Psihologija paničnih napada

Kategorija: Psihosaveti

panicni napad

Doživljaj intenzivne uznemirenosti koja najviše liči na strah (ako pitate onog ko ove stvari proživljava), koja se tumači kao znak nadolazeće katastrofe, nečeg strašnog i krajnje nepoželjnog, doživljaj da bi se svakog časa mogla izgubiti kontrola nad sobom i snažna potreba da se pobegne sa lica mesta ili šćućuri u obliku fetusa pored „sigurne” osobe…

Ovaj doživljaj je najčešće praćen snažnim i ubrzanim otkucajima srca, trnjnjem ruku i stopala (kod nekoga grčenjem udova), preznojavanjem, doživljajem gušenja (nedostatka vazduha), mučninom, vrtoglavicom, konfuzijom i dezorijentisanošću… što za ovu uplašenu osobu predstavlja dokaz da se stvarno nešto loše sprema: padanje u nesvest, ludilo, infarkt…

Dijapazon zastrašujućih scenarija je, naravno, znatno širi i prilično zavisi od ranijih iskustava i nadasve kreativnosti osobe, ali ova tri su najčešća, jer telesni simptomi koje ljudi u trenucima panike preživljavaju njima najviše liče na ove stvari. Zato ljudi obično idu na lekarske pretrage kako bi otkrili od čega boluju, pa kada lekar utvrdi da nema fizioloških pokazatelja bolesti, upućuje ih kod psihologa, psihijatra, psihoterapeuta. Nekada to čini i hitna pomoć nakon jednog ili više poziva od strane lica koje je doživljavao napad panike.

Sve ovo je opis spektra pojava koje osoba doživljava kao “horor”, a koje predstavljaju uobičajene simptome napada panike (paničnih ataka, preplavljujuće  anksioznosti – sve su to kovanice za istu stvar). Opisali smo, prema stručnoj literaturi, najčešće simptome, ali iskustvo govori u prilog tome da njih ima više i da su ponekad toliko neuobičajeni da su gotovo neprepoznatljivi, te je potrebno više vremena da se utvrdi da je u pitanju napad panike. Na primer, kombinovan sa nekim psihosomatskim tegobama od kojih osoba inače pati, napad panike može da se pojavi uz manifestaciju visokog krvnog pritiska ili, recimo, pojačanog nagona za mokrenjem ili defekacijom tako da osoba ima doživljaj da ne može da kontroliše svoje fiziološke potrebe te da će se unerediti.

strah

Prividni doživljaj gubitka kontrole, zapravo strah od gubitka kontrole nad sobom ovde igra veoma važnu ulogu, pored toga što je doživljaj paničnog napada zaista (bez imalo preterivanja) veoma neprijatan doživljaj. Ipak, ne mora biti uvek ovoliko intenzivan kako smo na početku opisali, pa ga mnogi ljudi više puta dožive, a da nisu bili ni svesni da je to zapravo napad panike. Može se desiti jednom u životu, a može se dešavati i manje ili više učestalo, a u zavisnosti od te učestalosti se onda postavlja i dijagnoza panični poremećaj.

U zavisnosti od intenziteta, učestalosti i individualnih karaktiristika osobe, kao i eventualnih udruženih psihičkih tegoba, nekada se panični napadi mogu rešiti samostalno, nekada uz kraću ili dužu stručnu pomoć psihoterapeuta, a nekada su potrebni i medikamenti. U svakom slučaju, problem je rešiv, tačnije panični napadi se veoma uspešno leče i predstavljaju jednu od psiholoških tegoba o čijem mehanizmu se veoma mnogo zna, koji je dosta dobro pokriven savremenom literaturom (naročito u oblasti kognitivno-bihejvioralnih terapija), pa stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja njih smatraju lakšim zadatkom.

Strah od straha : Kako nastaje napad panike i šta se tu zapravo dešava?

