Sam pojam stigme potiče od starogrčke reči stizein, što znači tetovirati, ostaviti trag. Njom su u staroj Grčkoj označavali upadljiv znak koji se usijanim gvožđem utiskivao na telo robova i kriminalaca, kako bi bili što uočljiviji.
U hrišćanskom srednjem veku, osobe sa duševnim poremećajem smatrane su kažnjenima od Boga. Na ove osobe gledalo se kao da su opsednute zlim duhovima, one su prepoznavane kao veštice, i sa njima se postupalo radikalno. U periodu koje zovemo moderno doba, na mentalne poremećaje se više ne gleda na ovakav način, ali se osobama sa dijagnozom mentalnog poremećaja, što transparentno, što prikriveno, onemogućava da budu ravnopravni članovi društva. Oni se drže po strani, tretiraju kao manje vredni i manje sposobni.
Postoje brojna određenja stigme. Pozivajući se na klasično delo „Stigma”, autora Ervinga Gofmana (Goffman, 1963), uviđamo da ovaj fenomen definiše na sledeći način: „Pojedinac je stigmatizovan kada se njegovo određeno obeležje (odstupanje od prototipa ili norme) dovede u vezu sa ostalim karakteristikama; tačnije, kada se njegove ostale karakteristike vide kroz prizmu njegovog osnovnog diskreditujućeg svojstva, čime i one postaju diskreditujuće”.
Određeni autori stigmatizaciju osoba sa mentalnim poremećajem vide kao maksimalnu stigmu. Istraživanja nam pokazuju da se od svih tipova duševnih poremećaja najviše stigmatizuju shizofrenija i zavisnost od droge.
Zašto je stigmatizacija osoba sa dijagnozom mentalnog poremećaja globalno prisutna?
Istraživač Brus Link i saradnici prikazuju rezultate svojih istraživanja, rekavši: „Utvrdili smo visok stepen povezanosti između duševnih poremećaja i percepcije duševno poremećenih kao opasnih. Takođe, takva percepcija je veoma povezana sa visokim stepenom socijalne distance, što je dodatno zabrinjavajuće”. Važno je dodati da se u poslednjih pedeset godina povećala obaveštenost stanovništva o duševnim poremećajima. Međutim, bolja obaveštenost nije praćena ublažavanjem negativnog stava prema ovim osobama.
Takođe, osobe sa dijagnozom mentalnog poremećaja posmatraju se kao nepredvidive, nerazumljive i opasne. Dakle, može se primetiti da su ovi opisi povezani među sobom. Ukoliko je nečije ponašanje nerazumljivo, ono je svakako i nepredvidivo, a samim tim i opasno. Ne treba zaboraviti da su ljudska bića visoko senzitivna na nejasnoće i nepoznanosti, te koriste različite mehanizme kako bi prevazišli nedovoljno jasne ili nedovoljno struktuirane pojave. Samim tim, izvor pretnje je često svaka osoba koja je neprihvatljivo različita, u ovom slučaju, od „normalnih” ljudi (termin normalnosti potiče od norma, sa značenjem prosečno, tipično, tako da se ljudi sa dijagnozom mentalnog poremećaja posmatraju kao oni koji odstupaju od proseka, od tipičnog predstavnika normalne osobe).
Stigmatizacija se svakako može naučiti. Učenje po modelu predstavlja važan oblik učenja kojim, ukoliko dete uvidi da se u njegovoj/njenoj porodici reaguje stigmatizacijom na osobu sa mentalnim tegobama, to znači da će dete (kasnije i odrasla osoba) ove ljude drži podalje od sebe, na što većoj, a time i sigurnoj udaljenosti. Pored toga, kada na vestima ili u bliskom okruženju čujemo da je neko izvršio delo koje je teško objasniti ili počeo da se ponaša na način koji, u najmanju ruku zbunjuje, skloni smo da sve ovo pripišemo mentalnom poremećaju. Ovim se potvrđuje stigma mentalnog poremećaja i istovremeno se širi, jer stigmatizacija služi kao uzor za to kako se treba odnositi prema ljudima koji su „sišli sa uma”.
Ljudi su, takođe, mahom svesni prolaznosti i kratkoće života, te zato posebno cene stabilnost oko sebe i u sebi. Osobe sa dijagnozom mentalnog poremećaja aktualizuju kod ljudi iz nekliničke populacije oličenje nereda, dezorganizovanosti, nestabilnosti. Podsećaju ih da psihička ravnoteža može da se poremeti, te da mogu svakog časa da „skrenu s pameti”. Uzimajući u obzir koliko se stabilnost psihičkog života ceni, ne čudi da njen gubitak za osobe koje nemaju dijagnozu mentalnog poremećaja, može predstavljati simboličku smrt. Samim tim, stigmatizacija osoba sa mentalnim poremećajem predstavlja jedan od načina da se smiri ili ukloni pretnja koja dolazi od njih.
Kulturne vrednosti u kojima živimo kreiraju ideju o normalnosti i ludilu. To su vrednosti koje uključuju autonomiju, racionalnost, samokontrolu, lični identitet, psihološki integritet. Mentalni poremećaj dovodi u pitanje, ugrožava i negira ove vrednosti.
Očekivano, samopercepcija osobe sa dijagnozom mentalnog poremećaja je u značajnoj meri uslovljena načinom na koji ga/je drugi vide. To praktično znači da osoba sa dijagnozom mentalnog poremećaja na sebe gleda sa stidom i sramom, te dolazi do autostigmatizacije. Posledično, stigma izaziva ili pojačava osećanje nemoći i produbljuje socijalnu otuđenost. Zato što osoba sa određenom mentalnom tegobom sebe posmatra kroz prizmu stigme, nerado se javlja za pomoć onima koji je mogu pružiti. To praktično znači da stigma ostvaruje veliki uticaj na to da li će osobi pravovremeno biti ukazana pomoć, a primarna prevencija dokazano ima svoje benefite.
Destigmatizacija, sa druge strane, predstavlja proces oslobađanja osoba sa dijagnozom mentalnog poremećaja od stigme, a prevencija stigmatizacije podrazumeva mere čiji je cilj da se stigma ne vezuje za osobe sa dijagnozom mentalnog poremećaja. Nažalost, nijedan od dosadašnjih programa destigmatizacije i prevencije stigmatizacije nije dao nedvosmisleno, trajno i efikasno rešenje.
Do sada su uglavnom korišćene tri metode za destigmatizaciju i prevenciju stigmatizacije – obrazovanje/edukacija (pokazan blagotvoran, kratkotrajan efekat), protest protiv stigme i stereotipa o mentalnom poremećaju (dosta je studija koje pokazuju da protesti ne smanjuju stigmatizujuće stavove, nekada ih čak i povećavaju) i lični kontakt sa osobama sa dijagnozom mentalnog poremećaja (takozvana hipoteza kontakta); (mora da zadovolji mnoge uslove da bi se pomoću njega ublažila ili uklonila stigmatizacija. Na primer: kada i gde se uspostavlja kontakt (da li se osoba bez dijagnoze i osoba sa dijagnozom mentalnog poremećaja susreću na psihijatrijskoj klinici, u parku, ili u poseti kod neke treće osobe), da li je osoba u akutnoj fazi ili remisiji, itd). Razgovor sa stručnjakom iz oblasti mentalnog zdravlja (poput onih sa BetterHelp-a) pomaže u razumevanju problema sa mentalnim zdravljem i na taj način može se umanjiti, odnosno ukloniti stigma.
Za kraj: „Stigma se ne može smanjiti ni tvrdnjom da smo svi ludi, ni tvrdnjom da niko nije lud, zato što takva tvrdnja nije tačna, i drugo, zato što je oni koji važe za neporemećene – a oni su nosioci stigmatizacije – nikada neće prihvatiti”.
Autor: Matija Jovanović
