Hteli mi to da priznamo ili ne, svi imamo nekakav odnos prema Novoj godini. Iako je najiskorišćenija imenica ženskog roda na raznorazne načine, grandioznost ove dame je nenadmašiva. Svi od nje nešto očekujemo, bez obzira da li je u prethodnim periodima opravdavala naša očekivanja. Od nje nikad ne odustajemo, bez obzira da li je slavimo ili pokušavamo da je ignorišemo.
Kraj jedne i početak nove kalendarske godine uvek nosi sa sobom neko sumiranje, proveru životnog bilansa ili bar svest o tome gde se nalazimo u odnosu na željenu „destinaciju“. Forme u kojima se ova računica ispoljava zaista su raznorodne. Neko broji novce, neko radne sate, neko gubitke, neko pobede, a neko se trudi da potisne ili zaboravi. Otud mogu da se iz prakse izdvoje nekolike novogodišnje patologije:
- Fokus na ono nemamo ili smo izgubili, pa smo malodušni i govorimo samo da ne bude gore…
- Fokus na ono što želimo pa se nadamo da će nam pasti s novodišnjeg neba, bez svesti o ličnoj odgovornosti….
- Fokus na ono što smo sebi zacrtali, a nismo uradili, pa se šibamo po grešnim leđima…
- Fokus na usamljenost i užasavanje od praznične euforije, depresivnost…
Imalo bi ovde štošta još da se doda. No, koliko nas to motiviše da nešto promenimo kod sebe i krenemo u željenom pravcu? Uglavnom vodi u suprotnom, zato su rečenice gore dobile epitet novogodišnje patologije. Iako prividno pomažu, zapravo nam odmažu u preuzimanju kontrole nad sopstvenim životom.
Mnogi bi platili vidovnjaka da im odgovori na pitanje šta donosi Nova godina. Ipak, korisnija investicija jeste ulaganje sopstvenog napora da se na konstruktivan način pozabavimo računicama iz prethodnog pasusa. Način na koji izvodimo ovu računicu višestruko utiče na naše mentalno zdravlje u narednoj godini, pa i narednim godinama.
U to ime evo još jedne česte novogodišnje patologije koja će neke iznenaditi, a mnogi će se u njoj prepoznati. Jedan od najčešćih pristupa promenama koje želimo da nam se dogode u narednoj godini jeste novodišnja rezolucija. Međutim, u popularnoj psihološkoj literaturi poslednjih dana pojavljuje se sve više tekstova koji objašnjavaju zašto ovaj metod ne funkcioniše. Ako ih sumiramo, najvažniji meta-razlog se svodi na sledeće: istinska personalna promena dolazi iz istinskog ubeđenja, a istinsko ubeđenje proizilazi iz realnog učenja, procesa u kojom nova saznanja o životu slede iz dramatičnih ličnih iskustava u kojima doživljavamo otkrovenje. To bi značilo da stare i poznate stvari gledamo novim očima, osvešćujemo ono čega nismo bili svesni ili saznajemo ono što nismo znali.
Pravo učenje je ono koje se uglavnom intenzivno iskustveno doživljava. Ovo učenje proizilazi iz događaja koji imaju snažan lični značaj; na primer, otpušteni ste i morate naći drugi posao, razboleli ste se i morate promeniti stare navike i odnos prema životu, izgubili ste blisku osobu i morate nastaviti da živite bez nje, i tako dalje. Čak i u manje dramatičnim situacijama, promena će pre nastupiti kada nas život na to natera, nego kada samo zamišljamo šta bi bilo bolje za nas. Nažalost. Ali, otud ona stara narodna da nužda zakon menja.
Da li to znači da bez dramatičnih promena ne možemo da se menjamo? Ne. To je samo razlog zbog kojeg 80% novogodišnjih rezolucija pada već u februaru… Rezolucije padaju jer pokušavamo da za kratko vreme promenimo čitav svoj život, nerealno postavljamo ciljeve, nismo im posvećeni, ili imamo mnogo nade a premalo vere da bismo ih mogli ostvariti. Povodimo se za masovnom modom velikih odluka u novogodišnjoj euforiji, sa dodatkom sujeverja da će se ponoćne želje nekim magijskim čudom ostvariti. A u stvari, duboka lična promena se ne pridržava opšteg rasporeda. Kao što ne počinje od ponedeljka, tako ne počinje ni sa novom godinom. Prebacivanje broja u kalendaru je slab signal i nije dovoljno moćno iskustvo da motiviše takvu promenu. Štaviše, donošenjem velikih rezolucija, a zatim njihovo kršenje već u prvim danima i mesecima nove godine, gradimo i učvršćujemo lošu naviku kršnjenja obećanja koje smo dali sebi i drugima. Na taj način puštamo doživljaj neuspeha da se na velika vrata useli u našu svakodnevicu.
Takođe urušavamo još jednu vrlo važnu ličnu karakteristiku od koje (istraživanja višestruko pokazala) zavisi naš kapacitet za promenu kao i uspešnost u važnim oblastima života – samoefikasnost. Samoefikasnost predstavlja naše lično uverenje da možemo obavljati nove ili teške zadatke i postići željene ishode. Niska samoefikasnost predstavlja značajnu barijeru za ličnu promenu.
Da li to znači da ne treba da imamo novodišnjih želja i namera? Ne! Hajde da vidimo šta bi bio konstruktivniji bilans za one koje nije sam život naterao da nešto menjaju nego žele oni sami, i na koji način valja da planiraju promene.
Generalno, savremena istraživanja iz domena pozitivne psihologije ukazuju da više koristi možemo imati od jačanja sopstvenih snaga nego od minimiziranja sopstvenih slabosti. Mi češće radimo obrnuto. Fokusirani smo na ono što boli i ne valja i verovatno zbog instikta za preživljavanjem težimo da ovo izbegnemo, umanjimo, neutrališemo. Ono što je dobro, u čemu smo uspešni i vešti uzimamo zdravo za gotovo i ne posvećujemo mu dovoljno vremena. Kad smo poslednji put slavili sopstvenu pobedu nad problemima, osvestili i pobrojali ono što smo uradili dobro, računajući tu i koga smo obradovali, nasmejali, bili pravi prijatelj u nuždi, a onda i ono egzaktnije, šta smo uspeli da ostvarimo, steknemo, ili pak ostavimo iza sebe? Šta smo uspeli da naučimo u godini koju ispraćamo? Sumirajmo, dakle, ono čime možemo biti zadovoljni, to će nam dati elana i osvestiti koje su to naše snage i vredni resursi kojima raspolažemo. Onda smo hrabriji da porazmislimo o tome šta bi valjalo da menjamo, šta je ono što nam je zaista važno i želimo da unapredimo i šta nam je potrebno da u tome uspemo, a već posedujemo u sebi. U SEBI, a tek kasnije u okolnostima.
Šta nas je ranije sprečavalo da ostvarimo željene promene? Kako da opet ne upadnemo u istu zamku? Najčešće ključ rešenja čuči u nama, u načinu razmišljanja, u pristupu, u reagovanju na frustracije, u okruženju koje biramo za sebe (ili ne znamo da mu se odupremo).
Pokazalo se da najčešće grešimo što su promene koje sebi stavljamo u zadatak megalomanske i brojne. Vežbaćemo redovno, prestati da pušimo, jesti zdravo i kuvati sebi zdrav obrok svako jutro pred posao, skratiti radno vreme, ići vikendom u prirodu, učiti redovno i nijedan ispitni rok ne propustiti, i slično. Sve je ovo lepo, važno i poželjno, ali teško ostvarivo na gomili. Početni entuzijazam koji se manifestuje rezervacijom teretane za celu godinu, kupovinom pet bestselera o zdravoj ishrani, zaklinjanjem pred prijateljima da ćete ih okupljati bar jednom mesečno, obično završi sa prašinom na knjigama, poklanjanjem članske kartice za teretanu prijateljici, a jednomesečna neokupljanja izgovorima dok svi ne zaborave na obećanje (u koje nisu ni poverovali).
Dakle, prvo smanjimo doživljaj i budimo realni, šta je ono što je stvarno važno i hitno? A onda krenimo malim, bebećim koracima. Svaki korak, ma koliko bio mali, korak je ka cilju. Mali, a uspešno izvedeni koraci daju nam doživljaj uspeha i motivišu da nastavimo dalje. Podižu onu gore pomenutu samoefikasnost i daju nam zdravu veru u to da ćemo i u drugim važnim promenama istrajati kad na njih dođe red. Takođe, veoma je važno da u svakom trenutku budemo svesni zašto nešto radimo, koja je lična vrednost toga za nas. Ako zaboravimo, podsetimo se, napišimo na papir, snimimo voice message, postavimo screen podsetnik na telefonu koji će nas podsetiti zašto je važno ovo što radimo i zašto je svaki korak, ma koliko sićušan, ipak korak napred ka onom što je za nas vredno.
I eto, srećna nam svima Nova godina. Svima nama koji na ovaj ili onaj način patimo od novodišnjih patologija. Čak i onima koji ovde nisu spomenuti, a ne znači da nisu u našoj ekipi. Oni usiljeno srećni jer je to obligatorno, oni sa glavom u rerni da bi drugi bili srećni jer je to obligatorno, oni što svakog prvog januara u godini objavljuju bankrot ali uporno kupuju kao da je to jedini dokaz ljubavi prema bližnjem, onima koji hejtuju euforiju a onda se u osami dobro anesteziraju alkoholom jer zapravo pate… Srećna nam svima Nova godina, i hajde da uradimo nešto u sopstvenom najboljem interesu, ne 1. januara, nego odmah. Živeli!
Autor: Stanislava Popov
Reference:
Bandura, A. (1982). Self-efficacy mechanism in human agency. American Psychologist, 37(2), 122–147.
Civico, A. (2019). 7 Reasons Why New Year’s Resolutions Don’t Work. Pristupljeno 30. decembra 2019. sa https://www.psychologytoday.com/intl/blog/turning-point/201912/7-reasons-why-new-years-resolutions-dont-work.
Shpancer, N. (2019, December 24). New Year’s Resolutions Aren’t Helpful. Try This Instead. Pristupljeno 30. decembra 2019. sa https://www.psychologytoday.com/us/blog/insight-therapy/201912/new-year-s-resolutions-aren-t-helpful-try-instead.