Ukoliko bi samoinicijativno, dovoljno dugo disali plitko iz pluća, sa dužim udahom nego izdahom i zategnutih ruku pumpali dlanovima, kao da treba da izvadimo krv, doživeli bi smo sledeće simptome: vrtoglavicu, trnjenje dlanova i stopala, ubrzano lupanje srca… Vrlo slično, ali manje intenzivno kao i ono što se dešava na početku same panike (samo što ste sada vi to namerno izazvali). Međutim, ako bi ste ove neprijatne telesne simptome tumačili kao znak da će se nešto strašno dogoditi, da ćete izgubiti kontrolu ili da nešto jako ozbiljno nije u redu sa vašim telom i zdravljem, pokrenućete telesnu reakciju straha, odnosno reakciju simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, te pojačano lučenje adrenalina, lučenje rezervi šećera i masti u krvotok, ubrzano lupanje srca, napetost mišića… sve ono što je potrebno da organizmu da snagu da se bori sa ili beži od nadolazeće opasnosti.

To sve ima smisla kada realna opasnost postoji (zato nas je majka priroda obdarila ovakim moćima). Međutim. kada nema realne opasnosti, ove snažne telesne promene organizam najčešće tumači kao znak “katastrofe”.

U realnoj situaciji, osoba neke telesne promene ili znake manje uznemirenosti (što je posledica već aktiviranog organskog lanca za reakciju straha) tumači kao znak nadolazeće opasnosti, brže i pliće diše, što izaziva ili pojačava goreopisanu hiperventilaciju: višak kiseonika u organizmu što je praćeno vrtoglavicom i trnjenjem šaka i stopala, pa se dalje tumači kao „dokaz” da opasnost stvarno dolazi, te se reakcija straha lančano pojačava što za posledicu ima pojačavanje svih opisanih telesnih promena. I to je to: dešava se sve ono opisano na početku, kao posledica začaranog kruga: osluškivanje tela – pogrešno tumačenje telesnih promena (u obliku misli ili mentalnih slika) – anksioznost – pogrešno tumačenje telesnih promena (u obliku misli ili mentalnih slika) – panika.

Ove telesne promene zapravo spontano prolaze posle kraćeg vremenskog perioda (u proseku desetak minuta, sa kraćim i dužim izuzecima), jer nas je priroda kako simpatičkim, obdarila i parasimpatičkim delom nervnog sistema, čija je uloga upravo suprotna ovom prvom. Njegova uloga je da organizam umiruje i oporavlja nakon „bori se ili beži” reakcije. Dakle, organizam se sam umiruje (što bi rekao jedan kardiolog: „Organizam to odradi sam”). Međutim, osoba koja preživljava napad panike ovo ne zna (ponekad ni ne veruje), nego ima potrebu da se momentalno spase”, te sprovodi niz reakcija kojima zapravo sebi odmaže u čitavom procesu. Koje su to odmažuće reakcije? Bežanje, batrganje, razmišljanje „Ovo ne sme da mi se dešava”, „Samo da opet ne dobijem napad”, što često samo održava  problem ili ga pojačava. Zapravo, to je kao kada bi ste upali u živo blato, pa se onda batrgali, jer to je prva spontana reakcija organizma koji želi da se spase. Međutim, kada bi ste to radili, tonuli bi ste još brže, a to nije ono što želimo.

pesak

Napad panike na vas ima isti uticaj kao i horor film (jedino što film sami birate da gledate). Sve što može film da vam uradi je da vas zaplaši i to poprilično, i motiviše vas da se ponašate kao da ste u pravoj opasnosti – a zapravo niste. Čovek uplašen horor filmom spava sa upaljenim svetlom i trza se na svaki zvuk, lišavajući sebe kvalitetnog sna i odmornog funkcionisanja, izbegavajući zamišljenu opasnost. Veruje da ne sme da se prepusti snu i da mora spreman da dočeka opasnost. Slično čini i osoba sa problemom panike, predviđajući i strahujući od novog paničnog napada.

Šta činiti?

Posmatrano od nazad, važno je da se ne otimamo i ne bežimo,  da prihvatimo svoju uznemirenost i sačekamo da prođe. Šta znači prihvatiti? Upravo to, ne otimati se. Shvatiti uznemirenost kao neprijatnost sa kojom se može funkcionisati i koja će svakako proći. Kao, na primer, kašalj. Kada kašljemo, mi konstatujemo da imamo kašalj. Obično nastavljamo da radimo ono što smo radili uprkos konstatnim nagonom za kašnjanjem – iskašljemo se i nastavljamo dalje.  On nam je neprijatan, ali pošto ga ne možemo izbeći, već je tu, nastavljamo da funkcionišemo. Međutim, ako je kašalj suviše intenzivan, uzećemo nešto lekovito za umirivanje kašlja i primiriti se dok ne prođe – ako smo u mogućnosti. Ali nismo se otimali niti govorili sebi: „Ne smem imati kašalj, strašno je i nepodnošljivo imati kašalj.” Kada bi smo to govorili sebi povodom kašlja verovatno bi smo se uplašili i imali doživljaj gušenja.

Ili, uzmite recimo glavobolju. Kada je imate, ne lupate glavom o zid kako bi je se rešili jer će to samo pogoršati bol. Tako i anksioznost nije nešto želite, ali je ipak možete prihvatiti. Sa druge strane, kada bi neko uperio pištolj u vas, teško da tu možemo govoriti o prihvatljivosti. Tu ste u realnoj opasnosti, pa onda ima smisla izbegavati je činjenjem različitih pokušaja. Ako nas pak policajac zaustavi zbog saobraćajnog prekršaja, gubljenje živaca svakako neće biti od pomoći. Prihvatiti znači funkcionisati, uprkos neprijatnom osećanju, ne opirati mu se. Prihvatiti znači konstatovati šta se dešava i funkcionisati uprkos tome.

prihvatanje

Posmatrano od napred, idemo na to da prekinemo lančanu reakciju na njenom početku. Ne tumačimo telesne promene kao znake katastrofe, bolesti i tome slično, već im pripisujemo stvarno značenje. Govorimo sebi da je to uznemirenost, samo neprijatno (zaista neprijatno) osećanje i da će proći. Uvek prođe. Jer za svakog ko kaže da je umro od straha, vi slobodno možete konstatovati da je njemu bilo vrlo neprijatno (činjenica), ali da itekako nije umro (realnost – sadašnjost). Dakle:

  • Konstatujte i prihvatite realnost, a jedina realnost je da ste anksiozni. Dakle, vi ste anksiozni (uplašeni), ali niste u realnoj opasnosti. Ne poričite svoju anksioznost i ne zabranjujte sebi to osećanje jer će to samo pogoršati stvari. Kako vam anksioznost može nauditi? Dakle, radi se samo o neprijatnom osećanju, ali ne i o realnoj opasnosti.
  • Ne bežite. Ostanite u toj situaciji i sačekajte da oluja prođe. Ne morate da bežite da bi ste se smirili, smirićete se svakako. Sačekajte malo. Intenzivna anksioznost vas trenutno ometa u mišljenju, koncentraciji i planiranju akcije. Zato ostanite sa tim osećanjem u situaciji u kojoj se nalazite i odložite odluku o bežanju. Imajte u vidu da vam se dešava samo anksioznost, da je ona neprijatna i ništa više od toga. Unutrašnji govor, ono što mislite u toj situaciji je ključno da se stvari ne pogoršavaju. Ukoliko ste u nekoj pasivnoj poziciji (na primer, sedite u autobusu), sve što treba da radite je da ostanete da sedite, obratite pažnju na unutrašnji govor i disanje, i nastavite put. Ukoliko ste u aktivnoj poziciji (recimo, vozite auto ili držte predavanje), kada konstatujete talas anksioznosti i sve isto činite kao i onaj u pasivnoj poziciji, samo uz to polako nastavite da radite ono što ste radili. Fokusirajte se na sadašnjost, na ono što se dešava u realnosti, a ne na katastrofične scenarije koje mozak smišlja. Svaka pomisao i slika koja se zasniva na „Šta ako…“ pitanju se dešava treutno samo u vašoj glavi, a ne u realnosti, i svakako vam ne pomaže da se smirite već da se još više uznemirite. Zato se vratite u realnost, tako što ćete razgovarati sa ljudima, postavljati im pitanja, čitati naglas saobraćajne znake, konstatovati šta se oko vas dešava…
  • I nije zgoreg još jednom ponoviti: unutrašnji govor i tumačenje telesnih promena valja da bude zasnovano na realnosti i pravim uzrocima. Misli koje idu u pravcu „Umreću, poludeću, ne sme da mi se dešava… Nepodnošljivo je“ valja zameniti sa nekim relanijim „Neprijatno je, ali će proći”… Kada biste u to verovali, svakako bi vam bilo lakše, a da bi ste u to verovali treba prethodno da probate. Takođe, tehnike disanja su veoma bitne za brže i efikasnije smirivanje organizma i stanja uma.

Šta ako se me neko vidi za vreme paničnog napada?

To je sasvim moguće. I, zaista, šta onda? Ljudi uglavnom odgovaraju: „Pa, izblamiraću se..“ „Misliće da sam lud(a)“, „Smejaće mi se…“, „Videće da imam slabost, a to je nedopustivo”. A ja i dalje pitam: “OK, pa šta?”.

Da se ne lažemo, niko nije ravnodužan prema jednoj takvoj mogućnosti, niti se očekuje da bude, ali koliko su zaista strašne posledice toga da vas drugi vide za vreme napada panike? Možete li zaista u dugoročnom smislu izgubiti bilo šta?

ljudi

Ljudi kada vide čoveka u paničnom napadu, vide da mu nije dobro, uplaše se i sami, pozivaju pomoć ili priskaču u pomoć. Ili samo konstatuju da je čoveku loše, ukoliko napad nije intenzivan i dramatičan. A onda, strahom da bi vas neko mogao videti (ili da bi vas gomila ljudi mogla videti) samo pogoršavate problem, održavate ga i ojačavate. Ovo zapravo predstavlja problem koji je potrebno posebno rešiti i koji je veoma važno da se rešava pored same panike.

Moj prvi (skoro) panični napad

Desio se, ni manje ni više, tokom psihoterapijske edukacije. Predavač i uvaženi psihoterapeut je želeo da “in vivo” demonstrira specifičan pristup u lečenju fobija. U ulozi „klijenta” bila je koleginica sa klaustrofobijom gde je spadao i strah od lifta, i njen zadatak je bio da se izloži “opasnoj” situaciji zaglavljivanja u liftu.

No, to nije sve. Predavač je izlaganje hteo da pojača činjenicom da će se zaglaviti u prepunom liftu, pa je taj lift pre zaglavljivanja trebalo i prepuniti. Tražili su se dobrovoljci za uloge statista u zaglavljenom liftu. I ja sam se prijavila. Delovalo je kao korisno iskustvo da vidim šta se zaista na licu mesta dešava, a i nisam imala nikakav problem sa zaglavljivanjem u liftu (mislila sam do tad…).

Međutim, kada je vežba zaista i realizovana tako što se nas šestoro zaglavilo u liftu sa koleginicom koja je želela da se reši svoga straha od lifta, desio se neočekivan obrt za sve. Umesto nje, počela sam da paničim ja. Desio se vrlo, vrlo intenzivan doživljaj nelagode, odnosno pravog straha. Jedva sam se kontrolisala da ne počenem da se batrgam, doduše nisam ni mogla jer sam bila priklještena među ljudima kao sardina. Počela sam naglas da govorim o tome, mislila sam da bi to bilo od pomoći, valjda zato što je lift pun edukanata koji žele da postanu psihoterapeuti, a možda i zato što mi se to činio kao jedini način da pomognem sebi u „kutijici” punoj ljudi. Sećam se samo da me jedna koleginica pitala o čemu razmišljam, šta mi se mota po glavi, šta mislim da će se dogoditi? Rekla sam kako mi iskaču slike pred očima da se gušimo u liftu kao u gasnoj komori, da se kao logoraši borimo za vazduh penjući se jedni na druge… tako nešto, ali svakako je bio bizaran prizor. A onda me je neka druga od zaglavljenih osoba povukla za ruku i gurnula mi prste u prostor između vrata i poda lifta. Počela sam se smirivati kada sam osetila hladnoću na prstima, što je značilo da postoji strujanje vazduha, odnosno da nismo u hermetički zatvorenoj prostoriji, što je značilo da se ne možemo ugušiti…

Strah nije imao osnove, ostala je jedino nelagoda guranja, vrućine i ukočenosti u liftu prepunom ljudi – ali to je mačiji kašalj u odnosu na onaj doživljaj od malopre. Sledeća scena koje se sećam je bes i psovanje domara koji je otvorio vrata zaglavljenog lifta, kojem nikako nije bilo jasno kako se dogodilo da se u liftu nađe 7 odraslih i naizgled normalnih ljudi, a lepo piše da je lift za četvoro. Nije bilo svrhe objašnjavati mu bilo šta, a nema svrhe ni zamišljati šta je u njegovoj glavi tada bilo (radnja se inače dešava u jednom od beogradskih hotela, gde se inače organizuju konferencije i edukacije).

Kada smo ispričali ostatku grupe šta se dogodilo, dobila sam za domaći zadatak da se nekoliko puta sama zaglavim u liftu i preživim tu neprijatnost. Zašto? Kako ne bih napad panike vezala za konkretnu situaciju sa liftom, što bi moglo da dovede do razvoja fobije od lifta. Kada osoba veže doživljeni napad panike za određeno mesto (ili mesta) najčešće razvija izbegavajuće ponašanje, odnosno izbegava ta mesta ili situacije. Ponekad i sama pomisao na tu situaciju može da izazove izrazitu nelagodnost. Neki klijenti čak izbegavaju i da razgovaraju na početku terapije o ovim situacijama kako bi izbegli intenzivnu anksioznost koja se javlja pri pomisli na te situacije, ali zapravo nema rešenja dok se sa tom nelagodnošću ne suoče.

Ono što je karakteristično za ovaj napad jeste da je postajao konkretan okidač, nešto spolja što sam tumačila kao opasno, a zapravo nije bilo. Međutim, mnogo ljudi koji se suočava sa učestalim napadima panike zna da oni često dolaze niotkuda, da nemaju jasan okidač, dešavaju se (kako se osobi često čini) bez bilo kakvog razloga – bilo kada, bilo gde, i to često pogoršava problem, jer nepredvidivost pojačava strah od novog napada, pojačava strah od straha. Međutim, smatra se da su okidači za napade panike automatske misli koje osoba ima, i kojih nije uvek sasvim svesna, ali bi veštom introspekcijom mogla da ih prizove u svest. Njihov sadržaj je usmeren na neke neželjene životne, zdravstvene ili neke druge posledice od kojih strepe.

panicni napad 0

Međutim, kada znamo da je to samo doživljaj, da jeste veoma neprijatan, ali realno bezopasan i da će proći, onda se strah od novog napada značajno smanjuje. Postoji nelagodnost, ali ne i strah. A sa takvim osećanjem lakše prekidamo talas nadolazeće anksioznosti i sprečavamo da se panični napad  dogodi u svom punom sjaju, jer telesne simptome koje osetimo kada se uznemirimo takođe tumačimo realnije. Čitav proces se onda svodi na to da se suočimo sa tom nelagodnošću i sačekamo da prođe. Pri tome nam veoma pomažu relaksacione tehnike disanja. Njih mnogi prenebregnu, jer zapravo u njih ne veruju. No ako, kao što smo gore videli, namernim plitkim disanjem možemo da izazovemo hiperventilaciju, zašto onda ne bi smo mogli namerno da izvedemo upravo obrnut proces? I to je fiziološka činjenica. Adekvatne tehnike disanja sigurnije će vas dovesti do smiraja telesnih reakcija nego sedativi (na koje različiti ljudi različito reaguju). Lakše je popiti lek, ali disanje vam, između ostalog, nudi i doživljaj realne kontrole, odnosno saznanje da vi upravljate svojim telom (a to je ono što je nekom sklonom panici i potrebno).

Upravo u slučajevima kada se panični napadi dešavaju kao niotkuda, bez jasnog spoljašnjeg okidača, ljudi se pitanju zašto je to uopšte i počelo da im se dešava, to jest kako je do onog prvog napada panike došlo. Pre prvog (nekada) i jedinog napada panike koji nije situaciono povezan, prethodilo je neko traumatično iskustvo ili intenzivan stres (na primer, saznanje o ozbiljnoj bolesti, smrt bliske osobe i slično) ili hroničan akumuliran stres (dug proces lečenja, niz nepovoljnih događaja na radnom mestu…), hroničan umor i iscrpljenost, pa je organizam „uznemirljiviji“.

Šta ne treba raditi?

Nemojte disati duboko! Duboko disanje, na način koji je uobičajen u našoj kulturi, je zapravo samo intenzivnija varijanta plitkog udisaja vazduha u pluća (sa sve podizanjem ramena), koju obično ne prati dovoljno dug izdah, tako da ovom varijantom disanja samo pojačavate hiperventilaciju.

Ono što je zapravo duboko disanje (na koje aludira inostrana literatura) je takozvano “disanje stomakom”, kada u procesu udisaja i izdisaja uvlačite i otpuštate stomak, a ne pomerate grudi i ramena. Dakle, ne radi se o pomeranju grudi i ramena gore-dole, već dišete tako da pokrećete stomak unutra – napolje.

paper bag

Svakako, postoje i druge tehnike disanja koje su veoma korisne, a zasnivaju se na tome da imate ujednačen ritam disanja uz duži izdah nego udah (udah na nos – zadržavanje vazduha – duži izdah na usta) jer je to upravo suprotno onome što dovodi do hiperventilacije. Upravo zbog hiperventilacije u većini američkih filmova onaj koji doživljava paniku duva u papirnu kesu – da se reši viška kiseonika iz organizma (što vodi do cilja: smirivanja).

Za nekog smo možda rekli previše, za nekog premalo, ali praksa je pokazala da je za neke ovo sasvim dovoljno predznanje sa kojim izlaze na crtu napadima panike. Pisaćemo mi još o ovoj temi, ali u svakom slučaju bez vežbe i sprovođenja ovih strategija u realnim životnim situacijama, o boljitku se samo može čitati, no ne može zaista i doživeti.

Autor: Dr Stanislava Popov
Literatura:

Beck, A.T.,Emery, G. & Greenberg, R.L. (1985). Anxiety Disorders and Phobias: A. Cognitive Perspective. New York: Basic Books

Carbonell, D. (n.d.). The Key to Overcoming Panic Attacks. Retrieved March 13, 2016, from http://www.anxietycoach.com/overcoming-panic-attacks.html

Comments

comments

7 Comments

  1. Maja kaže

    Da li je moguce da panicni napadi nastaju bez ikakvog razloga za strah? Iz cista mira, sto se kaze. Bez povoda i na raznim mestima.

    • Stanislava Popov kaže

      Moguće je da osoba doživaljava svoje napade panike kao da se pojavljuju “iz čista mira, bez povoda i na raznim mestima”. Zapravo to i jeste slučaj sa klasičnim napadima panike, što dodatno pojačava strah. Osoba ne zna kada će se ponovo dogoditi i gde, jer nema pravila. Ako veže strah za specifične situacije onda već govorimo o fobijama. Panični napadi kao da dolaze “niotkuda” i “bez razloga”. To naročito važi za prvi napad panike. Kasnije se razvija strah od samog ovog doživljaja pa najrazličitije situacije (ili razmišljanja ili mentalne slike) koje asociraju osobu na taj doživljaj, ili u kojima misle da bi se mogao dogoditi, mogu biti okidači za nove napade. Međutim, iako tako može da izgleda, ni prvi napad panike nije nastao baš bez ikakvog razloga. Osoba je najverovatnije prethodno doživela neki značajan stres, ili je akumulirala više stresnih doživljaja manjeg intenziteta, ili se nalazi pred značajnim životnim izazovima (promenama), te je organizam postao “osetljiviji”. Kad kažem izazovi i promene, ne mislim da to nužno moraju biti negativne promene, već naprotiv, i nešto što spada u domen pozitivnog, poželjenog ili u domen “odrastanja” (sazrevanja). Takođe, ne smemo zanemariti ni tzv. genetsku predispoziciju za ovakvom vrstom anksioznog reagovanja.

      • it will be better (I know – that comment sucks) and kudos to you that you have figured out some of the obvious stuff at a younger age than I did. And, thank whaeevtr higher power there is for best friends and wine. you go, girl!

  2. Za ove 3god.kolko se patim, niko mi nikad nije ovako “pitko” objasnio šta je i kakav je to problem.. Svaka čast.! Uboli ste u centar što kažu! Milan

    • Stanislava Popov kaže

      Da, moguće je. Napad panike se može desiti i u snu (tzv. noćni napad panike) i probuditi Vas iz sna. Simptomi su slični kao i kod napada panike koji se dešavaju u budnom stanju.

  3. DIVAN TEKST, DIVAN!! Za nas koji smo proživljavali teške, teške napadaje panike, a danas su slabiji i uspješnije se nosimo s njima ovo je stvaran prikaz stanja i znanja i sve rečeno je točno! Puno hvala <3

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *