Ukoliko ste navikli na estetiku holivudskih filmova, film „Kazanova” reditelja Federika Felinija vam može na prvi pogled delovati neobično. Ukoliko pak birate filmove po umetničkoj vrednosti i značaju u istoriji kinematografije, Felinijevi filmovi su nezaobilazni.
Jedna od prvih impresija već u prvim scenama filma je utisak da se radnja odvija na pozorišnoj sceni. Ako se uzme u obzir da je film prikazan 1976. godine, periodu kada su kinematogarfske mogućnosti uveliko pružale opciju stvaranja doživljaja realističnijeg prikaza perioda 18. veka, može se pretpostaviti da je teatarska scenografija filma stvar odabira, a ne nužnog izbora.
Scenografija, kostimi, muzika… nalaze se u funkciji predstavljanja lika Kazanove i njegove percepcije stvarnosti. Estetika filma ukazuje na ličnost Kazanove. Brzo i lako okupira pažnju. Deluje teatralno. Pokazuje zavođenje u različitim situacijama; ne pokazuje ljubav.
U kolokvijalnom govoru ime Kazanove postalo je sinonim za zavodnika koji je površan u emotivnim odnosima. Lako se zaljubi, brzo se razočara. Zavodljiv i neodgovoran. Stalan u traženju zadovoljstva, nestalan u ostvarenju bliskog odnosa. Traganje za stalnom senzacijom intenzivne zaljubljenosti i svođenje ljubavnog odnosa na fizički aspekt romantičnog odnosa, prepreka je za ostvarenje ljubavi – relacije psihološke bliskosti u kom se dve osobe pokazuju u svojim nesavršenostima i uzajamno prihvataju.
Zaljubljenost nasuprot ljubavi ima element fascinantne fantazije o drugoj osobi. Zaljubljenost za kratko vreme može da postane intenzivan doživljaj, kada u odnosu na nekoliko elemenata, osoba kreira idealizovanu sliku o drugom. To se dešava Kazanovi.
Važna karakteristika njegovog emocionalnog reagovanja je ponavljanje emocionalnog obrasca. Veliko oduševljenje, ima kontrateg – veliko razočaranje.
U dramskom smislu, Kazanova je tragičan lik; u psihološkom smislu, nešto veoma slično – njegova pozicija je prema Transakcionoj analizi pozicija Žrtve. Njegov odnos prema vezama sa partnerkama imaju obrazac psihološke igre. On ima ego-diston sadržaj psiholoških obrazaca: problem nalazi u okruženju, a ne u vlastitom ponašanju. Ne vidi svoju odgovornost za dešavanja u svom životu. Okrivljuje sudbinu i druge za svoju patnju. Ne menja se.
Ono što Kazanovu sprečava u ostvarenju ljubavi je ideja o idelanoj partnerki, nerealistična slika čija projekcija na objekte ljubavi traje veoma kratko. Ta slika ne traje dugo jer su objekti ljubavi realne žene – sa realističnim karakteristikama: vrlinama i naravno, manama. Između idealizovane slike i realnosti postoji jaz koji je prepreka za ostvarenje ljubavnog odnosa. Da ovaj jaz ne bi postojao potrebno je da osoba odustane od slike idealizovanog partnera i razvije kapacitet za ljubav u relanosti. To je ono u čemu Kazanova nije uspeo. Sa psihoterapijskog aspekta, takvo ponašanje može da uputi na strah od bliskosti: ideju da, ukoliko se bude emotivno povezao sa drugom osobom, će ona da ga proceni kao lošeg ili da ukoliko takav odnos nestane, da će patnja biti nepodnošljiva.
Nemaju svi Kazanovini odnosi identične okolnosti u kojima se odvijaju. Jedna od njegovih izabranica, u koju se zaljubio, otišla je i ostavila ga bez pozdrava nakon večeri prevedene sa njim. Iako objektivno različita od ostalih situacija, Kazanovin obrazac u emotivnim odnosima ostaje isti – doživljaj zaljubljenosti neće doći do nivoa čežnje i podstaći Kazanovu da potraži devojku. On ostaje u poziciji u kojoj sebi osigurava odsustvo bliskosti.
Muzička tema koja se provlači kroz ceo film zvuči kao muzika iz muzičke kutije, kao muzika vergla, koja se ponavlja i ne prestaje. Ona je još jedan materijalizovan prikaz emotivnih ciklusa glavnog lika: isti obrasci reagovanja koji se vremenom ne razrešavaju, već naprotiv – uporno ponavljaju.
Jedan od Kazanovinih izbora partnerke je mehanička lutka. Te scene jasno pokazuju njegovu isključivu usmerenost na sebe u odnosu, egocentričnost bez želje za dvosmernom komunikacijom.
U poslednjim scenama filma, Kazanova je star i sanja san koji se dešava na vodi zaleđene Venecije. U snu je mlad, a pojavljuju se i osobe iz njegovog života kao distancirani obrisi koji brzo nestaju. U snu Kazanova na ledu Venecije pronalazi mehaničku lutku.
Scena ima mračnu atmosferu, a zvuk u snu je sablasni zvuk vetra, koji u trenutku kada Kazanova započinje ples sa lutkom prekida već poznata repetitivnost muzičke sekvence. Ovi elementi zajedno u jednoj sceni sažet su opis tragičnosti Kazanovinog lika.
Film se završava plesom koji deluje kao da bi mogao da traje beskonačno. To je ples Kazanove i njegove idealne žene, lepe mehaničke lutke koja koja ne traži od njega ono što on ne može da pruži – kapacitet za ljubav.
Autor: Bojana Škorić, master psiholog, transakcioni analitičar-savetnik Foto: Acting-Out Politics
