Preispitujete li nekad zašto pojedine ljude i njihove postupke smatrate lošim ili dobrim? Pre nego što osudite nečije delo i/ili čoveka, upitate li se da li ste u pravu, na osnovu čega donosite takvu odluku, koji je kontekst čitave situacije ili da li je konekst bitan?
Nadamo se da je vaš odgovor potvrdan, jer to govori u prilog tome da ne uzimate stvari zdravo za gotovo i da vama nije lako manipulisati.
Da li to ima veze sa inteligencijom? Mm, da, kako sa ovom klasičnom koju popularno zovemo pamet, tako i sa onom emocionalnom, za koju samo istinski zaljubljenici u psihologiju znaju stvarno šta je. E sad, pošto svako voli da je pametan, razmotrimo kakvo bi to bilo moralno rasuđivanje na osnovu razvijene svesti i pameti.
Prvo je Žan Pijaže, čuveni švajcarski psiholog 20. veka koji se bavio razvojem mišljenja, govorio o razlici između heteronomne i autonomne moralnosti čoveka. Ova prva, heteronomna, karakteristična je za decu koja predstavu dobrog i lošeg usvajaju od roditelja i sredine u kojoj žive. Nema tu razmatranja i preispitivanja, pravila su jasna: zna se ko je “dobar”, a ko se osuđuje i zbog čega. Deca u osnovoj školi umeju da budu i te kako surova prema vršnjacima koja ne potpadaju pod njihov moralni kod (odnosno moralni kod njihovih roditelja).
Autonomna moralnost se javlja u adolescenciji, uz razvoj apstraktnog mišljenja, to jest, kvalitativno unapređene intelektualne sposobnosti koja u detinjstvu nije postoji. Po čemu je ona autonomna? Pa kao i svaka autonomija, zasniva se na sopstvenom, u nekim aspektima nezavisnom sistemu vrednosti, razmatranju šta je i zašto dobro ili loše i kada. Ne važe ista pravila uvek i u svim situacijama, već se uzimaju u obzir kontekst i šira perspektiva.
Međutim, ne razvija se apstraktno mišljenje sinhronizovano kod svih članova jedne uzrasne grupe, već postoje značajne razlike u vremenu dosezanja, pa čak i u pogledu mogućnosti dosezanja apstraktnog mišljenja. Kakvu to tek zbrku pravi u moralnom rasuđivanju među adolescentima, dobro zna onaj koji sa njima ima bilo kakva posla, a naročito vaspitna. Razmatranje ponašanja književnih likova ili likova iz filmova pokazalo se kao moćan način da se proceni na kom stadijumu moralnog rasuđivanja se nalaze adolescenti, kao i da se podstakne izmeštanje iz jedne, “zacementirane” tačke gledišta. Zato je važno čitanje knjiga i gledanje filmova, a još više kritičko razmatranje ponašanja različitih likova u njima.
“Storytelling” je koristio i sam Pijaže u svojim istraživanjima razvoja mišljenja kod dece, a isti metod koristio je i Lorens Kolberg koji je još dublje razradio Pijažeove ideje o razvoju morala. Čuvena je „Hajncova dilema”, jedna od brojnih dilema kojom je Kolberg provocirao moralno rasuđivanje kod dece. Lorens Kolberg bio je Severnoamerikanac, što je značajno za razumevanje njegovog kulturološkog polazišta kada je moralni sistem vrednosti u pitanju, a što su kasnije razmatrali njegovi kritičari.
Zamislimo sledeću situaciju: U jednoj evropskoj zemlji, mlada žena je obolela od specifične vrste raka. Za tu bolest dugo nije bilo leka i tek skoro je pronađen od strane jednog istraživača. Doktor je posavetovao Hajnca da bi taj lek mogao spasiti život njegovoj supruzi. Međutim, Hajnc nije imao dovoljno novca da ga kupi, jer je pronalazač naplaćivao mnogo više nego što Hajnc može da zaradi. Hajnc je uspeo da prikupi samo pola sume koja je potrebna za kupovinu leka, čak i kad je u pomoć pozvao sve svoje prijatelje, rodbinu i poznanike. Tada je pokušao da zamoli pronalazača da mu spusti cenu leka ili da je podeli na rate, pa da ostatak novca uplati naknadno. Hajnc je objasnio pronalazaču da mu očajnički treba lek za suprugu koja umire. Međutim, pronalazač ga je odbio uz objašnjenje da želi da naplati svoje zasluge za rad i pronalazak retkog leka. Očajni Hajnc je, potom, provalio u kuću pronalazača tokom noći i ukrao lek.
Nakon ove priče Kolberg bi pitao svoje ispitanike (decu različitog uzrasta) pitanja koja su ih navodila na to da procene različite aspekte ove situacije. Na primer:
- Da li je Hajnc trebalo da ukrade lek?
- Kada bi osoba koja umire bila stranac za Hajnca, da li bi to nešto promenilo?
- Da li policija treba da uhapsi pronalazača zbog ubitstva, kada bi Hajncova žena umrla? i tome slično.
Ono što je Kolberga naročito zanimalo nije bila gruba procena da li je Hajncov postupak dobar ili loš, već su ga zanimali razlozi koje su deca navodila za svoju odluku. Kolbergov uzorak činili su dečaci uzrasta između 10 i 16 godina, od kojih je većina ponovo ispitivana na svake tri godine u narednih 20 godina. U inicijalnoj fazi istraživanja, Kolberg im je davao po deset moralnih dilema za razmatranje. Razlozi koje su dečaci navodili za procenu postupaka kao ispravnih ili loših menjala su se sa uzrastom. Drugim rečima, starija deca davala su drugačije odgovore od mlađih. Na taj način, Kolberg je došao do tri faze moralnog rasuđivanja, od kojih svaka ima po dva stadijuma. Moralno rasuđivanje razvija se uvek istim redosledom, ali ne dostižu svi najviše stadijume.
Faze moralnog razvoja po Kolbergu:
Predkonvencionalna moralnostUzrast: do 9. do 10. godine
|
Stadijum 1: Orijentacija na kaznu i poslušnost
Dete je poslušno zbog straha od kazne. Ako je neko kažnjen, onda je sigurno zgrešio. Važna je šteta, a ne namera. |
Stadijum 2: Instrumentalna moralnost
Dete je poslušno da bi bilo nagrađeno. Postoji svest o različitim gledištima na stvari. Ispravno je ono što je fer, jednaka razmena, „Oko za oko, zub za zub“. Dete je svesno sopstvenih interesa i teži da ih zadovolji. |
|
Konvencionalna moralnostUzrast: Adolescenti (i većina odraslih)
|
Stadijum 3: Socijalno poželjno ponašanje
Važno je biti prihvaćen. Izbegava se neodobravanje od strane okoline i osoba se zato komformira.
|
Stadijum 4: Moralnost društvenog sistema
Ispravno je sve ono što doprinosi društvu ili grupi. Ispunjavaju se društvene dužnosti i podržava red u društvu. Savest je ograničena zahtevima društvenih autoriteta. |
|
Postkonvencionalna moralnostUzrast: Nakon 16 godine. Samo 10-15 % ljudi doseže ovaj nivo! |
Stadijum 5: Opšte dobro i ljudska prava
Vrednosti su relativne i nisu univerzalno primenljive. Ispravno je ono što predstavlja najveću dobrobit za najveći broj ljudi. Individualne vrednosti se usaglašavaju sa opštim dobrom. |
Stadijum 6: Univerzalni etički principi
Poštovanje etičkih načela koje je pojedinac lično izabrao, koja su njegova univerzalna načela pravde: jednakost ljudskih prava i poštovanje dostojanstva ljudskih bića kao pojedinačnih osoba. “Živi i pusti druge da žive”. |
Na Hajncovom primeru to bi izgledalo ovako (prema Feldman, 2010) :
Predkonvencionalninivo |
Za krađu leka |
Protiv krađe leka |
„Ako ne ukradeš bićeš kriv za ženinu smrt.“ | „Ne treba da kradeš, jer ćeš biti uhvaćen i kažnjen.“ | |
Konvencionalni
nivo |
„Ako ne ukradeš lek, nećeš nikog više moći da pogledaš u oči.“ | „Ako ukradeš lek, počinio si krivično delo. Ukaljaćeš ime sebi i svojoj porodici.“ |
Postkonvencionalni
nivo |
„Ako ne ukradeš lek, krivićeš sebe čitav život. Bolje je da budeš kriv pred zakonom, nego pred svojom savešću.“ | „Ako ukradeš lek, narušio si prava druge osobe i dao opravdanje drugima da kradu. Ne bi mogao da živiš sa posledicama svog dela.“ |
Iako je ova Kolbergova teorija dosta bliska zdravom razumu i usklađena sa svakodnevnim iskustvom ljudi, pretrpela je dosta kritike od strane drugih istraživača koji su je proveravali. Ono što se Kolbergu najviše zamera jeste metodologija istraživanja.
Moralne dileme pred koje je Kolberg stavljao svoje ispitanike nisu bliske njihovom uzrastu i iskustvu. S obzirom da su njegovi ispitanici bili na uzrastu između 10 i 16 godina, teško da zaista mogu razumeti situaciju u kojojoj se nalazio Hajnc. Ako ste pažljivo čitali tekst, primetili ste da su ispitanici bili dečaci, te se rezultati ne mogu generalizovati na oba pola. Istraživači u oblasti polnih razlika naročito kritikuju ovaj aspekt Kolbergovog istraživanja. Pojedini zastupaju tezu da je moralnost ženskih osoba više emocionalno obojena, odnosno da su žene sklonije da produđuju na osnovu empatije i/ili saosećanja, za razliku od muškaraca koji su navodno skloniji racionalnijem rezonovanju u moralnim dilemama. Hipotetički, to bi moglo da znači da će nastavnica biti sklonija da “progleda kroz prste” i pokloni prolaznu ocenu učeniku, za razliku od nastavnika koji će imati u vidu štetu koju neuki učenik može učiniti primenjujući svoje neznanje.
Takođe, neki tvrde da su devojke sklonije konvencionalnoj moralnosti u stilu “dobre devojčice” i kasnije “dobre žene” (stadijum 3), a da su muškarci skloniji konvencionalnosti u pravcu reda i zakona (stadijum 4). Međutim, i ovo može predstavljati generalizaciju za koju nema uporišta u realnosti, te bi ponovo podsetili na važnost kulturološkog konteksta u zaključivanju o nečijem ponašanju. I kada smo već kod kulturološkog konteksta, u nekim sredinama nisu ponovljeni Kolbergovi rezultati, već postoje izvesna odstupanja.
I na kraju, Kolbergove moralne dileme provociraju moralno rasuđivanje, ali ne i ponašanje. Zato ne žurimo sa zaključcima. To što neko zna šta je poželjno moralno ponašanje, ne znači da će se tako i ponašati. Svakodnevno iskustvo ukazuje nam na još nešto: moralno rasuđivanje zavisi od situacije u kojoj prosuđujemo o nečijem ponašenju. U nekim moralnim dilemama koje je navodio Kolberg, isti ljudi mogu rasuđivati na najvišem stadijumu postkonvencionalne moralnosti, a o nekoj drugoj dilemi mogu prosuđivati na nižem konvencionalnom stadijumu. Na primer, u Hajncovoj dilemi braniće “humanost, princip čovečnosti i jednaka prava na zdravstvenu zaštitu”, ali će osuđivati gej paradu sa ubeđenjem da “šteti javnom moralu” propagiranom od strane religijske grupe ili političke partije.
I ne zaboravimo uticaj iskustva koji svakako menja rezonovanje i nas starijih. Ono što nam se činilo ispravnim u ranom odraslom dobu, ne mora biti ispravno i u srednjem dobu… jer čovek se uči dok je živ.
Autor: Stanislava Popov
Literatura: Feldman, R. (2010). Understanding psychology. New York: mcgraw- Hill McLeod, S. (2011). Kohlberg. Retrieved April/May, 2016, from http://www.simplypsychology.org/kohlberg.html
2 Komentara
Pingback: Sticanje inicijative – Zivotne krize
Vrlo zanimljiv tekst! Ne mogu da ne razmišljam o općem moralu na našim prostorima gdje vlada ekstremno teška ekonomska, socijalna, moralna i politička kriza i o tome kako ljudi na ovim prostorima reagiraju na opću nepravdu, neimaštinu, korupciju, licemjerje jer ne vrijede ista pravila za sve, itd… Nekako mi se čini da su naši ljudi došli do Stadijum 3: Socijalno poželjno ponašanje jer nitko ne želi odskakati, isticati se i izlagati se kritikama, ruglu ili težim sankcijama. Ja znam gomilu ljudi koji zbog straha od odbacivanja ne žele tražiti ono što im pripada, zauzeti se za sebe ili svoje bližnje, a kad se tome pridoda strah za egzistenciju (materijalnu), građani su oduzeti. Stoga promatraju teški nemoral (poglavito političara) i ne poduzimaju ništa. Osim što piskaraju po portalima. Sugeriram obradu teme: istrošenost građanskog neposluha u uzaludno i neuspješno organiziranim javnim prosvjedima – kako je došlo do inercije