Nije pamet sve što sija

Kategorija: Psihonauka

lightbulb

IQ test, koji sada možete da nađete na mnogim sajtovima, a koji je oduvek bio obavezan, ustuknuo je pred novom generacijom testova. Ličnost je važnija od onoga što umete s algebrom. Znamo da je emocionalna inteligencija potrebna za ljubav, brak i porodicu, ali je poslednjih godina postala najbitniji faktor za posao. čak i ako se prijavljujete za prodavca u nekom velikom lancu, sigurno ćete proći kroz neku vrstu testiranja. To je postao imperativ novog doba, novih kompanija koje nemaju vremena da se bave time jeste li se vi uklopili u okruženje ili niste.

Predrasude kao ona o „kratkoj“ ali tuđoj pameti i o tome „da mi je tvoj mozak da se odmorim“ samo su pokazatelj koliko smo ponosni na svoju inteligenciju. Nismo genijalci, to sigurno, ali blizu da to budemo – jesmo. I sve nam iz okruženja teže pada jer smo inteligentniji od drugih, a „sudbina genija mnogo je teža nego sudbina mediokriteta“.

Razliku između inteligencije i pameti odavno smo uočili, pa tako nije nepoznata ona priča o superpametim ljudima na papiru koji u životu nemaju praktičnih sposobnosti, pa tako članica MENSA završi kao radnica noćne smene u trafici. Ona je možda izabrala ono što mora, ali, kad za nekoga kažete da je član MENSE, očekuje se da bude više od svih drugih običnih ljudi. Da ima ulaznicu za bolji ili bar bogatiji život.

Kako se vremenom pokazalo, IQ test, koji sada možete da nađete na mnogim sajtovima u bilo kojoj varijanti (ali pažljivo s pouzdanošću!), a koji je oduvek bio obavezan, od upisa u školu do izbora srednje škole, ustuknuo je pred novom generacijom testova. Ličnost je, ispalo je na kraju, važnija od onoga što umete s algebrom. Znamo da je emocionalna inteligencija potrebna za ljubav, brak i porodicu, ali je poslednjih godina postala najbitniji faktor za posao, karijeru i to da bi vas uopšte neko zaposlio. Čak i ako se prijavljujete za prodavca u nekom velikom lancu, ili za udaranje pečata u nekoj banci, sigurno ćete proći kroz neku vrstu razgovora, ako ne i testiranja. To je postao imperativ novog doba, novih kompanija koje nemaju vremena da se bave time jeste li se vi uklopili u okruženje ili niste. Uklopićete se odmah, pre nego što zakoračite kroz gvozdena vrata holdinga.

candidates

Jovana Janković, psiholog koji predvodi HR (human resources) sektor u jednoj veoma uspešnoj srpskoj kompaniji, objašnjava nam istorijat razvoja shvatanja inteligencije i njeno grananje na danas toliko pominjanu emocionalnu i socijalnu, dve koje vrlo često poistovećujemo. Jovana nam ukazuje prvo na opštu definiciju inteligencije kao sposobnosti uviđanja odnosa, a onda i na popularno razdvajanje tokom 20. veka, uslovno rečeno, prema vrsti objekta.

„Imali ste tako usitnjavanje na spacijalnu (prostornu) inteligenciju, verbalnu, numeričku… Tako se i javila ideja da inteligencija nije samo kognitivna sposobnost, već da ona može da se na neki način formuliše i kao emotivna sposobnost. To je koncept koji je Danijel Goldman razvio kao emocionalnu inteligenciju, tj. sposobnost kontrole i upotrebe sopstvenih emocija u zadatom kontekstu. Pa bi tako osoba sa višim stepenom EI bila osoba koja ume pravilno da prepozna i upotrebi odgovarajuće emocije shodno kontekstu, tj. emotivnoj situaciji. EI je povezana i sa konceptom empatije, pojmom koji označava sposobnost uživljavanja u tuđe emotivno stanje. Sa druge strane imaš socijalnu inteligenciju, nešto noviji pojam, koji se odnosi na sposobnost sarađivanja sa drugima, odnosno postizanja da drugi sarađuju sa tobom. Meni se čini da su ovo vrlo isprepletane, ali ne i identične stvari. Merenje ovih sposobnosti nikad nije objektivno jer se uvek zasniva na interpretaciji definicije, koja se može razlikovati od naučnika do naučnika“.

Psiholog Ina Poljak potvrđuje da je decenijama unazad primarni fokus bio na proučavanju „opšte“ inteligencije, a da je tek poslednje decenije prošlog veka prihvaćeno saznanje da je inteligencija šira, kompleksnija i slojevitija.

„Pojavom pojma emocionalne inteligencije otvoreno je kompletno novo poglavlje u shvatanju inteligencije, koje se brzo proširilo i na praksu: kada se negde zapošljavate, podaci o tome koliko dobro umete da prepoznajete i nadgledate svoje i tuđe emocije i u skladu sa time delate, pokazali su se kao odličan prediktor uspeha u današnjem poslovnom svetu, posebno kada su u pitanju liderske pozicije.“

collecive-intelligenceTestiranje se uvek sprovodi u određene svrhe – za profesionalnu selekciju (zaposlenje, prijem u određene službe), za procenu aktuelnog funkcionisanja kako bi se sprovela neka mera (lečenja, penzionisanja i tako dalje), za profesionalnu orijentaciju, ali kako kaže Ina, obično pruža dodatne informacije, i samostalno za sebe ne govori mnogo.

„Kada su u pitanju testovi inteligencije, oni često mere ono što bismo mogli nazvati potencijalom, ali ne i ostvarenje tog potencijala. To su upravo članovi MENSE koji rade u trafici, što jasno govori da je, kako bi se postojeći potencijal realizovao, potrebno ipak nešto više od visokog rezultata na testu inteligencije. Upravo zato što je shvatanje inteligencije isključivo kroz intelektualno postignuće zastarelo, MENSA kao institucija ne uživa kredibilitet koji je uživala ranije (i to baš zato što meri potencijal, ali ne garantuje i njegovu realizaciju). Ipak, među ljudima je ostalo popularno vrednovanje pameti kao isključivog preduslova za uspeh i sreću“.

Ina ponavlja da je definitivno prošlo vreme vrednovanja inteligencije isključivo kroz intelektualno postignuće, i sugeriše da se današnji uzori, kada je reč o inteligenciji, više prepoznaju u harizmatičnim inovatorima, nego u brilijantnim naučnicima. „Upravo izjednačavanje inteligencije kao pameti u opštem smislu, dovelo je do toga da u školama razvijamo i negujemo isključivo njenu intelektualnu stranu. Emocionalna je prepuštena sama sebi: na roditeljima i entuzijastičnim nastavnicima je da se dovijaju na koji način će deci ukazati na značaj emocionalne inteligencije, posebno zato što su i sami roditelji i nastavnici odgajani u istom duhu. Ali sistemskog rešenja, makar u institucijama formalnog obrazovanja – nema“.

Kako čovek uči tokom celog života, on i kasnije može da radi na razvijanju svoje emocionalne inteligencije, bilo samostalno ili uz pomoć dodatnih edukacija ili psihoterapijskog rada, smatra Ina Poljak. Ipak, u našoj zemlji ne postoji jedan opšteprihvaćeni merni instrument koji meri EQ, što nije iznenađujuće, kako kaže naša sagovornica, s obzirom na to da je oblast njenog istraživanja i primene vrlo mlada, a proces prilagođavanja nekog testa određenoj kulturi i populaciji mora da bude vrlo temeljan.

„Zato se, u Srbiji, određene komponente emocionalne inteligencije testiraju posredno – putem testova koji ‘mere’ određene osobine, na osnovu kojih se zaključuje o nečijem psihološkom profilu. Rezultati testa će nam pomoći da o određenoj osobi otkrijemo ono zbog čega i vršimo testiranje; sami za sebe oni nam neće reći mnogo. Na primer, to da li je neko sklon impulsivnom reagovanju samo za sebe ne znači mnogo nekome ko sprovodi testiranje, ali ako tu osobu planiramo da zaposlimo kao rukovodioca velikog tima ljudi, onda nam je taj podatak i te kako bitan“.

smart shutterstock_95792515

Jovana Janković, koja se bavi se psihološkim profilima onih koji treba da se uklope u novu radnu sredinu, napominje nam da je za radno okruženje potrebno da ljudi sarađuju na zajedničkim ciljevima.

„S jedne strane, osnovni cilj svakog privrednog društva je da zaradi novac, a sa druge strane osnovni cilj ljudi je da se osećaju dobro tu gde su. Mislim da nije potrebno da naglašavam da je i jedno i drugo nemoguće bez saradnje u grupi ljudi. Postoji mnogo istraživanja koja pokazuju da su ljudi koji dobro ‘čitaju’ emocije drugih uspešniji od onih koji slabo čitaju kao i da ostvaruju više uspeha – što bih rekla da je posledica da ovi prvi, s jedne strane, bolje manipulišu ljudima ali sa druge strane i bolje se prilagođavaju socijalnim situacijama. Što znači da i u radnom okruženju želiš da imaš bolje ‘čitače’, naročito na pozicijama koje podrazumevaju rad sa grupom ljudi (bilo u svojstvu nadređenog, bilo u svojstvu člana tima), jer bi to trebalo da doprinese efikasnosti organizacije“.

Jovana kaže da je upravo zbog toga zapadno društvo odavno shvatilo da nije dovoljno posedovati stručno znanje već i da dobar zaposleni ne sme da opstruira ostatak organizacije svojim ponašanjem.

„U takvim slučajevima odmah gubiš zaradu, pošto se ljudi fokusiraju na tog ko im smeta a ne na cilj koji treba da postignu. Zato su brzo počele da se razvijaju i tehnike ne samo za selekciju budućih zaposlenih nego i tehnike koje omogućavaju profilisanje već postojećih zaposlenih. Ove druge uglavnom imaju za cilj da pruže informaciju koja treba da pomogne menadžerima, bilo da bolje upravljaju postojećim timom, bilo da postignu bolju koheziju postojećeg tima“.

Jovana nam otkriva da sve HR agencije u Srbiji koje se bave „regrutacijom“ koriste određene psihološke merne instrumente, od kojih su neki bolji, a neki slabiji. „Jače korporacije koje pružaju ove usluge ulažu značajna sredstva u razvoj sopstvenih instrumenata koje zatim spuštaju u sve svoje filijale, pa i u filijale u Srbiji. Problem sa njima može da bude da su takvi instrumenti standardizovani na populaciji koja je različita od naše te da rezultati budu nešto iskrivljeni.“

Iz iskustva koje nosi iz različitih kompanija, Jovana nam otkriva da sve firme, u momentu kad pređu dvadesetak zaposlenih, počinju da ulažu sredstva u „objektivan izbor zaposlenih“.

164731829Naravno, što je kompanija veća, ulaže sve više, jer mnogo košta ukoliko stalno bira nekvalitetne zaposlene (obuka, prijem u rad, raskid radnog odnosa). To sve košta ne samo novčano već i u vidu izgubljenih radnih sati. Mene su učili da ako izabereš na osnovu ličnog utiska i razgovora budućeg zaposlenog, verovatnoća je 50 odsto da si dobro odabrao, ali ako kombinuješ strukturisan intervju, te ako tome dodaš i testove ličnost/sposobnosti i/ili grupne vežbe, igranje uloga – što su uobičajeni elementi centara za procenu – prediktivna vrednost procene može biti i do 90 odsto. Naravno, što se više ulaže u proces selekcije, to on više košta i tada svaka kompanija pravi balans između mogućnosti i potreba. Tako je za neke pozicije sasvim ok da samo proćaskate sa kandidatom, a za neke da uradite sve što možete kako bi dobili što objektivniju procenu i doneli pravu odluku“.

Zamka kolektivne odlike da se dičimo pameću kao nacija nije nas mimoišla, spustivši nas nedavno u realnost kad je navodno urađeno testiranje pameti svih nacija. Po tim rezultatima, Balkan je najslabije područje, a Srbija za procenat iznad „ljutih“ konkurenata, Hrvatske, sa koeficijentom 91. Ipak, kad se govori o testiranju IQ-a na nivou naroda, takav poduhvat metodološki je izuzetno zahtevan i stoga rezultate tih istraživanja treba uzimati kao relevantne samo u slučaju kada je metodologija odgovarajuća, podseća naša sagovornica, psihološkinja Ina Poljak.

„IQ je kompleksan pojam, na koji utiču razni faktori, poput obrazovnog sistema i socio-ekonomskog statusa. Uzevši to u obzir, onda slabo postignuće Balkana na istima i ne bi bilo iznenađujuće. Pamet, merena kroz IQ, vrlo je osetljiva tema, ma kako je shvatili. Shvatanje pameti kao isključivog prediktora sreće i uspeha u životu je i dovelo do toga da nećemo imati veliki problem da priznamo sebi da smo možda neurotični, agresivni, sebični ili netaktični u komunikaciji. Jer, to su stvari koje su popravljive. Međutim, priznati sebi da ‘možda nisam baš pametan koliko mislim da jesam’ je vrlo težak korak, zato što se smatra da je pamet nešto sa čime se rodiš i tu se ništa ne može učiniti. A sopstvena se, samim tim što se smatra najvažnijim kvalitetom koji osoba može da ima, mnogo ne preispituje. Srećom, vreme emocionalne inteligencije i uviđanja njenog značaja u svakodnevnom životu, tek dolazi, pa ćemo možda, zahvaljujuć i tome, onom članu MENSE što radi u trafici, moći lakše da pomognemo da shvati šta je to što sputava njegov potencijal“.

Autor: Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik

Comments

comments

1 komentar

  1. Đorđe Stojanović kaže

    Pa kad ukucam na Google-u ovog navodnog psihologa Jovanu Janković nigde ne mogu da nađem i niko ne zna za nju, a kad ukucam psiholog Mense vidim mnoge tekstove koji upućuju na široko obrazovanje, viidm i da je terapeut. Meni je kao studentu psihologije to više nego dovoljno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *