižemo.
Ljudi mogu, ali ne moraju biti svesni svoje zavisti. To zavisi od toga koliko im je to osećanje zabranjivano u ranom detinjstvu od strane roditelja i koliko neposredno okruženje tu emociju smatra (ne)adekvatnom.
Zavist kod druge osobe možemo da prepoznamo po sklonosti da obezvređuje tuđ uspeh i/ili osobu koja ga postiže, da ga (sam uspeh ili osobu) diskvalifikuje i omalovažava. Taj mehanizam odbrane je u psihologiji poznat pod nazivom “kiselo grožđe”. Naziv je dobio po basni o lisici koja je želela da pojede grožđe koje je bilo suviše visoko, pa je posle neuspelih pokušaja da ga dohvati rešila sebe da uteši uverenjem da joj to grožđe nije ni potrebno jer mora da je kiselo i od njega trnu zubi. Na sličan način zavidna osoba umanjuje značaj tuđeg uspeha time što ga diskvalifikuje, a ponajviše na taj način umanjuje doživljaj sopstvenog neupeha i inferiornosti. Ovom mehanizmu odbrane su sklone one osobe koje tuđ uspeh doživljavaju kao svoj neuspeh iako to nije povezano jedno sa drugim.
Radi se o tome da ljudi koji pate od ovakve vrste zavisti imaju zapravo veoma nestabilnu sliku o sebi, odnosno nestabilno samopouzdanje i samoprihvatanje. Oni svoju ličnu vrednost mere poredeći se sa drugim ljudima, te ukoliko ne postižu određene standarde, doživljavaju sebe inferiornim (manje ili više svesno). Svaki tuđ uspeh zato predstavlja pretnju sopstvenom samopouzdanju.
Ovakva zavist je nezdrava, odnosno destruktivna jer ne motiviše osobu na korisnu akciju u domenu sopstvenog života, već na obezvređivanje druge osobe i oduzimanje značaja njenom uspehu. Osoba ne radi ništa povodom toga da sama postiže nešto što za nju predstavlja uspeh, već je preokupirana diskvalifikacijom osobe kojoj zavidi. U ekstremnijim slučajevima, osoba koja doživljava nezdravu zavist preduzima i konkretne akcije da napakosti drugoj osobi. O nezdravoj zavisti govorimo i kad nemamo potrebu da omalovažimo drugu osobu i njen uspeh, ali zbog tuđeg uspeha obezvređujemo i sažaljevamo sebe (obično kao osobu koja nema dovoljno sreće), a ništa ne činimo da bi promenili svoju situaciju (osim oslanjanja na sreću).
Kada osoba osvesti da ima ovaj problem (što nije uvek slučaj), terapijski cilj u radu sa njom je da ovu nezdravu (destruktivnu) zavist promeni u zdravu (konstruktivnu).
O zdravoj ili konstruktivnoj zavisti govorimo kada nas tuđ uspeh, srećan događaj, postignuće, motiviše da i sami preduzmemo nešto povodom toga da u životu ostvarimo nešto što želimo i što će nam doneti zadovoljstvo. U ovom slučaju, kvalitet zavisti je takav da tuđ uspeh ne doživljavamo kao pretnju već kao podsticaj za napredak.
Osoba koja doživljava zdravu zavist može istovremeno da bude tužna što je tuđ uspeh podseća na nešto što ona nema, a volela bi da ostvari, ali i da tuđ uspeh prihvati i/ili poštuje. Zdrava zavist, dakle, ne diskvalifikuje ni drugu osobu ni njeno postignuće, a ni sopstvenu ličnost. Psihološki uzrok tome je zdravo stanje samoprihvatanja u kojem osoba ne dovodi u pitanje svoju ljudsku vrednost i odvaja je od vrednovanja sopstvenih pojedinačnih postupaka i osobina (o tome smo pisali u tekstu Može li samopouzdanje da šteti mentalnom zdravlju?). Posledica ovakve vrste zavisti je obično planiranje i preduzimanje konkretne akcije u pravcu željenih životnih promena.
O zavisti se još svašta može reći, ali to prevazilazi namere ovog teksta. Jedna od zanimljivosti je, na primer, da osobu koja je sklona zavisti možemo prepoznati po tome što tuđe ponašanje obično tumači kao zavist, odnosno hronično smatra da drugi ljudi njoj zavide (za različite stvari i u različitim okolnostima). Ovi ljudi često namerno žele da kod drugih izazovu zavist, jer se na taj način osećaju »više vrednim«. Ova osoba, između ostalog, koristi mehanizam odbrane koji se zove projekcija, a koji je karakterističan po tome što u uzrocima tuđeg ponašanja vidi svoje negativne osobine koje sama sebi ne priznaje.
Autor: Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeut
Literatura:
Dryden,W. (2010). Coping with Envy. London, Sheldon Press
Milivojević, Z. (2008). Emocije. Novi Sad, Psihopolis
