Suzan Kejn: Moć introverata

Kategorija: Psihovesti

01

U društvu u kom se, iznad svega, cene društvenost i otvorenost, može biti prilično teško, ako ne i sramno, biti introvert. Ali, Suzan Kejn nam objašnjava da introverti mogu da poseduju izvandredne talente i sposobnosti koje treba poštovati i slaviti.

Prvi put sam otišla u letnju školu kada mi je bilo devet godina. Majka mi je spakovala pun kofer knjiga, što sam smatrala potpuno prirodnim činom, jer je u mojoj porodici čitanje glavna zajednička aktivnost. To vam može zvučati asocijalno, ali to je zaista samo drukčiji način socijalizacije. Okruženi ste toplinom porodičnog doma, oni su tu oko vas, a istovremeno možete odlutati u mislima u svoju avanturu. Imala sam zamisao da je letnja škola isto to, samo bolje. (smeh) Zamišljala sam deset devojčica kako čitaju u sobi, udobno smeštene, obučene u slične spavaćice.

Letnja škola je više ličila na divlju žurku bez alkohola. Prvog dana nas je vaspitačica sve okupila na jednom mestu i naučila nas je pozdravu za koji nam je objasnila da ćemo svakog dana, do kraja leta, ponavljati kako bismo ojačali duh letnje škole. Ovo su reči: B-U-Č-N-O, tako izgovaramo bučno. Bučmo, bučmo, budimo bučmi.” Aha. Čitavog života nisam uspela da shvatim zašto je trebalo da budemo tako bučni, i zašto je trebalo da pišemo reč pogrešno. (smeh) Ali sam učestvovala u tome. Zajedno sa drugima sam to pevala. Dala sam sve od sebe. Čekala sam momenat kada bih mogla da se povučem i čitam knjige.

Kada sam po prvi put uzela knjigu iz kofera, najpopularnija devojka u grupi mi je prišla i pitala me: “Zašto si tako povučena?” – povučen je naravno potpuna suprotnost b-u-č-m-o-m. Kada sam drugi put pokušala, vođa kampa mi je prišla zabrinutog izraza lica i ponovila mi je kako je važan duh kampa i koliko je važno da se trudimo da budemo otvoreni.

Sklonila sam svoje knjige, stavila ih u kofer, ispod kreveta, i tamo su provele celo leto. Osećala sam se krivom zbog toga. Osećala sam da sam potrebna knjigama, i zvale su me, a ja sam ih izneverila. I izneverila sam ih, nisam otvorila kofer dok se nisam vratila svojoj porodici, na kraju leta.

Ispričala sam vam priču o letnjoj školi. Mogla bih još 50 istih da vam ispričam, svaki put mi je preneta poruka da moj tih i introvertan način postojanja, nije neophodno i ispravan pristup životu, da bi trebalo da se potrudim da budem ekstrovertnija. Uvek sam duboko u sebi osećala da je to pogrešno, i da su introvertne osobe odlične takve kakve jesu. Godinama sam potiskivala taj predosećaj, pa sam od svega postala advokat na Vol Stritu, a ne pisac, što sam oduvek želela da budem, delom i zbog toga što sam morala da dokažem sebi, da mogu takođe biti neustrašiva i samouverena. Izlazila sam u prepune barove, a ustvari sam želela da odem na večeru sa prijateljima. Refleksno sam donosila odluke koje nisu u skladu sa mnom, da nisam bila ni svesna da ih donosim.

To rade mnoge introvertne osobe, to je zasigurno gubitak, ali je i gubitak za naše saradnike, za našu zajednicu. Zvučaću možda dramatično, ali to je gubitak i za svet. U kreativnosti i upravljanju je neophodno da introvertne osobe čine ono u čemu su najbolje. Trećina do polovine populacije je introvertna, trećina do polovine. Znači, pričamo o jednoj od dve ili tri osobe koju poznajete. Čak iako ste vi ekstrovertni, pomislite na svoje kolege, partnere i decu, na osobu koja baš sada sedi pored vas, na sve njih se primenjuje ova slika koja je poprilično ukorenjena u našem društvu. Svi to usvojimo veoma rano u životu, pre nego što možemo i da verbalizujemo to što radimo.

Da biste jasno uvideli problem, morate razumeti šta je introvertnost. To nije stidljivost. Stid je povezan sa strahom od društvene osude. Introvertnost se odnosi na način kako odgovarate na nadražaje, uključujući i društvene stimuluse. Ekstrovertne osobe traže mnogo nadražaja, dok se introvertni osećaju najbolje, najbudnije, najproduktivnije kada se nalaze u tihom okruženju. Ne sve vreme, to nije apsolutna stvar, ali veoma često. Ključna stvar u izvlačenju maksimuma iz naših talenata je da se svi mi nađemo u okruženju koje nama prija.

U ovom momentu se susrećemo sa predrasudama. Najvažnije institucije našeg društva, škole i radna mesta, su dizajnirane za ekstrovertne osobe, i prema njihovim potrebama za mnogo stimulacije. Takođe, trenutno slavimo i sistem verovanja koji ja nazivam novo kolektivno razmišljanje, koji podrazumeva da sva kreativnost i stvaranje dolazi sa nekog čudnog društvenog mesta.

Zamislite klasičnu učionicu danas: kada sam ja išla u školu sedeli smo u klupama. Sedeli smo u klupama poređanim u redove, i veći deo zadataka smo obavljali nezavisno. Ali danas su u klasičnoj učionici radni stolovi spojeni, četvoro, petoro, šestoro ili sedmoro dece sede zajedno. Deca rade na bezbrojnim grupnim zadacima. Čak i u slučaju matematike i kreativnog pisanja, za koje biste mislili da zavise od individualnih razmišljanja, očekujemo danas od dece da funkcionišu kao grupa. A decu koja više vole da su sama sa sobom ili da rade sama, doživljavamo kao izuzetke ili još gore kao problematične osobe. Većina nastavnika veruje da su idealni učenici ekstrovertne osobe, a ne introvertne, iako je istraživanje pokazalo da introvertni đaci imaju bolje ocene i više znanja. (smeh)

Okej, ista stvar se dešava na našim poslovima. Većina nas radi u kancelarijama bez zidova, otvorenom prostoru, gde smo izloženi konstantnoj buci i pogledima saradnika. Introvertne osobe uglavnom ne dobijaju čelne pozicije, iako su introvertne osobe veoma pažljive, manja je verovatnoća da se upuste u velike rizike, što bi trebalo da poštujemo u današnje vreme. Adam Grant je u školi “Wharton” sproveo interesantno istraživanje koje je ukazalo da introvertne vođe često dolaze do boljih rezultata u odnosu na ekstrovertne, jer kada posluju sa proaktivnim ljudima, postoji veća šansa da dozvole zaposlenima da slede svoje ideje, dok ekstrovertne osobe nenamerno budu toliko ushićene stvarima, da prosto sve vode po svom nahođenju, i ideje drugih ljudi ne isplivaju na površinu tako lagano.

Činjenica je da su vođe koje su dovele do velikih promena bile introvertne osobe. Evo nekoliko primera. Eleonora Ruzvelt, Roza Parks, Gandi, oni su sami sebe opisali kao tihe i nenametljive osobe, čak stidljive. Svi oni su preuzeli palicu, iako im je svaki atom njihovog bića govorio da ne rade to. Ispostavilo se da je to imalo posebne moći, jer su ljudi prosto osetili da su oni vođe ne zato što uživaju u tome da komanduju drugima, ne zato što uživaju da budu u žiži dešavanja, već zato što nisu imali izbora, zato što ih je vodila misao da treba da urade ono što smatraju ispravnim.

Smatram da je važno da u ovom trenutku istaknem da ja volim ekstrovertne osobe. Uvek naglašavam da su neki od mojih najboljih prijatelja ekstrovertni, uključujući i mog voljenog muža. Naravno, svi se mi nalazimo negde na skali između ekstrema introvertno-ekstrovertno. Čak je i Karl Jung, psiholog koji je popularizovao ove pojmove, rekao da ne postoji isključivo introvertna ili isključivo ekstrovertna osoba. Rekao je da bi takav čovek trebalo da bude u ludnici, ukoliko bi uopšte postojao. Neki ljudi se nalaze tačno na sredini ovog spektra, to su ambivertne osobe. Često pomislim kako su dobili najbolje iz oba sveta. Mnogi smatraju sebe ili jednim ili drugim tipom.

Ja želim da poručim da nam je potrebna bolja kulturološa ravnoteža. Treba nam više jin i jang odnosa između ova dva tipa. Ovo je naročito važno u domenu kreativnosti i stvaralaštva, s obzirom da nam psiholozi govore da mnoge kreativne osobe uspešno ramenjuju i razvijaju svoje ideje, ali imaju izraženu introvertnu crtu u sebi.

To se dešava zato što je često sastavni deo kreativnosti – osamljivanje. Darvin je imao običaj da odlazi u duge šetnje u šumi, i ljubazno je odbijao pozive za večere. Teodor Gajzel, poznatiji kao dr Sus, je izmaštao mnoga svoja neverovatna dela u usamljenoj kancelariji u potkrovlju svoje kuće u La Hoji, u Kaliforniji. Plašio se upoznavanja dece, njegove publike, jer se plašio da ga oni zamišljaju kao veselog Deda Mraza, i da bi bili razočarani njegovim rezervisanim stavom. Stiv Voznijak je izumeo prvi Epl računar, dok je sam sedeo u svojoj kancelariji u Hjuit-Pakard firmi gde je tada radio. On objašanjava kako nikada ne bi postao takav stručnjak, da nije bio toliko povučen u sebe i nije napuštao kuću u detinjstvu.

Naravno, sve ovo ne znači da ne treba da sarađujemo, tome u prilog ide i čuveno upoznavanje Stiva Voznijaka i Stiva Džobsa, koji su osnovali Epl kompaniju. Ali znači da je usamljenost značajna, i da je nekim ljudima apsolutno neophodna. Činjenica je da nam je vekovima poznata transcedentalna moć osamljivanja. Od skora smo počeli da zaboravljamo to. Ukoliko analizirate najveće svetske religije, svi poslanici, Mojsije, Isus, Buda, Muhamed, oni odlaze u divljinu, sami, gde doživljavaju duboka prosvetljenja i otkrića, koje zatim prenose svojoj zajednici. Dakle, bez divljine nema ni otkrića.

Ukoliko razmotrite savremenu psihologiju, to nije iznenađujuće. Ispostavlja se da mi ne možemo biti deo grupe, a da instiktivno ne reflektujemo i oponašamo mišljenja drugih. Čak i kada su u pitanju stvari koje se čine ličnim i suštinskim, kao: ko vam se sviđa, počećete da imitirate verovanja ljudi oko vas, a i da ne shvatite da to radite.

Grupe tradicionalno slede mišljenja najdominantnije i najharizmatičnije osobe, iako ne postoji veza između dobrog govorništva i dobrih ideja, zaista je nema. Tako da… (smeh) Tako da možda sledite osobu koja ima najbolje ideje, ali možda i ne. Da li zaista želite da prepustite to slučaju? Bilo bi mnogo bolje za sve da se osame, dođu do svojih ideja kada su oslobođeni pritiska grupe, a onda da se okupe i porazgovaraju o idejama u dobro regulisanoj sredini i nastave od te tačke.

Ukoliko je sve ovo tačno, zašto to i ne shvatimo? Zašto su škole i radna mesta organizovana na taj način? Zašto introvertnim osobama namećemo osećaj krivice što ponekada žele da se odvoje od drugih? Deo odgovora je u istoriji naše kulture. Zapadno društvo, a naročito Sjedinjene Države, je uvek veličalo ljude od akcije, na uštrb mislioca, i “čoveka koji razmišlja”. Ali ranu istoriju Amerike, karakteriše ono što istoričari nazivaju kulturom karaktera, tada smo još uvek vrednovali duhovnost ljudi i njihove moralne osobine. Ukoliko analizirate knjige samopomoći iz tog perioda, sve su imale naslove tipa “Karakter, najveća stvar na svetu”. Te knjige su slavile uzore kao što je Abraham Linkoln, koji je poštovan zvog svoje umerenosti i nepretencioznosti. Ralf Valdo Emerson ga je nazvao “čovekom koji ne koristi svoju superiornost.”

Početkom 20. veka ušli smo u novo razdoblje kulture, koje istoričari nazivaju kulturom ličnosti. Desilo se to da smo razvili agroekonomije do razmera svetskih poslovanja. Odjednom ljudi počinju da napuštaju mala mesta i odlaze u gradove. Sada se ljudi dokazuju gomili stranaca, a ne rade zajedno sa onima koje su poznavali celog života. Tako da je razumljivo da su osobine kao što su privlačnost i harizmatičnost iznenada postale veoma značajne. Naravno, knjige samopomoći su promenile svoje nazive kako bi zadovoljile prohteve u “Kako osvojiti prijtalje i uticati na ljude”. Kao uzore propagiraju zaista uspešne trgovce. To je svet u kom živimo danas. To je naše kulturno nasleđe.

Ja ne impliciram da je društvena snalažljivost nevažna, i ne pozivam na ukidanje timskog rada. Religije koje su slale svoje poklonike na usamljene vrhove planina, nas podučavaju ljubavi i poverenju. Problemi sa kojima se suočavamo u nauci i tehnonologiji našeg vremena su takvih razmera, da su neophodne vojske ljudi koje udruženim snagama rade na rešavanju istih. Prosto poručujem da što više slobode damo introvertnim osobama, veća je verovatnoća da dođu do svojih jedinstvenih rešenja za ove probleme.

Volela bih sada da podelim ono što je danas u mom koferu. Pogađate? Knjige. Moj kofer je pun knjiga. “Mačje oko” Margaret Atvud. Roman Milana Kundere. I Majmonidov “Vodič zbunjenima”. Ali ovo nisu zaista moje knjige. Ponela sam ih jer su ih napisali omiljeni pisci moga dede.

Moj deda je bio rabin, bio je udovac i živeo je sam u malom stanu u Bruklinu, a to je bilo moje omiljeno mesto u detinjstvu, delom zato što je bilo ispunjeno njegovim finim i gospodsvetnim prisustvom, a delom zbog toga što je bilo ispunjeno knjigama. Zaista, bukvalno, svaki sto, svaka stolica u stanu nisu služili iskonskim funkcijama, već kao podloge za gomile knjiga. Kao i svima u mojoj porodici omiljena delatnost moga dede je bila da čita.

Ali je voleo i svoje propovedi i mogli ste da osetite tu ljubav u njegovim službama svake nedelje u toku 62 godine dok je bio rabin. Mudrosti iz knjiga koje je čitao svake nedelje, složene slojeve stare i humanističke misli utkao bi u propovedi. Ljudi bi dolazili sa svih strana da ga slušaju.

Ali, u ovome je caka kod moga dede. Ispod te ceremonijalne ljušture, bio je veoma skroman i introvertan, toliko da mu, tokom same službe, nije bilo lako da uspostavi kontakt očima sa istim ljudima kojima je držao službe već šezdeset i dve godine. Čak i van sinagoge, on bi i same razgovore završavao prebrzo, jer nije želeo da oduzima bilo kome previše vremena. Kada je umro u 94. godini, policija je morala da zaustavi saobraćaj u komšiluku kako bi se smestili svi ljudi koji su došli da ga isprate. Pokušavam na svoj način da naučim nešto do mog dede.

Upravo sam objavila knjigu o introvertnosti, trebalo mi je oko sedam godina da je napišem. To su za mene bile blagoslovene godine jer sam čitala, pisala, razmišljala i istaživala. To je bila moja verzija dana u biblioteci moga dede. Ali iznenada moj posao je potpuno drukčiji, treba da držim predavanja, da pričam o introvertnosti. (smeh) To mi mnogo teže pada, jer koliko god da sam počastvovana, da sam ovde sa vama, to nije moja prirodna okolina.

Pripremala sam se za ovakve nastupe što sam bolje mogla. Prošle godine sam vežbala javne nastupe kada god mi se ukazala prilika. Ovo je moja “godina opasnih predavanja”. (smeh) To mi je mnogo pomoglo. Ali ono što mi još više pomaže je moj osećaj, verovanje, nada da su naši stavovi prema introvertnosti, nenametljivim osobama i samoći zaista na samom pragu dramatičnih promena. Zaista to mislim. Završiću svoje izlaganje pozivom na delanje onima koji imaju stav sličan mom.

Broj jedan: Prestanite sa preokupiranošću timskim radom. Prosto, prestanite. (smeh) Hvala. (aplauz) Želim da jasno iznesem svoje stavove, jer zaista verujem da naša radna sredina treba da promoviše kulture neobaveznih razgovora, prijatnu atmosferu gde se ljudi okupe i spontano razmene ideje. To je odlično. To prija i introvertnim i ekstrovertnim osobama. Potrebno nam je više privatnosti i slobode, i mnogo, mnogo više nazavisnosti u radu. Ista stvar je preslikana u školama. Neophodno je da učimo decu kako da rade zajedno, ali važno je i da ih naučimo kako da rade sami. Ovo je takođe veoma važno za ekstrovertnu decu. Moraju da rade sami, jer se delom velike misli na taj način rađaju.

Okej, druga misao: idite u divljinu. Budite kao Buda, dođite do svojih otkrića. Ne propagiram ideju da svi treba da izgradimo kolibe u šumi i nikada više ne progovorimo međusobno, ali predlažem da treba da se isključimo i pozabavimo se svojim mislima malo češće.

Broj tri: Razmislite dobro o stvarima koje ste stavili u kofer i zašto ste ih tamo stavili. Ekstroverti, možda su vaši koferi takođe puni knjiga. Ili možda čaša za šampanjac ili padobrana. Šta god da je u pitanju, nadam se da se bavite time kada god možete i počastvujete nas tako svojom energijom i radošću. Ali introvertne osobe, takvi kakvi ste verovatno imate potrebu da pažljivo čuvate sadržaj vaših kofera. To je u redu. Ali s vremena na vreme, samo ponekad, nadam se da ćete otvoriti svoj kofer kako bi to i drugi ljudi videli, jer ste ovom svetu neophodni vi i stvari koje sa sobom nosite.

Želim vam najbolje moguće putovanje i hrabrost da tiho pričate. Mnogo vam hvala.

Prevod: Jelena Neđić; Recenzija: Ivana Korom

Comments

comments

2 Komentara

  1. nadalina kaže

    Tekst sam sa pažnjom pročitala i poslužiće mi kao putokaz za moja predavanja iz građanskog predavanja.Većina mojih učenika su ekstrovertni.Introvertni su pažnjiviji na časovima i po mojoj proceni poseduju više znanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *