Čitalačkim buntom protiv usamljenosti

“Čitati znači učiti se poštovanju drugih ljudi.” — Emanuel Kant

Kako počinje fascinacija knjigama? Podražavanjem, u mom slučaju. Specifičan odnos prema knjigama u kući je verovatno kod malog buntovnika izazvao želju da se ta stvar jednom zauvek demistifikuje. Uzeću te knjige sa police, pročitati ih, i završićemo sa tim. To je bio plan.

Evo i danas radim na tome. „Čitati knjige znači učiti se poštovanju drugih ljudi“, kasnije ću u jednoj od tih knjiga sa police naći i ovu rečenicu. Napisaće je autor po imenu Emanuel Kant. Kakve veze ima poštovanje drugih ljudi sa čitanjem knjiga? Zašto bismo poštovali bilo koga? Ispostaviće se da je ta stvar sa knjigama mnogo komplikovanija nego što sam mislio. Bio je u pravu onaj Prus iz Kenigsberga.

Poštovati knjigu, razgovarati sa njom, milovati je, ima gotovo magijski karakter. Kad uđete kod nekog u stan, pogledate policu sa knjigama, već imate određeno mišljenje o ljudima koji tu žive. Najbolje je ako je polica „šarena”, sa izmešanim izdanjima, sa knjigama koje su prošle kroz različite ruke i sad, požutele od iskustva, čekaju mlađe čitače. Police sa knjigama “na metar” mogu vam reći da u toj kući živi neko ko je na nekakvoj “visokoj poziciji” ili neko ko baš i ne čita. To zavisi od edicije na polici. Morate da priđete bliže, kao i ljudima, da biste to saznali.

Puškin nabraja knjige sa police svog Evgenija Onjegina. Andrić kaže u „Gospođici“ za Rajku Radaković, gospođicu, da je slabo čitala, eventualno neke žurnale, kasnije ni to. Kiš nabraja lektiru svog E.S-a. Kakve to veze ima? Kasnije ću shvatiti, Puškin nam o junaku govori sve upravo tako što nam nabraja njegovu lektiru. Kiš pokazuje afinitete, duhovni horizont svog E.S-a, a Andrić donosi značajan podatak iz intime Rajke Radaković – ona ne čita. Kako je težak, tužan i oskudan život onih koji ne čitaju! Oni koji čitaju gledaju stvarnost izoštrenijom optikom, učestvuju dublje i intenzivnije u životu i na kraju, iz iskustva vam kažem, ljube se bolje.

Savršenstvo koje to nije

Da bi se knjige danas čitale, potrebno je vreme koje nemamo. Kako smo došli do toga da nemamo vremena? Pored svih prečica koje smo osmislili u životu i dalje nam fali vremena za… Za šta? Da, za nas. U deficitu smo sa „privatnim vremenom za sazrevanje“ (Dejvid Risman), pa nam društvo igra ulogu odgajivača, što nikako nije put u slobodu. Sigurnost i udobnost života, to nam se savetuje sa TV ekrana i bilborda.

Savršen izgled, bez ogrebotina, bez nedostataka, simetrično i skladno, ljubav bez patnje, bez podređivanja drugom, sloboda bez granica – to je atmosfera u kojoj nam govore da treba da živimo. Sve je više prečica u životu, a ljudi su sve nesigurniji u sebe.

„Savršenstvo je tako dosadno“, kaže Brižit Bardo, žena za koju su mnogi mislili da je savršena, a koja u osmoj deceniji života ne zateže lice, ne farba kosu. Osim što je dosadno, savršenstvo je nemoguće, jer ne živimo u vakuumu. To se bar vidi na licu Brižit Bardo. Zašto nam onda prodaju potrebu za savršenstvom, za luksuzom? Zato što bismo bez toga postavili pitanje: Ko sam ja? I postavili bismo sva ona potpitanja koja bi nas vratila sebi. A to bi, onda, redukovalo, između ostalog, i našu potrošnju. Ta pitanja bi nas vratila autentičnom, našem, životu. Autor ovog teksta ne veruje u teorije zavere još od kako je prvi put uzeo knjigu u ruke. Jedina zavera koja postoji je zavera koju je skovao svako od nas protiv samog sebe. Ono što nam se dešava ima veze i sa odnosom ljudi jednih prema drugima i ima veze sa novcem. A on, novac, ima veze sa strahom. A taj strah, on je vezan za nesigurnost.

Investicija u usamljenost

Pomenuti Andrić je u pomenutoj “Gospođici” ispričao priču o tužnom dvadesetom veku i njegovom nasledniku. Otac glavne junakinje Rajke Radaković, Obren Radaković, kaže na samrti svojoj ćerki: „Sama ostaješ.“ To bi mogao da bude epitaf na grobu XX veka i natpis na ulazu u XXI. Posle te očeve rečenice, ona kreće u život sama, bogateći se, baveći se zelenaštvom, a Andrić nam usput priča priču o njenoj samoći. Teško je živeti sa ljudima. Obren Radaković, otac Andrićeve junakinje, u tom svom monologu, takođe kaže: „Pamti dobro: svi su naši osjećaji i obziri samo naše slabosti i njih vreba i na njih cilja sve oko nas…“ Borbeni život u akvizitornoj hordi u kojoj živimo od nas zahteva da budemo jaki, beskrupulozni, a čoveku mora da bude DOZVOLJENO da bude slab. Ništa je, ako nije slab. „Jer kad sam slab, onda sam silan“ (Druga poslanica Korinćanima, gl. 12, 10). Ali ne mogu sam sebi da oprostim, to može jedino neko drugi, napisao je Mihail Bahtin povodom junaka u estetskoj aktivnosti. Nema estetike bez te dvojine. Osim što nema života.

Sa jedne strane, Rajka Radaković je zatvorena za sebe i druge, sa druge strane ona je gramziva. Nije li to model koji je dominantan i danas? Koliko znamo o sebi, koliko dopuštamo, opraštamo drugima, a koliko tražimo za sebe? Ovde ćemo uvesti u priču još jednog tvrdicu, onog poznatijeg širem čitalačkom krugu. U pitanju je naravno Molijerov Harpagon. Molijer ne bi bio to što jeste u istoriji književnosti da se u svojoj komediji bavio samo gramzivošću koja se manifestuje u odnosu glavnog junaka prema novcu. Scena koja će nam omogućiti da Harpagona posmatramo iz jednog drugog rakursa, jeste scena sa Marijanom, devojkom kojom namerava da se oženi Harpagon. Devojka je dosta mlađa od njega i svojom lepotom predstavlja jedan od „dobitaka“ za Harpagona. Njena mladost je valuta koju on uzima za sebe. Jedan od ključnih trenutaka u kojem Molijer gledaocima prikazuje glavnog junaka „iznutra“ je trenutak kad Harpagon shvata da ga Marijana ne voli. Taj „gubitak“ predstavlja trenutak u kojem tvrdica pokazuje svoje ljudsko lice. Naravno, on ne može da prihvati da ga Marijana ne voli. Jer ona ne može da postane njegovo vlasništvo, zato što ga ne voli. Da bi postala njegovo vlasništvo, mora da ga voli. Otud ta potreba za ljubavlju. Jer to je potreba za ljubavlju, ali na njegov „imalački“, „sticački“ način. Vidimo junaka koji ima potrebu da bude voljen, ali zauzvrat nije u stanju da u tog drugog uloži. Namerno koristimo termin uložiti, koji dolazi iz ekonomije. Spinoza je ljude koji su okrenuti ka sticanju smatrao krajnje pasivnim. Produktivna delatnost je stanje unutrašnje aktivnosti.

Andrićeva priča o Rajki Radaković i Molijerov „Tvrdica“ nisu samo priče o tvrdičluku; to su priče o usamljenim ljudima koji nisu u stanju da u drugim ljudima nađu podršku za svoje strahove, za svoje nesavršenosti. Novac je onda sredstvo kojim čovek pokušava da kupi sigurnost, da otkupi sebe. Auto, stan, mobilni telefon itd. Problem je u tome što se u državi srca trguje monetom poverenja. Poverenje se izgrađuje, za njega je potrebno vreme i žrtva. Novac tu nema nikakav značaj. Rajka Radaković će umreti od srčanog udara, sama, preplašena, bogata. Srce je organ koji ne trpi da mu se brani ljubav. Ne trpi da mu se brani da voli. Ne trpi da mu se brani da se podredi drugom [1].

●                                        ●                                        ●

Sloboda i samoća nisu sinonimi. Sloboda je pitanje unutrašnjeg angažovanja. A knjige su subverzivne. One nas vraćaju sebi, usporavaju nas uprkos akceleraciji u koju nas uvlači stvarnost. Bio je u pravu onaj Prus iz Kenigsberga, knjige nas uče da poštujemo druge ljude, tako što nas uče da budemo slabi. Jer kad sam slab, onda sam silan.

[1] „Konfučijanizam ističe dužnost zbog toga što se u ovom učenju čovek zamišlja kao pojedinac izgubljen u čitavu mrežu postojećih društvenih odnosa. Ljudsko biće, po svojoj prirodi, ima obaveze prema drugim ljudima. Čovek ne može da postane savršen ako je izolovan… Socijabilnost nije sredstvo kojim se postiže privatan cilj; ona predstavlja cilj života po sebi… Potpuno samodovoljno ljudsko biće bilo bi ili životinja ili bog.“ F. Fukujama, Sudar kultura, str. 284.

Autor: Nenad Stanojević

Comments

comments