Psiholog – prvo čovek, pa psiholog

Kategorija: Psihovesti

AW41W55XCB

Psihologija spada u pomažuće profesije, humanističke nauke. Upravo iz tog razloga većina ljudi smatra da psiholozi uvek znaju sami sebi da pomognu. Zato se mnogi novopečeni psiholozi često ne smeju požaliti na probleme, jer se od njih očekuje da znaju sve da reše. Tek oni stariji znaju da je to samo predrasuda, pa nisu toliko samokritični po tom pitanju. Ovo je samo jedno od bremena sa kojima se psiholozi suočavaju.

Dakle, od psihologa se očekuje da je tokom studija naučio kako da se nosi sa svim tipovima problema i da mu ne treba mnogo saveta u životu. A ako i dobije savet, nikako se ne očekuje da ipak zapadne u dublji problem. Malo ko razmišlja o tome da ne postoje univerzalna rešenja za probleme. Na studijama se ne uče instant rešenja za bilo koju situaciju. Pored toga, nikad ne možemo pomoći sebi na onaj način na koji možemo drugima, jer smo subjektivni. Ne možemo ni biti sasvim svesni kako nas drugi vide ako ne potražimo tu informaciju iz prve ruke. Sa druge strane, nažalost, uverenje da pomoć psihologa traže samo ludi i dalje je suviše široko rasprostranjeno.

Još jedno breme zanimanja psihologa odnosi se na reakcije ljudi na njihove pokušaje da pomognu i posledice istih po angažovanje psihologa. Ove pokušaje mnogi će nazvati razmetanjem lažnim znanjem. Posledica toga može biti povlačenje psihologa u situacijama kad bi hteli da pomognu nekim svojim znanjem ili iskustvom.

Možda i najveće breme odnosi se na očekivanje određenog načina života psihologa, kao i osobina istog. Mnogi očekuju da je psiholog uvek smiren, tolerantan, ljubazan i emotivno stabilan. Jer, pobogu, psiholog mora da zna šta je ispravno i ne sme da greši – veruju  mnogi. Psihologu se teže oprašta ako mu pukne film, ako ne prati stroge kodekse moralnosti ili ako je u nekom momentu emotivno nestabilan. Treba se setiti i da je psiholog osoba od krvi i mesa. I psiholog ima pravo na rekaciju u afektu, iako je možda učio o tome. I psiholog će patiti ako ga neko povredi bez obzira na to što zna mnogo o mehanizmima odbrane i prevladavanja stresa.

Naravno, opštepoznat sindrom sagorevanja veoma često je zastupljen u psihologiji. Psihologe okruženje može preopteretiti svojim problemima. Na početku, mladom psihologu će verovatno imponovati potreba okruženja za njim (ako je ima). Ali, kako budu prolazile godine, počeće da se oseća kao kanta za negativne informacije. A kanta se mora sa vremena na vreme isprazniti, zar ne? Ali, kako? Osim toga. psiholog može imati osećaj griže savesti ako i pomisli da odbije da pomogne nekome jer, pobogu, pa on je psiholog. Psiholozi nisu majke Tereze i ne moraju da ih glume.

Često zastupljeno je i poređenje psihologa sa psihijatrima. Bez obzira na to da li znaju razliku između psihologa i psihijatra, nije mali broj onih koji potcenjuju znanja i sposobnosti psihologa u odnosu na psihijatre. Oni koji ne znaju uglavnom se razočaraju kad saznaju da psiholozi nisu doktori. „Pa što onda nosite beli mantil“ – jedno je od pitanja, ili „Vi niste doktor, pa šta ste onda“?

Neretko možemo čuti izjave kao što su: „Normalnim ljudima ne treba psiholog, ne može im pomoći, šta on zna što mi smrtnici ne znamo“. Naravno, ima i onih koji se nalaze na suprotnoj strani uverenja vezano za sposobnosti psihologa u pomaganju drugima. To su oni koji misle da psiholog ume da reši svaki problem svog klijenta, i to odmah. Mnogi misle i da je rešenje u glavi psihologa i da će mu samo biti izloženo na tanjiru, bez učešća njega kao klijenta. Ljudi sa takvim uverenjem često će napasti psihologa ako ne uspe da im pomogne. A psiholozi sa labavim self konceptom tada će biti osujećeni. Istina je, kao i uvek, negde između. Psiholog ima neka znanja kojima može pomoći, ali i on može da omane.

Kao što i dalje ne postoji eliksir večne mladosti, tako ne postoje ni univerzalna i instant rešenja za problem. Ne postoje recepti. Stvaramo ih mi sami u svoj našoj individualnosti, kako naše ličnosti tako i situacije u kojoj smo se našli. I nikad nam psiholog ne može dati rešenja bez našeg učešća. Usput, i psiholozima treba savet. Pitajte nekad psihologa u vašem okruženju da li mu treba neka pomoć. Značiće mu. Jer, psiholozi nisu besmrtni…

Autor: Liza Piščević, MA

Comments

comments

2 Komentara

  1. Joca kaže

    Sve ovo je vazan podsjetnik I treba okolinu podsjecati sto cesce. Nisu psiholozi superheroji a nisu ni laici, mozemo pomoci ali ne rjesavamo sve instant. 🙂 jako lijep tekst 🙂

  2. Draga Liza, hvala ti na ovom vaznom I edukativnom promisljanju o placebo efektu koji je znacajan u daleko sirem kontekstu od medicinskog. Pratim tvoje tekstove I radujem se svakoj novoj temi koju obradjujes na svez I autentican nacin. Samo napred!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *