„Ceo tvoj život je Holokaust“ – Ispovest žene koja je rođena u Aušvicu

Kategorija: Psihopriča

51E1D56CEA

Kada su joj u prvom razredu osnovne škole tražili da napiše svoje ime i mesto rođenja, Angela je prvi put postala svesna činjenice da je rođena u koncentracionom logoru.

„Imala sam mnogo poteškoća sa tom rečju,“ kaže ona i dodaje: „Preklinjala sam majku da je izmenimo. Ali ona je rekla: „Ne, neću je promeniti, to treba da se zna.““

Angela Oros kaže da tada još uvek nije imala predstavu šta Aušvic zapravo znači i predstavlja. „Nije mi predstavljalo problem što sam rođena tamo. To me sustiglo tek kasnije“, objašnjava ona. „Problem je bio što je užasno teško za pisanje.“

Prošlo je više od pola veka dok nije osetila da može da ispriča priču o sebi i svojoj majci, koja je umrla 1992. Sa 60 godina konačno je prekinula svoje ćutanje i lokalnom novinaru ispričala kako se njena majka, Vera Bajn, porodila na gornjem krevetu u kasarni, u kampu C u Aušvicu, decembra 1944. godine.

Bila je teška oko kilogram i preslaba da bi plakala. „To me je spasilo,“ kaže Angela. Danas, ona je visoka samo 150 cm – što je direktna posledica neuhranjenosti tokom majčine trudnoće i Angeline prve godine života.

Najhrabriji potez ove sedamdesetogodišnjakinje je odluka da svedoči protiv Rajnholda Haninga, bivšeg stražara SS-a, koji danas ima 94 godina i jedan je od poslednjih nacista koji su radili u kampu. Želela je da svedoči u ime 6 miliona Jevreja koji to nisu mogli jer su ubijeni.

„U stvari, mnogo više od 6 miliona je ubijeno. Zamislite samo svu tu decu koja nisu odrasla i dobila svoju decu. A da ne pominjem da mnoge žene koje su preživele Aušvic nikada neće moći da rađaju. I, kao što znamo, mnogo je dece koja pate od hormonskih poremećaja, kao posledica hemikalija koje su davane njihovim majkama. Nisam matematičar, ali i nije potrebno da budete da biste shvatili da je 6 miliona veoma obmanjujuć broj.“

Angela Oros drži sliku svojih roditelja tokom suđenja bivšem nacističkom SS čuvaru Reinholdu Heningu u Detmoldu, Nemačka [Foto: Friso Gentsch/AFP/Getty Images]

Angela Oros drži sliku na kojoj su njeni roditelji, tokom suđenja bivšem nacističkom SS čuvaru Rejnholdu Heningu u Detmoldu, Nemačka. Foto: Friso Gentsch/AFP/Getty Image

Oros je posmatrala Haninga dok se prisećala svoje priče 26. februara ove godine u sudnici u Detmoldu, govoreći o svojim roditeljima koju su dovedeni u Aušvic 25. maja 1944. Godine. Već tada njena majka bila je u trećem mesecu trudnoće.

„Moja majka je rastavljena od mog oca i nikada ga više nije videla. Kada je otišla kod Mengelea rekla mu je da je trudna, nadajući se da će imati saosećanja… Mengele joj je odbrusio „Ti glupa gusko!“ i naredio joj da se skloni na desnu stranu.“  To znači da je bila odabrana za prisilni rad, umesto gasne komore.

Angelino svedočenje je od ključnog značaja u slučaju u kome su tužioci okupili šačicu preživelih od 425.000 mađarskih Jevreja, koji su masovno deportovani u Aušvic u periodu od maja do jula 1944. godine. 90% njih nije preživelo. Suđenje je zasnovano na činjenici da je Haning radio u Aušvicu kao stražar za vreme tog perioda. Samim njegovim prisustvim tamo, po rečima tužioca, on je bio deo mašine koja je ubijala i mučila, i optužen je za saučesništvo u ubistvu 170.000 ljudi ubijenih u periodu od 17. maja do 12. juna, za koji se zna da je on bio tamo.

Oros kaže da njena nada počiva na Haningovoj odluci da progovori. On se obavezao na ćutanje, sve dok mu ona u sudnici nije rekla: „Ti znaš šta se desilo svim tim ljudima. Omogućio si njihovo ubistvo. Kaži nam! Kaži nam!“

Za sve kritičare koji smatraju da je nehumano staviti osobu koja ima 94 godina na osuđeničku klupu, Oros ima snažnu poruku: „Pa šta i da dobije smrtnu kaznu? Sa 94 godina, ionako nemaš nikakva očekivanja od života. Ako može da sedi, sluša i vidi, ako može da jede, onda se takođe može pojaviti u sudnici. Bio je deo ubilačke mašine. Šta je sa mojim ocem koji je ubijen sa 32 godine, dok je neko poput njega mogao da živi srećno do kraja života? Na kraju krajeva, nije važno koliko godina u zatvoru bi mogao dobiti, istina je da on svakako neće ići u zatvor.

Ono što je važno je to što bi on mogao da kaže da se desilo u Aušvicu, šta je on tamo radio, šta je video, jer će to ući u istoriju i u knjige, pa će oni koji kažu da Jevreji lažu moći da čuju šta se desilo i od nekoga ko je bio Nacista.“

Angelino shvatanje svog porekla primaklo joj se polako, za vreme detinjstva u Mađarskoj. „Sećam se da su svake subote uveče svi preživeli iz Holokausta dolazili kod nas kući. Sedela sam za stolom i slušala o čemu govore. Uvek su govorili „kamp ovo, kamp ono“ i donosili bi sa sobom predmete iz Aušvica, kašiku za kuvanje, ćebe… i polako, polako, ja sam sklapala deliće priče.“

Sa 11 godina saznala je celu priču o tome kako je njena majka primoravana da radi. Kada je bila u sedmom mesecu trudnoće, Mengeleov tim izabrao ju je za eksperiment. Oni su joj ubrizgavali goreću supstancu u grlić materice. „Odmah iza, u materici nalazio se fetus, ja. Ove injekcije bile su užasne, bolne. Injekcija prva, fetus bi se pomerio u levu stranu… sutradan, druga injekcija, fetus bi se pomerio u drugu stranu.“

A onda, nekako, doktori su zaboravili na njenu majku. Trudnoća se nije videla, jer je Angela bila jako sitna. „Da nije bilo tako, obe bismo bile ubijene pre nego što bih udahnula svoj prvi dah,“ kaže ona.

Kasnije, majka joj je ispričala o još jednoj ženi koja se porodila. Mengele je vezao njene grudi, da bi video koliko dugo će beba preživeti bez dojenja. „Nedugo nakon toga, obe su ubijene.“

Saosećajna doktorka iz Mađarske ponudila je Angelinoj majci da uradi abortus, smatrajući da bi to moglo da joj spasi život. Ali ona je odbila. Kada je počeo porođaj, ta doktorka joj je pomogla. Nabavila je posteljinu, toplu vodu i makaze. „Ona je rekla mojoj majci da se popne na vrh kreveta. U kasarni kreveti su bili na tri sprata. Popela se za mojom majkom i pomogla joj da se porodi.

Angela Oros sa svojom majkom. Foto: Porodična arhiva/The Guardian

Angela Oros sa svojom majkom. Foto: Porodična arhiva/The Guardian

Rođena sam tri dana pre proslave Božića, dakle verovatno 21. decembra 1944. Bila sam veoma neuhranjena, nisam mogla ni da plačem. To je pomoglo da me ne otkriju.“

Tri sata nakon porođaja, Vera Bajn je morala da ostavi svoju bebu na krevetu i izađe napolje po ledenom vremenu zbog prozivke, nosila je samo krpe i drvene klompe. „Sve vreme se molila da ja i dalje budem živa kada se vrati“, dodaje Oros.

Pet nedelja nakon porođaja, Aušvic je oslobođen. Tog dana, 27. januara, još jedno dete je rođeno, Giorgij Faludi. „Njegova majka je bila toliko slaba da nije imala mleka, pa nas je moja majka oboje dojila.“ Sandor Polgar, još jedan preživeli, otkrio je Bajn i bebu i insistirao da odu u grad Aušvic, koji se pre nacističke okupacije zvao Osviecim – kako bi upisali bebu u knjigu rođenih.

„Pretpostavljam da je mnogo želeo da osigura da budem priznata, jer je i sam izgubio ženu i dete u Aušvicu.“ Polgar se kasnije oženio Angelinom majkom i postao joj očuh.

Kada je imala godinu dana, Angela je bila teška samo 3kg, što je težina koju većina beba ima na rođenju. „Svi doktori odbijali su da me leče, misleći da ću umreti. Čak je i moja baka rekla majci da me pusti da umrem, jer nikada neću biti obično dete. Međutim, jedan od dokora okrenuo me je naopčke poput pileta i kada sam podigla glavu, on je rekao – ovo dete će živeti.“

Angela je tokom celog detinjstva bila krhog zdravlja. Foto: Porodična arhiva/The Guardian

Angela je tokom celog detinjstva bila krhog zdravlja. Foto: Porodična arhiva/The Guardian

Kosti su joj bile toliko slabe da nije mogla da hoda sve do sedme godine. „Sve moje čarape bile su debele, pletene da bi prekrile moje tanke noge. Sve moje haljine bile su pune čipke i zbijene da bi učinile da izgledam deblje.“

Angela je pre nekog vremena dobila poziv da u Drezdenu govori o svom iskustvu o tome kako majke prenose tramu na svoju decu.

„Još u avgustu sam dobila poziv da govorim, međutim, smatrala sam da nisam relevantan govornik za tu temu. Ja sam normalna. Ali onda sam pozvala svoju decu i moja ćerka mi je navela spisak razloga odavde do Kine zašto sam ja tipičan primer osobe koja je preživela Holokaust. Govorila je o tome kako sam je slala samu u kupovinu već sa tri godine, jer sam želela da bude nezavisna, u slučaju da se Holokaust ponovo desi. Takođe, stalno sam njoj i njenom bratu govorila: „Vaša generacija nikad ne bi preživela Holokaust jer ste razmaženi.” Kada mi je saopštila koliko se plaši porođaja rekla sam joj: „Ti se plašiš? Imaš kuću, muža i bolničarke, da li si luda da se plašiš?””

„Majko, ceo tvoj život je Holokaust!“, rekla je Angelina ćerka, a Angela priznaje da to nije shvatala do tada.

Njena deca podržavala su put za Nemačku i svedočenje. „Zadrikivali su me i govorili: „Ceo svoj život nisi bila kod psihijatra, a sada razgovaraš sa 225 odjednom.““

Elegantno obučena u crnu haljini sa nizom perli, Angela govori teškim mađarskim akcentom, uprkos tome što je 40 godina provela u Kanadi. Godinama se plašila da svedoči, zbog nervoznih bolova u stomaku koji su se javljali kada bi govorila o svom iskustvu. A onda je videla koliko je bilo medijski ispraćeno suđenje Oskaru Greningu i čula primer kako je kako još jedan preživeli ustao i zagrlio bišeg knjigovođu u Aušvicu u znak oproštaja. „Jednostavno, nisam mogla više. Poslala sam mejl svom advokatu da mu kažem da odmah dolazim u Nemačku. Pitam se, kako oprostiti ovim ljudima? Ja to zasigurno nemam u sebi.“

Kada je prošlog januara prvi put posetila Aušvic, za proslavu 70 godina od oslobođenja, Angela je pokušala da pronađe kasarnu u kojoj je rođena. Međutim, to je bila slepa ulica jer je ta oblast bila zatvorena zbog komemoracije.

„Vratiću se, jer imam snažnu želju da vidim gde je moja majka bila, da dodirnem mesto gde sam rođena i pokušam da osetim kako se ona osećala. Još uvek me progoni ideja da u normalnim slučajevima, kada se porodite, idete kući u toplo, sa partnernom pored sebe, plašeći se odgovornosti koja sledi, a moja majka nije imala budućnosti, hrane, ničega. Ipak, verovala je da ću preživeti. Rekla mi je da sam izgledala kao ptica bez perja i da sam bila veoma ružna – ali, naravno, ne i njoj.“

Izvor: The Guardian
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *