Da li nesrećno detinjstvo mora da nas obeleži za ceo život?

Kategorija: Psihopriča

Koliko nesrećno mora biti nečije detinjstvo kako bi se sa sigurnošću moglo predvideti da će neko živeti loše u odrasloj dobi ili čak umreti u mladosti?

Postoje istraživanja na ovu temu. Slično pitanje je, zapravo, postavljano mnogo puta do sad, a jedan od najopsežnijih pokušaja da se na njega odgovori je Studija negativnih iskustava u detinjstvu (Adverse Childhood Experiences Study, ACES). Autori ove studije osmislili su način da definištu faktore iz detinjstva koji mogu da predvide loš kvalitet nečijeg života u odraslom dobu.

Oni su imenovali deset faktora rizika, kao što su razvedeni, alkoholičari ili roditelji zavisni od droga, seksualno zlostavljanje, fizičko nasilje u porodici, kao i mentalna bolest člana porodice. Potom su istraživači pratili stotine dece kako bi ispitali uticaj ovakvih faktora na njihove živote.

Pronašli su da, ukoliko neko ispunjava četiri ili više ovih faktora rizika, šanse da će imati srećan život su slabe, odnosno verovatnoća da će živeti loše je prilično velika.

To su, naravno, samo brojevi, statistike, verovatnoće i šanse, ali ono što oni pokazuju je da ako imate ispunjavate četiri i više rizik faktora, šanse nisu na vašoj strani.

Naravno, verovatnoća je samo to – verovatnoća. A ova studija nije se bavila procenom pozitivnih ljudi i događaja koji mogu spasiti decu izloženu faktorima rizika. Ukoliko imate sreće, možete dobiti na lutriji, nadmudriti igru, sreća može biti na vašoj strani. Ali ne želite da se kockate sa njom.

Ali, ja se jesam kockao, i to u svoj život. To je zato što, bez da sam na to ikako uticao, imam rezultat od osam na ACES skali faktora rizika. Sa rezultatom od osam, šanse su mi toliko male, da se niko zdravog razuma ne bi kladio da ću postići išta u životu, možda čak ni preživeti. Prema statistikama, trebalo je da postanem alkoholičar, da bolujem od depresije, budem nesposoban da se oženim i stvorim porodicu ili čak zarađujem za život, ili je trebalo da umrem mlad, samoubistvom ili od posledica stanja kao što su alkoholizam, depresija, narkomanija.

Šta je to slabilo moje šanse? Imao sam psihotičnog oca, zatim nasilnog alkoholičara za očuha, majka mi je postala alkoholičar i dva puta se razvela, svedočio sam njenom zlostavljanju, vodio sam računa o sebi kad bi se odrasli izgubili u pijenju, muški savetnici u kampu su me spopadali, imam dva poremećaja učenja – ADHD i disleksiju, a sa deset godina poslali su me u internat.

Ali, sada imam 68 godina, oženjen sam istom predivnom ženom od 1988, imamo troje odrasle dece koja su sjajna, ja sam lekar, dečiji i psihijatar za odrasle sa specijalizacijom u, razume se, poremećajima učenja, autor sam 20 knjiga koje su se prodale u dva miliona primeraka, uključujući najprodavanije knjige o poremećaju pažnje, govorio sam širom zemlje (SAD; prim. prev) i sveta, viđam klijente svakog dana u svojim ordinacijama u blizini Bostona i u Njujorku, u procesu sam proširivanja svoje prakse kako bih dopro do što većeg broja ljudi. Drugim rečima, snažan sam i bez želje da usporim.

Dok sam pisao svoje memoare, „Zato što dolazim iz lude porodice: Stvaranje jednog psihijatra”, koji izlaze u junu 2018, retko bi mi padalo na pamet kako je moj život bio neobičan. Najzad, ja to nisam posmatrao ili izučavao, već živeo. Teško je ispitivati talas koji te potapa dok stojiš na obali.

Gotovo nikad nisam mislio o verovatnoćama protiv kojih igram svakog dana. Ali, kad se osvrnem na svoje detinjstvo i pišem o njemu, i kad pogledam na istraživanja dece kao što sam ja, moram da obznanim prisustvo slona u prostoriji. Kako je moguće da sam tu gde jesam? Šta se desilo? Kako sam, za ime sveta, uspeo da pobedim verovatnoću?

Ono što me je spasilo može da se svede na jednu reč. Ta reč je ljubav. Ljubav ima toliko pojavnih oblika i mesta: slučajna ljubav, namerna ljubav, usputna ljubav, kratka ljubav, trajna ljubav, ljubav koju vas je sramota da imenujete, polomljena pa popravljena ljubav; drugim rečima, svaka vrsta ljubavi koju možete zamisliti.

Prilično je verovatno – tačnije, to je dokazana činjenica – da ljubav pravi najveću razliku u životima nama koji smo u detinjstvu patili. Hvala bogu da je ljubav besplatna i u neograničenim količinama. Tužno je to što je ponekad teško pronaći je i kako ljudi mogu da je se boje.

Pozivam vas da pronađete ono što pomaže vama, pravila i alate koji su vam najviše bili od koristi, a onda proverite da li je ono što je pomoglo meni možda i vama potrebno. Pitanje kako neko prevaziđe lošu sreću, nepravdu, zlostavljanje, lišavanje i susrete sa zlim ljudima u većoj meri nego drugi ljudi me zapanjuje i navodi da se njime bavim gotovo svakog dana, kao psihijatar i kroz, naravno, osvrt na sopstveni život.

Osim ljubavi, imam konkretnijih odgovora, a većina njih su očigledni, kao što su negujte svoja prijateljstva, učite da praštate, usvojte psa (ili mačku), posećujte groblja, šetajte napolju u cik zore, gledajte gore, navijajte za svoje omiljene timove i posmatrajte Pobedu i Poraz jednako (hvala, Radjarde).

Takođe osećam beskrajnu zadivljenost i poniznost spram toga kako misteriozni i neobjašnjivi ishodi mogu biti čudesni i srećni, kako nepredvidivi, kao grom iz vedra neba.

Pozivam vas da mi se pridružite u divljenju tom nebu. Što nas je više koji ga posmatramo, to će ono postajati veće.

Autor: Edvard (Ned) Halovel, M.D, Ed.D.

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Ina Borenović

Comments

comments

1 komentar

  1. Sviđa mi se ovaj vas članak. Ja sam puno toga lošeg prošla u djetinjstvu.Nešto slično kao i vi.Puno pouka sam izvukla iz toga.Sve u zivotu sam radila sa dobrom namjerom ili onako kako sam mislila da je najbolje
    Sada imam problema sa puno ljetnom vlastitom djecom.To me slomilo do kraja.Ubilo svaku zelju za životom. Kako dalje

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.