Nil Gejmen: Zbog čega naša budućnost zavisi od biblioteka, čitanja i sanjarenja?

Kategorija: Psihopriča

Nil Gejmen objašnjava zbog čega su maštanje i omogućavanje drugima da maštaju obaveza svih građana.

„Ljudima je veoma važno da se izjasne na kojoj su strani i  da objasne zašto su baš na toj strani. Ja se izjašnjavam da ću vam govoriti o čitanju. Reći ću vam da su biblioteke važne. Sugerisaću da je čitanje fikcije i čitanje iz zadovoljstva jedna od najvažnijih stvari koju možemo da radimo. Strastveno ću vas zamoliti da razumete šta biblioteke i bibliotekari predstavljaju i zamoliću vas da ih sačuvate.

Očigledno je da sam veoma pristrasan: pisac sam i pišem fikciju. Već oko 30 godina zarađujem za život uz pomoć reči, uglavnom izmišljanjem i zapisivanjem stvari. Naravno da je u mom interesu da ljudi čitaju, da čitaju fikciju, takođe je u mom interesu da biblioteke i bibliotekari postoje i da hrane ljubav prema čitanju i mestima gde se čita.

Dakle, pristrasan sam kao pisac. Ali sam mnogo više pristrasan kao čitalac. A još više sam pristrasan kao Britanac.

Večeras držim ovo predavanje, pod pokroviteljstvom Agencije za čitanje (Reading Agency), dobrotvorne organizacije čija je misija da svima pruži jednaku šansu u životu i pomogne ljudima da postanu samouvereni i entuzijastični čitaoci. Agencija podržava literarne programe, biblioteke, pojedince i bespogovorno i strastveno ohrabruje umestnost čitanja, jer smatra da se sve menja kada čitamo. Ja sam došao ovde upravo da govorim o toj promeni i samom činu čitanja. Govoriću o tome šta se dešava kada čitamo i zašto je čitanje dobro.

Jednom kad sam bio u Njujorku, slušao sam govor o izgradnji privatnih zatvora – industrija koja raste u Americi. Zatvorska industrija bi trebalo da planira svoj budući razvoj – koliko ćelija će im biti potrebno? Koliko zatvorenika će biti za 15 godina? Pronašli su da to mogu da predvideti veoma lako, korišćenjem jednostavnog algoritma koji se zasniva na ispitivanju koliko procenata desetogodišnjaka i jedanaestogodišnjaka ne ume da čita. A pogotovu koliko ne ume da čita iz zadovoljstva.

Naravno, ne možemo reći da među pismenim osobama nema kriminalaca. Ipak, korelacije su stvarne. Smatram da neke od tih korelacija, najjednostavnije, proizilaze iz vrlo jednostavne stvari. Pismene osobe čitaju fikciju.

Fikcija ima dve namene. Prvo, ona je kao ulaznica u adiktivni svet čitanja. Poriv da znate šta se sledeće dešava, da želite da okrenete stranu, da nastavite dalje čak iako je teško zato što je neko u nevolji, želja za saznanjem kako će se sve završiti… to je sve zaista snažan pokretač. Takođe, čitanje vas tera da učite nove reči, da razmišljate drugačije, da nastavite, da otkrijete da je čitanje samo po sebi zadovoljstvo. Jednom kada to naučite, na dobrom ste putu da pročitate sve. Čitanje je ključ. Pre nekoliko godina postojale su glasine da živimo u postliterarnom svetu u kome je sposobnost da stvaramo smisao iz pisanih reči na neki način suvišna, ali ti dani su prošli – reči su važnije nego što su ikad bile – mi upravljamo svetom rečima. A nakon što svi na svetu prihvate čitanje, mi ih moramo slediti da bismo komunicirali međusobno i razumeli ono što čitamo. Ljudi koji se međusobno ne razumeju ne mogu da razmenjuju ideje i komuniciraju.

Najjednostavniji način da budemo sigurni da smo podigli pismeno dete je da ga naučimo da čita, da mu pokažemo da je čitanje aktivnost puna uživanja. To prosto znači da pronađemo knjige u kojima uživa, da mu omogućimo pristup tim knjigama i pustimo ga da čita.

Smatram da ne postoji loša knjiga za decu. S vremena na vreme, postaje moderno među odraslima da upru prstom u podskup dečjih knjiga, žanrova ili autora i da ih proglase lošim knjigama, knjigama koje deca ne bi trebalo da čitaju. Viđao sam da se to dešava iznova i iznova;  Inid Blajton (Enid Blyton) je proglašena lošim piscem, kao i RL Stajn (RL Stine) i još mnogo njih. Takođe, stripovi su optuženi da neguju nepismenost.

To je besmislica. To je snobizam i glupost. Ne postoje loši pisci za decu koje deca vole, žele i traže da čitaju. Svako dete je drugačije. Deca pronalaze priče koje su im potrebne i unose sebe u njih. Iscrpljena, stalno obrađivana ideja deci nije istrošena i dosadna. Dete se sa njom prvi put susreće. Ne obeshrabrujte decu da čitaju samo zato što smatrate da čitaju pogrešnu stvar. Fikcija koju vi ne volite, samo je put do drugih knjiga koje više volite. I da, nemaju svi isti ukus kao vi.

Sprečavanjem dece da čitaju ono u čemu uživaju ili forsiranjem vrednih ali dosadnih knjiga koje deci nisu zanimljive odrasli mogu, makar to bilo iz najbolje namere, uništiti detetovu ljubav prema čitanju. Na taj način završićemo sa generacijom uverenom da čitanje nije „kul“ i, što je najgore, da je neprijatno.

Dozvolite svojoj deci da počnu da se penju po čitalačkim merdevinama: svako čitanje u kojem uživaju pomeriće ih jednu lestvicu više ka pismenosti. Korak po korak u pismenost (takođe, nemojte raditi ono što je ovaj pisac uradio kada je njegova jedanaestogodišnja ćerka čitala R. L. Stajna. A to je da odete i kupite joj knjigu „Keri“ Stivena Kinga, sugerišući da ukoliko je volela Stajna, voleće i Kinga! Nakon toga, ona nije čitala ništa osim bezbednih priča o ljudima koji žive u malim gradićima i još uvek besno zuri u mene na pomen Stivena Kinga).

Druga stvar za koju je fikcija dobra, jeste stvaranje empatije. Kada gledate televiziju ili film, vi gledate stvari koje se dešavaju drugim ljudima. Prozna fikcija je nešto što izgrađujete od 26 slova i nekoliko znakova interpunkcije i vi, samo vi, koristite svoju maštu, stvarate svetove i ljude i gledate taj svet kroz njihove oči. Osećate stvari, posećujete mesta i svetove koje nikada ne biste ni na koji način posetili niti znali za njih. Učite da su svi drugi vi. Takođe, vi ste neko drugi i kada se vratite u svoj svet bićete za nijansu drugačiji.

Empatija je alat za okupljanje ljudi. Ona nam dozvoljava da funkcionišemo na višem nivou i da ne budemo osobe opsednute sobom.

Dok čitate, takođe otkrivate nešto što je od vitalnog značaja za vaše snalaženje u svetu, a to je: svet ne mora biti takav kakav jeste. Stvari mogu biti drugačije.

Bio sam u Kini 2007. godine, na prvoj dozvoljenoj konvenciji naučne fantastike i fantazije u kineskoj istoriji. U jednom trenutku uhvatio sam glavnog organizatora, povukao ga sa strane i upitao: „Zašto? Naučna fantastika je toliko dugo bila neprihvaćena. Šta se promenilo?“

„Jednostavno je“, rekao mi je. „Kinezi su bili sjajni u pravljenju nečega kada im drugi ljudi donesu planove, ali nisu bili inovativni i nisu stvarali. Nisu maštali. Onda su poslali delgaciju u SAD, u kompanije Epl (Apple), Majkrosoft (Microsoft) i Gugl (Google) i razgovarali sa ljudima koji su tamo stvarali budućnost za sebe. Otkrili su da su svi oni čitali naučnu fantastiku kada su bili deca.“

Fantazija vam može pokazati drugačiji svet. Može vas odvesti negde gde niste bili. Jednom kada posetite druge svetove, kao oni koji jedu vilinsko voće, nikada više nećete biti potpuno zadovoljni svetom u kojem ste odrasli. To nezadovoljstvo je dobra stvar. Nezadovoljni ljudi mogu da izmene i poboljšaju svet, menjajući ga i čineći ga boljim.

Dok govorimo o tome, voleo bih da kažem par reči o eskapizmu (eng. escapism) – bežanju od svakodnevnih dosadnih stvari. Primetio sam da se o ovom pojmu govori kao o lošoj stvari. Govori se o tome kao da je bežanje u fikciju jeftin opijat koji koriste rasejane i budalaste osobe koje su u zabludi. A jedina fikcija koja je vredna za odrasle ili decu je fikcija koja se dešava u realnosti, koja prikazuje najgore od sveta što čitalac može pronaći.

Međutim, ako ste zarobljeni u nemogućoj situaciji, na neprijatnom mestu sa ljudima koji vam žele zlo i neko vam ponudi priveremeni izlaz zbog čega ga ne biste prihvatili? Bežanje u fikciju je upravo to – fikcija vam otvara vrata, pruža sunčeve zrake, pruža vam mesto gde imate potpunu kontrolu, sa ljudima sa kojim želite da budete tu (a knjige su stvarna mesta, u to nema sumnje); štaviše, ono što je još važnije je da vam tokom vašeg bekstva knjige mogu pružiti znanje o svetu, drugačiji pogled na situaciju u kojoj se nalazite, one vam daju oružje i štit – realne stvari sa kojima se vraćate u vaš „zatvor“. Veštine, znanje i oruđe koje možete iskoristiti da zaista izađete iz situacije u kojoj ne želite da budete. Kao što Tolkin kaže, jedine osobe koji su protiv bekstva su čuvari.

Još jedan način da uništite detetovu ljubav prema čitanju jeste, naravno, da se pobrinete da se u njegovoj okolini ne nalazi nijedna knjiga ili da se pobrinete da se nikad ne nađu u situaciji u kojoj može da čita. Ja sam imao sreće. U mom kraju nalazila se odlična lokalna biblioteka. Roditelje sam uspevao da ubedim da me za vreme letnjeg raspusta ostave u biblioteci kada krenu na posao, a ljubaznim bibliotekarima nije smetao mali dečak bez pratnje, koji se svakog jutra vraćao u dečje odeljenje i detaljno pregledao katalog knjiga, tražeći knjige o duhovima, magiji, raketama, vampirima, detektivima, vešticama ili čudima. A kada sam završio sa čitanjem knjiga iz dečjeg odeljka, prešao sam na deo za odrasle.

Bibliotekari su bili odlični. Voleli su knjige i voleli su da knjige budu čitane. Naučili su me kako da naručujem knjige iz ostalih biblioteka na pozajmicu. Nisu pokazivali predrasude prema onome što čitam. Čini mi se da im se svidelo što je tu taj mali dečak sa krupnim očima koji voli da čita. Stalno su pričali sa mnom o knjigama koje sam čitao, preporučivali mi sličnu literaturu i pomagali da pronađem ono što me interesuje. Posmatrali su me kao čitaoca – ništa više, ništa manje – što znači da su se ophodili prema meni sa poštovanjem. Nisam bio navikao da se prema osmogodišnjaku ljudi ophode sa poštovanjem.

Kada govorim o bibliotekama, govorim o slobodi. Slobodi da čitam, slobodnim idejama i slobodnoj komunikaciji. Takođe govorim i o obrazovanju (ne obrazovanju koje počinje onog dana kada pođete u školu, a završava se onda kada završite školu ili fakultet), govorim o zabavi, o sigurnom mestu i o mestu gde su dostupne sve informacije.

Brinem da danas u 21. veku ljudi neće razumeti šta su biblioteke i koja je njihova svrha. Ako biblioteku posmatrate kao policu knjiga, može vam delovati zastarelo ili prevaziđeno u svetu u kojem većina (mada ne sve) knjiga postoji samo u digitalnom obliku. U tom slučaju propuštate suštinu.

Moje mišljenje je da je to zbog prirode informacija. Informacije imaju vrednost, a prava informacija ogromnu vrednost. Čitavu ljudsku istoriju živeli smo u oskudici sa informacijama i sakupljanje potrebnih informacija je uvek bilo važno i vredno nečega: kada da zasadite biljke, gde da pronađete stvari, mape, priče i istorijske činjenjice – ako ništa drugo uvek je bilo dobro razmenjivati informacije za vreme ručka ili druženja. Informacija je bila važna stvar, a onaj ko je posedovao informaciju ili je mogao da dođe do nje naplaćivao je za tu uslugu.

U poslednjih nekoliko godina, prešli smo sa tačke gde smo u oskudici sa informacijama do tačke u kojoj smo zatrpani informacijama. Prema Eriku Šmitu (Eric Schmidt) iz kompanije Google, ljudska civilizacija danas za dva dana kreira onoliko informacija koliko je kreirano od nastanka civilizacije do 2003. godine. Za one koje interesuje, to je oko 5 eksabajta podataka dnevno. Izazov nije više pronaći oskudnu biljku u pustinji, već pronaći tačno određenu biljku u džungli. Da bismo pronašli ono što nam je zaista potrebno, neophodna nam je pomoć.

Biblioteke su mesta gde ljudi idu da pronađu informacije. Knjige su samo vrh ledenog brega informacija: knjige su u bibliotekama, koje vam ih mogu slobodno i legalno obezbediti. Sve više dece pozajmljuje knjige iz biblioteke – knjige svih vrsta: štampane, elektronske ili audio. Međutim, biblioteke su takođe mesto gde osobe koje možda nemaju kompjuter ili internet mogu otići onlajn besplatno. Sve više oglasa za posao nalazi se na internetu, za njih se prijavljuje onlajn, a takođe plaćanje se sve više obavlja onlajn. Osobama koje nemaju kompjuter i internet bibliotekari mogu biti od velike pomoći.

Ne slažem se da će sve knjige preći, kao ni da bi trebalo da sve knjige pređu na ekrane. Kao što mi je Daglas Adams jednom rekao, dvadeset godina pre nego što su se elektronske knjige pojavile, fizička knjiga bila je kao ajkula. Ajkule su stare. One su postojale u okeanu čak pre dinosaurusa, a razlog zbog kog još uvek postoje je to što su ajkule bolje u tome što jesu nego bilo šta drugo. Fizičke knjige su izdržljive, teške za uništenje, otporne na vodu, solarne i dobar je osećaj držati ih u ruci. Dakle, dobre su u tome što jesu i uvek će postojati mesto za njih. Pripadaju bibliotekama, a biblioteke su već postale mesta gde možete otići da pristupite e-knjizi, audioknjizi, DVD i internet sadržaju.

Biblioteka je spremište informacija i svakom građaninu omogućava jednak pristup njima. Uključuje informacije o fizičkom i mentalnom zdravlju. To je prostor u zajednici. Mesto sigurnosti, raj na zemlji. To je mesto sa bibliotekarima u njemu. Danas bi trebalo zamišljati kako će biblioteke budućnosti izgledati.

U današnjem svetu SMS poruka i mejlova, svetu pisanih informacija, pismenost je važnija nego ikada. Potrebno je da čitamo i pišemo, potrebni su nam ljudi na celom svetu koji uživaju dok čitaju, koji shvataju šta čitaju, vide različite nijanse i razumeju ih.

Biblioteke su zaista vrata ka budućnosti. Zbog toga je tužno što širom sveta lokalne vlasti razmatraju mogućnost zatvaranja biblioteka kao jednostavan način da uštedete novac, ne shvatajući da na taj način kradu od budućnosti kako bi zaradili u sadašnjosti. Oni zatvaraju vrata koja treba da budu otvorena.

Sudeći prema skorašnjem istraživanju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, Engleska „je jedina zemlja u modernoj civilizaciji u kojoj su najstariji građani psimeniji i bolji u aritmetici od najmlađe grupe, nakon što se odstrane drugi fakotri kao što su pol, socioekonomska pozadina i zanimanje.“

Drugim rečima, naša deca i naši unuci su nepismeniji od nas. Nesposobniji su da se snalaze u svetu, da razumeju i reše problem. Lakše ih je slagati, prevariti i ne umeju da naprave promene koje su im potrebne da bi uživali u svetu. Zbog svih ovih stvari Engleska zaostaje za ostalim razvijenim nacijama usled nedostatka kvalifikovane radne snage.

Knjige su način na koji komuniciramo sa mrtvima. Način na koji učimo od onih koji nisu više sa nama. Knjige su nešto na čemu je čovečanstvo izgrađeno, uz pomoć čega se razvijalo i napredovalo. U njima se postepeno sakupljalo znanje kako bi svima bilo dostupno, da se ne bi iznova i iznova prenosilo i sticalo. U knjigama se nalaze priče starije od većine država, priče koje su nadživele kulture i građevine u kojima su prvobitno ispričane.

Smatram da smo mi odgovorni za budućnost. Odgovorni i obavezani deci i odraslima u koje će ta deca izrasti, svetu u kojem će živeti. Svi mi – čitaoci, pisci, građani – imamo obaveze. Pokušaću da iskažem neke od tih obaveza ovde.

Imamo obavezu da čitamo sa uživanjem u privatnosti i na javnim mestima. Ukoliko čitamo iz zadovoljstva, ako nas ostali vide da čitamo, mi učimo i vežbamo svoju maštu, ali i pokazujemo drugima da je čitanje dobra stvar.

Imamo obavezu da podržimo biblioteke. Da koristimo biblioteke i ohrabrujemo druge da ih koriste. Imamo obaavezu da protestujemo kada žele da zatvore biblioteke. Ukoliko ne cenimo biblioteke onda ne cenimo ni vrednost informacija, kulture ni mudrosti. Ukoliko ne poštujemo biblioteke utišavamo glasove prošlosti i štetimo budućnosti.

Imamo obavezu da naglas čitamo svojoj deci. Da im čitamo stvari u kojima uživaju. Da im čitamo priče koje su nam već dosadile. Da imitiramo glasove, činimo ih interesantnim i da ne prestajemo da im čitamo samo zato što su sami naučili da čitaju. Koristite čitanje naglas kao vreme za zbližavanje, kao vreme kada nećete proveravati svoj telefon i sve distrakcije spoljašnjeg sveta ostaviti po strani.

Imamo obavezu da koristimo jezik. Da pokrećemo sebe: da saznamo šta neka reč znači i kako da je klasifikujemo, da jasno komuniciramo, da kažemo šta mislimo. Ne smemo dozvoliti da se jezik zamrzne i ne smemo se pretvarati da je to mrtva stvar koja se mora poštovati. Potrebno je da koristimo jezik kao živu stvar, koja teče, pozajmljuje reči, koja dozvoljava značenjima i izgovoru da se menjaju vremenom.

Mi pisci – a pogotovo pisci za decu, ali i svi ostali – imamo obavezu prema našim čitaocima: imamo obavezu da pišemo istinite stvari, što je posebno važno kada stvaramo priče o ljudima i mestima koja ne postoje. Imamo obavezu da razumemo da istina nije ono što se dešava, već šta govori o nama i o tome ko smo mi. Fikcija je laž koja govori istinu. Mi imamo obavezu da ne smorimo naše čitaoce, već da kod njih izazovemo želju da okreću stranice. Jedan od najboljih lekova za nevoljnog čitaoca je priča koju ne može da prestane da čita. I dok čitaocima moramo govoriti istinu, pružati oružje i štit i prenostiti svu mudrost koju smo sakupili za svoje kratko postojanje na ovom svetu, mi imamo obavezu da ne propovedamo, da ne pedagogišemo, da ne prenosimo poruke lažnog morala i nasilno ih sipamo niz grlo naših čitaoca kao majka ptica koja hrani svoje bebe. Takođe, imamo obavezu da nikad, ni pod kojim uslovima ne napišemo nešto za decu što ne bismo sami čitali.

Imamo obavezu da razmemo i prihvatimo da kao pisci za decu radimo važnu stvar, jer ako mi zabrljamo i napišemo dosadne knjige to može decu udaljiti od čitanja i knjiga, uništiti našu budućnost i umanjiti njihovu.

Svi mi – odrasli i deca, pisci i čitaoci – imamo obavezu da sanjarimo. Imamo obavezu da maštamo. Lako je pretvarati se da niko ništa ne može promeniti, da smo u svetu u kome je društvo ogromno i pojedinac ne znači ništa: atom u zidu, zrno pirinča u polju. Istina je da pojedinci mogu promeniti svoj svet iznova i iznova, oni mogu stvarati budućnost, a to rade zamišljanjem kako stvari mogu biti drugačije.

Pogledajte oko sebe. Zaista. Zastanite na trenutak i pogledajte prostoriju u kojoj ste. Istaći ću nešto toliko očigledno da će verovatno biti zaboravljeno. Ovako: sve što vidite, uključujući i zidove, bilo je u jednom trenutku samo zamišljeno. Neko je odlučio da je lakše sedeti na stolici nego na zemlji i zamislio je stolicu. Neko je morao zamisliti način na koji mi sada pričamo u Londonu, a da nas ne kvasi kiša. Ova prostorija i sve u njoj, kao i sve ostalo u ovoj zgradi, u ovom gradu postoji zbog toga što su ljudi iznova i iznova zamišljali stvari.

Imamo obavezu da stvari činimo lepim. Da ne ostavljamo svet ružnijim nego što smo ga zatekli, da ne praznimo okeane i da ne ostavljamo svoje probleme sledećim generacijama. Imamo obavezu da čistimo za sobom i da ne ostavljamo svoju decu u svetu koji smo za kratko vreme uništili, promenili i osakatili.

Imamo obavezu da kažemo svojim političarima šta želimo, da glasamo protiv onih, u kojoj god da su stranci, koji ne razumeju vrednost čitanja u stvaranju sveta vrednog življenja, koji ne žele da očuvaju i zaštite znanje i ohrabre pismenost. Ovo nije stvar političke stranke. Ovo je stvar čovečanstva.

Alberta Ajnštajna su jednom upitali šta možemo učiniti da nam deca budu inteligentna. Njegov odgovor bio je jednostavan i  mudar: „Ukoliko želite da vam deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki.“ On je razumeo vrednost čitanja i maštanja. Nadam se da možemo dati našoj deci svet u kojem će im drugi čitati i oni sami čitati, maštati i razumeti.”

Ovo je prerađena verzija predavanja Nila Gejmena u Agenciji za Čitanje (the Reading Agency) koje je održano u ponedeljak 14. Oktobra u Londonu.

Autor: Nil Gejmen
Izvor: The Guardian
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović
Foto: Vulture, Unsplash

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *