Iako su mnogi od nas u stanju da pričaju o smrti, ipak imamo još mnogo toga da naučimo kada dođe vreme da se suočimo sa onim što ona donosi: to je žalost, prirodna reakcija na gubitak voljene osobe.
Mali broj ljudi zna prave reči i prave postupke koji mogu biti od pomoći rođaku, prijatelju ili poznaniku koji je u žalosti. Zapravo, još manji broj ljudi koji su preživeli gubitak, zna kako da pomogne sebi.
Dve nove knjige napisane od strane psihoterapeuta koji su se bavili temama gubitka i žalosti pune su različitih priča i smernica koje mogu pomoći ljudima koji pate zbog gubitka, kao i njihovim bližnjima, da izbegnu različite zamke i nesporazume koji se najčešće povezuju sa žalošću. Obe knjige pokušavaju da isprave pogrešne pretpostavke koliko duga žalost može da traje i kako se ispoljava.
Jedna knjiga „Okej je što nisi okej” od Megan Devine iz Portlanda, sadrži poglavlje “Suočavati se sa žalošću i gubitkom u okruženju koje to ne razume”. Inspirisano je tragičnim gubitkom njenog voljenog partnera koji se udavio u 39. godini, kada je par bio na odmoru. Druga knjiga, posebno usmerena na to kako se ljudi nose sa različitim gubicima, jeste „Tugovanje na delu: Priče o životu, smrti i preživljavanju”, od Julije Samjuel, koja kako privatno, tako i bolnici Sent Meri u Padingtonu, radi sa ožalošćenim porodicama.
Ta knjiga nosi jednu jako važnu poruku, kako gospođa Samjuel to kaže: „Ne postoji ispravno ili pogrešno tugovanje; moramo ga prihvatiti u kakvoj god formi dođe, bilo da se radi o nama ili o nekom drugom.” Prepoznavanje gubitka kao univerzalnog iskustva, Gospođa Devine nada se da „ukoliko se potrudimo da shvatimo pravu prirodu tugovanja, možemo stvoriti kulturu u kojoj vladaju međusobno pomaganje, razumevanje i ljubav.”
Oba autora naglašavaju da tugovanje nije problem koji se mora rešiti. To je više proces kojem se moramo posvetiti i proživeti ga, u kakvoj god formi nam došao, i koliko god dugo on trajao.
„Taj proces ne mogu ubrzati prijatelji ili porodica, iako oni imaju dobru nameru da ožalošćenog oslobode patnje,” kaže Samjuelova. “Oporavak i prilagođavanje mogu trajati duže nego što neki ljudi mogu da zamisle. Moramo prihvatiti u kakvoj god formi da se pojave, i kod nas, i kod drugih.”
Svi imamo koristi ukoliko naučimo kako da se nosimo sa žalošću na način koji ne produžava, ne pojačava i ne potiskuje bol. Isto tako, oni koji pokušavaju da pomognu, moraju znati da tugovanje ne može biti zgusnuto u jedan određeni vremenski period ili formu ispoljavanja. Ljudi koji su iskusili gubitak, često su ponižavani i osuđivani zato što njihova žalost traje duže nego što drugi ljudi smatraju razumnim, ili zato što su pribrani i ne izledaju kao da im je teško.
Ja smatram, na primer, da su neke odrasle osobe mislile kako je moje stoičko držanje nakon prerane smrti majke (kada sam imala samo 16 godina) bilo „neprirodno”. Zapravo, nakon teške jednogodišnje borbe sa nezaustavljivim kancerom, smrt je tada došla kao olakšanje. Bila mi je potrebna čitava godina da skinem svoj oklop sa sebe i da otvoreno žalim za ovim neizmernim gubitkom. Ali 60 godina kasnije, još uvek cenim najvažniju lekciju kojoj me je naučila: da živim svaki dan kao da mi je poslednji, ali da jednim okom gledam u budućnost, u slučaju da nije.
Isto tako, doživela sam olakšanje kada se šestonedeljna patnja mog muža završila, nakon što mu je dijagnostikovan nezlečivi rak. Iako mi je neopisivo nedostajao, nastavila sam sa svojim životom, samo sada izmenjenim. Samo nekoliko bližih rođaka znalo da ispunjavam njegovu želju da normalno nastavim sa svojim životom, za svoje dobro, kao i za dobro naše dece i unuka.
Kao što svi na određene, jedinstvene načine volimo druge ljude, tako se bol nakon gubitka voljene osobe ne može smestiti u jedan kalup, niti čak njih nekoliko. Prošlog meseca, Džejms G. Robinson, direkor globalne analitike za Njujork Tajms, opisao je tridesetsedmodnevni put, dug 6150 milja, koji je prešao u cilju terapije zajedno sa svojom porodicom, skupljajući komemorativne predmete duž puta, pri čemu je svaki od članova porodice dobio priliku da iskaže bes i tugu uzrokovanu gubitkom njegovog petogodišnjeg sina.
Gospođa Devine tvrdi da se većina podrške koju ožalošćeni dobijaju, što od profesionalaca, što od ljudi iz svog okruženja, pruža na pogrešan način, s obzirom na to da se ožalošćeni ohrabruju da prevaziđu bol. Dok porodica i prijatelji prirodno priželjkuju da se osećate bolje, „aktivira se bol koji se ne sme spominjati niti ispoljavati, i samo stvara dodatne probleme”, kaže ona. „Bol koji nije prepoznat i prihvaćen nikada ne odlazi. Dozvoljavanje da postoji, bez pokušaja da se prikrije, potisne ili požuri, može dovesti do njegovog prolaska.”
Kao što je ožalošćena majka rekla Samjuelovoj: „Nikada ne prevaziđete to, samo nastavite da živite sa tim, i nikada ne pređete preko toga, ali nastavite dalje”.
Devinova se slaže da podsticanje da se bol prevaziđe, najčešće uzrokuje da se samo zadrži u sebi. Umesto da se bol „izleči”, trebalo bi se usmeriti na to da se bol smanji. Kako ona kaže, „to može dovesti do toga da se osećamo odbačeno i nepodržano u našem tugovanju, i okolina nam govori da nešto nije u redu sa nama jer se tako osećamo”.
Ona objašnjava da se tuga ne može „popraviti”, i da je saučesništvo u njoj, a ne njeno popravljanje, najbolji način da se sa istom tom tugom i nosi. Takođe, ona ohrabruje one koji žele da pomognu, da budu svedoci toj žalosti, da ponude svoje prijateljstvo bez puno postavljanja pitanja i netraženih saveta, da pomognu ukoliko žele i ukoliko se to od njih traži, i da saslušaju ožalošćenu osobu koliko god puta ona želela da ispriča svoju priču.
Za one koji tuguju, predlaže da pronađu način koji nije destruktivan kako bi izrazili svoju tugu. „Ako ne možete da ispričate svoju priču drugoj osobi, pronađite neki drugi način: pišite dnevnik, slikajte, pretvorite svoj bol u novelu sa mračnom pričom. Ili idite u šumu i ispričajte drveću sve što vam leži na duši. Neizmerno je olakšanje pričati nekome o svom bolu, a da niko ne pokušava da ga zaleči.”
Takođe predlaže da se vodi dnevnik svih situacija koje dovode do povećanja bola ili do olakšanja. „Postoje li trenuci u kojima se osećate stabilnije, prizemno i kao da ponovo dišete iako ste u žalosti? Da li neka osoba, mesto, ili aktivnost dovode do toga da osećate više energije? I suprotno, da li postoje aktivnosti ili okruženja u kojima vam je lošije?”
Da biste umanjili aktunu patnju, birajte stvari koje vam pomažu, a izbegavajte one koje to ne čine, kada god je to moguće.
Autor: Jane E. Brody Izvor: The New York Times Prevod i adaptacija: Vanja Ostojić
