Šta nas čini otpornim na greške i neuspehe?

Kategorija: Psihonauka

Sebi često možemo govoriti razne ohrabrujuće poruke, kao na primer: „Čak se i najboljima ponekad desi da pogreše“, ali kada dođe trenutak da smo mi ti koji su pogrešili, prihvatanje toga može biti teško.

Uzmimo za primer činjenicu da mnogi najgledaniji i Oskarom nagrađivani filmovi sadrže greške. Veb sajt IMDb (Internet Movie Data Base – internet baza filmova) redovno izbacuje listu grešaka u poznatim filmovima, poput „Čikaga“. Štaviše, postoji čitav sajt posvećen filmskim greškama. Sportisti mogu promašiti otvoren i lak šut ili udarac, novinski naslovi često sadrže očigledne slovne greške, a manekenkama se dešava da se sapletu i padnu na pisti. Zbog čega onda vi morate biti toliko savršeni?

Džudit Džonson (Johanson et al. 2017), psiholog sa Univerziteta u Lidsu, zajedno sa svojim kolegama uradila je sveobuhvatni pregled literature koja se bavi greškama, neuspesima i promašajima, kako bi otkrila zbog čega su neki ljudi otporni na svoje neuspehe i uspevaju da ih prebrode, dok drugi postaju preokupirani njima. Iz ovog rada može se izvući zaključak o tome na koji način možemo pomoći sebi da od osobe preokupirane greškama prerastemo u rezilijentnu (otpornu) osobu.

Džonsonova je koristila dvodimenzionalni okvir za ispitivanje rezilijentnosti, koji rizik i rezilijentnost posmatra kao dve odvojene dimenzije. Uzmimo kao primer stiuaciju u kojoj pogrešnim imenom oslovite nekoga čije ime bi trebalo da znate. Ukoliko imate visoko izraženu otpornost, činjenje ovakve greške vas neće dotaći i uznemiriti. Greške se mogu dogoditi svakome, ali one će imati negativan uticaj (depresivnost ili anksioznost) samo kod osoba koje su nisko rezilijentne. Istraživački tim na čelu sa Džonsonovom nastojao je da ispita da li i koliko psihološki faktori mogu doprineti otpornosti osoba koje su neuspešne ili često greše.

Nakon pažljivog pregleda preko 8300 radova, istraživanje je svedeno na 38 članka sa 46 različitih studija. Džonsonova i njeni saradnici pokušali su da identifikuju ključne psihološke faktore rezilijentnosti. Većina istraživanja bila je eksperimentalnog karaktera – ispitanicima su zadavani zadaci koje je bilo nemoguće ispuniti, kako bi istraživači bili sigurni da će ispitanici doživeti neuspeh. Najveći deo ovih zadataka bio je zasnovan na formi RAT testa (Remote Associates Task), u kome su ispitanicima zadavane po tri različite reči, a njihov zadatak bio je da pogode četvrtu koja je na neki način povezana sa sve tri. Ostali zadaci su navodno merili inteligenciju i uključivali su zadavanje nerešivih anagrama ispitanicima.

Sada kada smo utvrdili na koji način se neupeh eksperimentalno može pratiti, hajde da vidimo koji su to zaštitni faktori. Ispostavilo se da se rezilijentnost može svesti na tri vrlo jasne komponente: visoko samopouzdanje, sklonost da uspeh pripisujemo sopstvenim kvalitetima, a neuspeh spoljašnjim okolnostima i nizak nivo perfekcionizma. Možda niste očekivali, ali samovrednovanje na osnovu akademskih sposobnosti nije sastavni deo rezilijentnosti, kao ni sklonost i sposobnost potiskivanja emocija.

Razmotrićemo ove tri komponente rezilijentnosti jednu po jednu. Visoko samopouzdanje znači da vrednujete sebe na pozitivan način, ne preterano ili grandiozno, već da ste suštinski zadovoljni sa onim ko ste. Primeri pitanja o samopouzdanju iz jedne često korišćene skale su: „U celini gledano, zadovoljan sam sobom“, „Sposoban sam da radim stvari podjednako dobro kao i ostali ljudi“ i „Smatram da imam dosta dobrih osobina“.

Pređimo sada na sklonost da uspehe pripisujemo sebi, a neuspehe spoljašnjim okolnostima. Osobe koje su otporne na neuspeh sposobne su da odbace negativna iskustva, kako bi uspostavile svoju ravnotežu, čak i na pomalo sebičan način. Optimistično gledaju na greške kao na  posledicu delovanja spoljašnjih, nestabilnih i specifičnih faktora. Možda je baš vi trebalo da pogodite penal u odlučujućem trenutku u važnoj utakmici, ali nažalost, šutnuli ste loptu pravo iznad gola. Ukoliko greške objašnjavate optimističkim stilom, ovaj promašaj pripisali biste lošim patikama ili slučajnosti, ali nikada ne biste doveli u pitanje svoje atletske sposobnosti. S druge strane, ukoliko posedujete pesimističan stil objašnjavanja grešaka, za promašaj biste okrivili sebe i svoje loše atletske sposobnosti. Takođe, kada se nešto dobro dogodi, recimo postignete gol umesto da promašite, ovaj uspeh biste pripisali svojim dobro očuvanim atletskim sposobnostima. Ipak, to ne znači da nikada ne prihvatate svoje greške, već da ste malo pristrasni prema sebi i da popuštate sebi kada za to imate prilike.

I na kraju, nizak perfekcionizam – lako je uvideti da su osobe koje stalno teže da žive život bez greške osudile sebe na život pun nezadovoljstva. Zamislite kako je bilo osobama sa izraženim perfekcionizmom kada nisu mogle da reše nijedan anagram u istraživanju Džonsonove i saradnika. Da bude još gore, pretpostavljam da što se više muče sa svojim snažnim samoosuđivanjem, da im postaje sve teže da razmišljaju o zadatku.

Na osnovu ovih uvida, možete zaključiti na koji način se ovaj trodimenzionalni model može koristiti kao preventiva da greške koje činite u životu ne prevladaju vama. Štaviše, s obzirom da nikada u potpunosti ne možemo sprečiti neuspehe, pogotovu u stvarnom životu, rezultati ovog istraživanja imaju važnu primenu.

Sa terapeutskog gledišta, većina intervencija zasnovanih na izgrađivanju rezilijentnosti za cilj ima sprečavanje emocionalnog distresa koji može nastati kao rezultat neuspeha. Ove intervencije zasnovane su ne samo na dokazima, već i na „kliničkom znanju i faktorima koji predviđaju pojavu simptoma.“ Drugim rečima, kognitivno usmerene terapije pokušavaju da razviju rezilijentnost kod klijenata svih uzrasta, od dece do zdravstvenih radnika, koji se stalno susreću sa neuspehom. Pre ovog istraživanja znanje o načinima jačanja rezilijentnosti bilo je zasnovano na zapažanjima iz kliničke prakse.

Dakle, ključ za prevazilaženje grešaka jeste izgradnja unutrašnjih rezervi mnogo pre nego što doživite neuspeh. Znanje da se greške dešavaju bez obzira na to koliko se trudili da ih sprečite, daće vam bolju perspektivu da razumete svoje greške, a da im pri tom ne dozvolite da vas učine očajnim. Greške mogu biti neprijatne, skupe, ponekad sramotne, ali rezilijentnost koju razvijate zaštitiće vas od tih neizbežnih grešaka i dozvoliće vam da još više uživate u svom uspehu.

Autor: Dr Suzan Kraus Vitborn

Reference:

Johnson, J., Panagioti, M., Bass, J., Ramsey, L., & Harrison, R. (2017). Resilience to emotional distress in response to failure, error or mistakes: A systematic review. Clinical Psychology Review, 5219-42. doi:10.1016/j.cpr.2016.11.007

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *