Sindrom izgaranja: Moda, epidemija ili nešto treće?

Kategorija: Psihosaveti

burnout glavna

Sindrom izgaranja je tokom poslednjih decenija veoma istraživan fenomen u severnoameričkoj i zapadnoevropskoj kulturi. Osnovni razlog za to su posledice koje se na osnovu njega mogu predvideti, a koje se kreću od smanjene produktivnosti i loših socijalnih odnosa na radu, do ozbiljnog narušavanja psihofizičkog zdravlja.

U nekim zapadnoevropskim zemljama (kao što su Švedska i Holandija), sindrom izgaranja je prepoznat kao zvanična medicinska dijagnoza. U našoj zemlji je ovo akademski prepoznat fenomen, ali je broj naučnih istraživanja koji se njime bavi još uvek skroman, dok programa prevencije koji se sprovode u praksi gotovo i da nema.

Poslednjih godina domaća stručna javnost daje veći značaj ovoj temi koja se sve češće obrađuje na različitim stručnim skupovima, ali se stiče utisak da to sve još uvek nema željenih uticaja na praksu (pre svega mislimo na sprovođenje programa prevencije). S druge strane, postoji mnoštvo tekstova, kako na internetu tako i popularnoj štampi, koja podižu svest našeg stanovništva o ovoj pojavi, ali ih i zbunjuju.

Rezultati istraživanja autora ovog teksta, kao i kolega koji se bave ovom problematikom u našem regionu, govore o tome da smo ili masovno „sagoreli“, ili da smo skloni preterivanjima (iz različitih razloga, nekad to naprosto može biti izraz nezadovoljstva sa kojim ne znamo kako da izađemo na kraj, nekad je i apel za pomoć, a nekad smo možda malo i razmaženi). Ovaj poslednji zaključak polazi od toga što neretko intenzivnu „sagorelost“ dobijamo u profesijama koje se kulturološki ne doživljavaju kao stresne. S druge strane, ni pojava ni intenzitet izgaranja ne zavise (samo) od vrste i obima posla, već i od ličnih karakteristika osobe. Takođe, instrumenti koje koristimo za ovu namenu obično su napravljeni za severnoameričku i zapadnoevropsku populaciju, i možda nisu dovoljno prilagođeni našoj kulturi.

Ovaj tekst će se baviti onim što sindrom izgaranja stvarno jeste kako bi bio lakše prepoznat, uz poneki koristan savet o tome kako ga sprečiti, a ako se mora, i lečiti.

burnout

O čemu se zapravo radi?

Izgaranje (u našem jeziku i sagorevanje, ili na engleskom “burnout”) kao psiholoski pojam uveden је u medicinski rečnik i priznat u stručnoj literaturi 70-ih godina dvadesetog veka, kada ga je Herbert Frojdenberger opisao i definisao kao postepen gubitak motivacije i emocionalnu “istrošenost”, usled nezadovoljstva rezultatima uloženog napora, primećenog kod mladog medicinskog osoblja u radu sa zavisnicima. Primetio je da se tu verovatno radi o istovremenom delovanju više faktora: zahteva specifičnih za to radno mesto, a još više ličnih osobina i očekivanja.

U isto vreme, za fenomen iscrpljenosti,  hroničnog cinizma i pogoršanja međuljudskih odnosa kod zaposlenih u humanističkim i pomagačkim profesijama, počinje da se interesuje i Kristina Maslak u cilju njegovog naučnog istraživanja.

Najprihvaćenija, ujedno i najčešće citirana definicija, izgaranje određuje kao sindrom koji se sastoji od sledeće tri komponente:

1. Emocionalne iscrpljenosti, koja predstavlja reakciju organizma na stres i opisuje se kao kontinuirano “trošenje” emocionalnih resursa osobe i karakteriše se hroničnim neraspoloženjem i apatijom.

2. Depersonalizacije, koja se karakteriše ciničnim stavom i doživljajem otuđenosti od ljudi na radnom mestu. To se često ne odnosi samo na kolege, već i na klijente ukoliko je rad sa ljudima sastavni deo posla.

3. Doživljaja umanjenog ličnog postignuća, koje se ogleda kroz negativno vrednovanje ličnih kompetencija i produktivnosti, kao i kroz doživljaj smanjene efikasnosti prvo na poslu, a posledično i u privatnom životu.

Kako se prepoznaje?

Sindrom izgaranja, opšte uzevši, povezan je sa različitim psihičkim i fizičkim poremećajima. Neki od najčešće navođenih su poremećaji pamćenja i pažnje, hroničan umor, poremećaji spavanja (teškoće pri uspavljivanju, održavanju spavanja, prerano buđenje).

200241473-001

Osobe kod kojih je prisutan sindrom izgaranja su sklone depresiji, zloupotrebi alkohola, nikotina, psihoaktivnih supstanci u vidu sedativa koji se piju “na svoju ruku”, ali i drugih droga, a u ekstremnim slučajevima mogu biti sklone i suicidu. Od telesnih simptoma, javljaju se glavobolja, bolovi u stomaku, dijareja, povraćanje, povišen krvni pritisak, ubrzano lupanje srca, aritmije, itd.

Ipak ono što je najočiglednija posledica sindroma izgaranja na radnom mestu jeste smanjena produktivnost i učinak, kao i kvalitet obavljenog posla. Zbog ovoga su kompanije u ekonomski razvijenijim i “osvešćenijim” zemljama zainteresovane da finansiraju preventivne programe. Takođe, izgaranje je povezano sa čestim (ne)namernim odsustvovanjem, korišćenjem ili zloupotrebom bolovanja, željom da se napusti posao i umanjenim opštim blagostanjem.

Može se prepoznati nekoliko jasnih faza u javljanju i manifestaciji sindroma izgaranja:

Prvu fazu čine entuzijazam i velika posvećenost poslu, zatim sledi stagnacija usled razočaranosti zbog neadekvatnog odgovora na prethodno uložen napor, a nakon toga stuap faza emocionalnog povlačenja i izolacije, koji se čine kao “spas” iz prethodne faze, da bi na kraju usledila apatija i izostanak uživanja u bilo kakvoj aktivnosti, kao reakcija na hronično nezadovoljstvo. Najčešće se u ovoj poslednjoj fazi osoba odlučuje za promenu, odnosno “lečenje” ili rad na sebi, ili se problem još više produbljuje.

Kada ovako posmatramo problem (kroz faze) onda možemo uočiti da emocionalna iscrpljenost ovako ne mora nastajati samo u vezi sa radnim mestom, već uopšte u životu, naročito u domenu međuljudskih odnosa.

Kako i zašto nastaje?

Iz prethodnog ste možda naslutili da je sindrom izgaranja prvobitno bio vezan za pomagačka zanimanja, kao što  je npr. posao psihologa, socijalnog radnika, lekara i ostalog medicinskog osoblja, defektologa i sl. Ono što je zajedničko ovim profesijama su specifični izvori stresa kao što su konfliktna očekivanja i zahtevi od strane različitih interesnih grupa (npr. klijenata, rukovodstva i socijalnog okruženja) što pojačava doživljaj psihološkog pritiska, ali i tzv. emocionalni rad koji je karakterističan za ove profesije.

No, danas se sindrom izgaranja vezuje za gotovo sve profesije, naročito one koje su prepoznate kao stresne zbog nivoa odgovornosti, obima posla, vremenske ograničenosti, velikog obrta novca i sl. Mnogi istraživači ističu da priroda posla, i okolnosti u kojima se posao obavlja, predstavljaju glavne okidače za razvoj sindroma izgaranja.

Ipak, postavlja se pitanje, zašto se kod pojedinih ljudi, zaposlenih u istoj struci, koji obavljaju svoj posao pod istim okolnostima, javlja izgaranje, a kod drugih se ne zapažaju takvi simptomi. Neminovno se nameće odgovor kojeg se takođe veliki broj istraživača drži, da pored prirode posla, osobine ličnosti igraju važnu ulogu. Ljudi su u zavisnosti od osobina ličnosti, u većoj ili manjoj meri podložni razvijanju sindroma izgaranja. Pored toga, izgaranje može biti izazvano i neskladom između prirode posla i ličnosti (naročito njenog sistema vrednosti).

licnost

Osobina ličnosti koja je najčešće povezana sa sindromom izgaranja, naročito sa emocionalnom iscrpljenosšću je neuroticizam ili drugim rečima, sklonost negativnoj emocionalnosti. Pojasnićemo o čemu se radi time što ćemo reći da je suprotnost neuroticizmu emocionalna stabilnost. Ovo je prilično biološki uslovljena osobina i predstavlja zapravo crte temperamenta, takvog da ove osobe češće doživljaju negativne emocije. Osobe sa višim stepenom neuroticizma inače nisko procenjuju svoje psihološko blagostanje, manje su zadovoljne svojim životom i sklonije su  pesimističnom stilu razmišljanja. Napominjemo da se ovde ne radi o poremećaju, niti bolesti niti nužno većoj sklonosti poremećajima, već o specifičnoj osobini ličnosti koju svi posedujemo u manjoj ili većoj meri.

Sa druge strane, osobina ličnosti koja se pokazala kao neka vrsta zaštitnog faktora kada je sindrom izgaranja u pitanju jeste ekstraverzija. Ova osobina je, između ostalog, u priličnoj meri zasićena pozitivnom emocionalnošću. Ljude sa izraženom ekstraverzijom doživljamo kao druželjubive, uobičajeno dobro raspoložene i dobre volje.

Dakle, dosta toga zavisi od temperamenta, tj. uobičajenog načina emocionalnog reagovanja. Oni koji se lako oneraspolože, razbesne, iznerviraju, rastuže i slično rizičnija su grupa za razvoj izgaranja, naročito u domenu emocionalne iscrpljenosti. S druge strane, druželjubivi “veseljaci” pod manjim su rizikom, naročito za onaj drugi domen izgaranja – depersonalizaciju (ciničan, neprijatan i otuđen stav prema radnoj okolini).

Pored toga, tu su i specifični stavovi i uverenja koje ljudi imaju o sebi, drugima i životu uopšte, koji ako su kruti i rigidni predstavljaju dodatnu predispoziciju za razvoj izgaranja. Nerealistička uverenja (koja prepoznajemo prema tome što najčešće počinju sa MORA i TREBA) predstavljaju osnovu emocionalnih problema, jer nisu u skladu sa realitetom, nelogična su i ekstremna, te sabotiraju osobu u ostvarenju njenih životnih ciljeva. Na primer, u prisustvu stresnog događaja, ljudi sa visokim nivoom ovakvih stavova i uverenja će razviti nezdravu emocionalnu reakciju.

Da rezimiramo: Faktori koji utiču na javljanje sindroma izgaranja dele se na situacione i individualne. Situacione faktore čine karakteristike radnog mesta koje se odnose na opterećenost obimom posla i dužinom radnog vremena, kao i na loše međuljudske odnose i nedostatak podrške kolega. Individualne faktore čine demografske karakteristike, osobine ličnosti, odnos prema radu, stavovi i uverenja. Mi smo se u ovom tekstu fokusirali na individualne faktore podložnije korekcijama i preventivnom uticaju.

Prevencija sindroma izgaranja

Metode prevencije odnose se na promene kako u domenu individualnih faktora, tako i u domenu situacionih faktora koji utiču na izgaranje.

Postupci u domenu individualnih faktora odnose se na učenje veština relaksacije i konstruktivnih strategija prevladavanja stresa (pogledati tekst Kako da nas kriza ne slomi nego ojača; Kako pametno regulisati emocije), asertivnom treningu i različitim vrstama samopomoći.

no stress

Intervencije u vezi sa situacionim faktorima odnose se na organizacione promene u kolektivu koje dovode do bolje preraspodele zadataka i poboljšanja međuljudskih odnosa. Smatra se da je socijalna podrška dugoročni i najbolji faktor u umanjenju posledica izgaranja. To se, pre svega, odnosi na stvaranje podržavajućeg ambijenta i atmosfere u kolektivu. Osobe koje izveštavaju o većoj socijalnoj podršci na radnom mestu, naročito od kolega i nadređenih, izveštavaju i o nižem stepenu emocionalne iscrpljenosti. Treba samo voditi računa o tome da se socijalna podrška različito konceptualizuje. Može, recimo, biti emocionalna, ali nekome bi možda bila potrebnija konkretna pomoć u izvođenju radnih zadataka što jeste podrška, ali sasvim druge vrste. Ono što je nekome podrška, drugome može predstavljati smetnju. Zato je bitno shvatiti kakva vrsta socijalne podrške određenoj osobi treba i ko može da je pruži (kolege, rukovodioci, porodica itd.).

Jedan od mogućih pravaca u prevenciji i tretmanu već „razbuktalog” radnog stresa i sindroma izgaranja je primena nekog oblika kognitivno-bihejvioralne terapije (npr. RE&CBT), koji u sklopu svoje prakse sa različitim populacijama već imaju razvijen sistem konsultativnog rada. Ovaj tretman je zasnovan na identifikaciji i osporavanju specifičnih iracionalnih uverenja. Emocionalni i sa njima povezani problemi u ponašanju objašnjavaju se kao posledica nerealističkog i nekonstruktivnog tumačenja i vrednovanja događaja. Zato su otkrivanje i osporavanje ovih nerealističkih uverenja ključni koraci u terapijskom procesu.

Autor: Dr Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeut

Literatura:

1. Popov, B.,& Popov, S. (2011). Polne razlike u doživljaju stresa na radu. Primenjena psihologija, 4, 179-195.

2. Popov, B., & Popov, S. (2013). Adverse working conditions, job insecurity and occupational stress: The role of (ir)rational beliefs. Journal of Rational-Emotive & Cognitive-Behavior Therapy. 3, 27-38

3. Popov, S., Popov, B., & Damjanović, R. (In Press). The role of stressors at work and irrational beliefs in the prediction of teacher stress.Primenjena psihologija

4. Popov, S., Latovljev M., & Nedić, A. (In Press) Sindrom izgaranja kod zdravstvenih i prosvetnih radnika: Uloga situacionih i individualnih faktora. Psihološka istraživanja

5. Popov, S. & Popov, T. (2015). Karakteristike sindroma izgaranja u humanističkim profesijama i strategije prevencije. U S. Nikolić i D. Ilić (Ur. ) Aktuelna defektološka praksa, Tematski zbornik radova međunarodnog značaja, Novi Sad: Društvo defektologa Vojvodine

Comments

comments

1 komentar

  1. direktor kaže

    Poštovana gđa Popov,
    pomoću Vašeg teksta shvatio sam zbog kojih svih razloga smo mi u kolektivu suočeni sa sve jače i jače izraženim prisustvom sindroma sagorevanja.
    Moja je želja da nam Vi održite predavanje na ovu temu, kroz isti ponudite moguća rešenja za ublažavanje negativnih efekata ovog sindroma i da na taj način pomognete pojedincima odnosno celini mog kolektiva.
    Molim Vas za odgovor!
    Očekujući uspešan dogovor sa Vama u vezi sa ovde iznetim predlogom/željom, ja Vas srdačno pozdravljam.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *