Zašto je dobro biti pesimista

Kategorija: Psihovesti

optimism-v-pessimism main

Potraga za srećom postala je imperativ ovog doba. Ušla je i u pop-kulturu pa sve junakinje bljutavih romantičnih komedija, i popularnih serija na našem TV-u, startuju od nesreće, ali zahvaljujući tome što život nagrađuje dobre ljude i njihove napore, sve se završava happy-endom. Svi postajemo predsednici država. Svi smo srećni u ljubavi. Nikad se ne razvodimo. Svi završavamo fakultete. I svi smo srećni. Po toj logici, vi ste krivi ako se dogodi drugačije. Jer snaga vaših misli nije bila dovoljno jaka. Tačno? Pogrešno, uverava sve više stranih i srpskih psihologa

Postoji jedna knjiga koju zovu „Tajna“. Ta visokotiražna, u milionekopija prodata knjiga, zapravo je bukvar puta kako biti srećan. „Tajna“ je da nema tajne, već da su svi uspešni ljudi ovog sveta uspeli zahvaljujući samo jednom: konstantom zadržavanja pozitivnih misli i veri u uspeh. Poželite sreću, i ako je dovoljno dugo i ako jako budete želeli, bićete. Nema nemogućih situacija, prepreka, ništa ne može da spreči da recimo, postanete predsednik države. Samo ako to želite i radite na tome. I pre nego što je prevedena na srpski, saznala sam za nju preko drugara koji tvrdi da se oženio zahvaljujući njoj. Da je samo jako želeo, zapisao šta želi, zamišljao ishod i iskoristio priliku kad mu se pružila. I „čudo“ se, zaista, dogodilo. Bio je to njegov savet meni, tada usamljenoj devojci kojoj je neposredno pre toga srce bilo iskomadano na deliće. Bez vere da će se ponovo sastaviti.

Kad ste u nokdaunu, najmanje što vam treba jeste da vam neko govori kako je sve u snazi volje. Možda jeste sve u snazi volje, i možda zaista nekome pomaže da stalno živi na oblacima nade, ali dovraga, kako onda ne uspeva? Postoje oni koji se radije smeju kad vide da Marfijev zakon deluje i „kad veruješ da ne može ništa da krene naopako, krene“. I kojima parče hleba uvek pada na onu namazanu stranu.

Ne morate da budete osvedočeni namćor da ne biste nekad sumnjali u pozitivan ishod. Jer, ako vas je život naučio da i najbolje namere mogu nekad da budu put do pakla, bićete skloniji oprezu. I neće vam baš biti jasna ta stoička „premeditacija“, da se zapravo nirvana dostiže pažljivim i detaljnim razmišljanjem o sreći, i svesnošću da sve može da bude pozitivno ako mislite tako.

Potraga za srećom postala je imperativ ovog doba. Ušla je i u popkulturu pa sve junakinje bljutavih romantičnih komedija, i popularnih serija na našem TV-u, startuju od nesreće, ali zahvaljujući tome što život nagrađuje dobre ljude i njihove napore, sve se završava happyendom. Svi postajemo predsednici država. Svi smo srećni u ljubavi. Nikad se ne razvodimo. Svi završavamo fakultete. I svi smo srećni.

WorriedCorbis460Po toj logici, vi ste krivi ako se dogodi drugačije. Jer snaga vaših misli nije bila dovoljno jaka. I ta anksioznost koju osetite ili strahovi koji vas u trenutku obuzmu jer strepite hoće li vam se najveća želja ispuniti, samo su prepreka. Strah jeste najopasniji rival i blokator, i vrlo često zaista strahujemo od guštera jer nas je nekad davno ujela zmija. Ali, neko jeste zaista zabrinut za budućnost. Možda i nerealno. Ali, ako čak i pokušavate da ga ubedite da će sve biti u redu, ne pomaže mu mnogo. Najbolja stvar je kad on shvati da su njegovi strahovi bili apsolutno iracionalni i tako stiče samopouzdanje. Ali, problem je što kod nekih samo pojačava ubeđenje da, ako stvari ne budu u redu, to će zaista biti prava katastrofa.

Ako ste se osećali uvrnuto jer te mantre i afirmacije i sva priča o sreći i samo sreći, i svi napori da izbacite ijednu negativnu misao iz glave ne deluju, onda je knjiga Olivera Burkmana „Kontra: Sreća za ljude koji ne mogu da podnesu pozitivno razmišljanje“ štivo za vas.

Oliver Burkman otkrio nam je da postoji ogromna grupa ljudi koja deli suprotan način razmišljanja o životu. Duže vreme bila je apsolutno neupitna dogma da imati jasne i ambiciozne ciljeve uvek predstavlja fantastičnu stvar. Burkman ne zagovara tezu da je to potpuno pogrešno, ali ima ozbiljnu zamerku.

Jer, postoji mnogo dokaza koji pokazuju da to zapravo može da bude demotivišuće. Šta god eksperimentalni psiholozi, stručnjaci za terorizam, budisti, biznis konsultanti, grčki filozofi ili moderni gurui rekli, Burkman tvrdi da nas ta naša konstantna borba i trka za srećom i uspehom čini jadnima. I da postoji alternativan put ka sreći i uspehu koji podrazumeva neuspeh, pesimizam, nesigurnost i neizvesnost, upravo stvari od kojih bežimo. Provokativno, nelogično i sablažnjujuće. „Ali to je inteligentan način da razumete ma „Knjige za samopomoć izgleda da ne deluju. Sve može da vas učini srećnim, ali i malo toga da održi tu sreću. Bogatstvo, čak i ako ga nagomilate, ne vodi nužno do sreće. Romansa, porodični život i posao mnogo češće donose stres nego uživanje. Ne možemo čak ni da se dogovorimo oko toga šta znači biti srećan. Zbog čega smo onda toliko zapeli u potrazi za njom? Ili to činimo samo na pogrešan način?“

Najveće oslobođenje dođe kad shvatite da su se vaši najveći strahovi ostvarili. I da nisu tako strašni, kao ni bauk zbog kojeg ste se pokrivali preko glave u sobi. Taj čin samospoznaje da je vaš bauk iz detinjstva samo promenio konture i obukao plašt bespotrebne brige i straha od uspeha – ili neuspeha – oslobađa vas napetosti. Ali, nije uvek moguće kontrolisati emocije. Ponavljati „ja sam dobar, lep, pametan i uspeću“.

knjige„Postoji jedan specifičan problem koji raste iznova a to je ta ideja da kad pokušavate da kontrolišete svoje misli ili emocije voljom, svesno, to se završi bumerangom, plamen ponovo bukne i dovede vas do sasvim suprotne situacije. Istraživanja pokazuju da se isti obrazac javlja iznova; ljudi koji pokušavaju da uguše bol posle žalosti, mnogo duže se oporavljaju. Potrebno im je mnogo više vremena da se oporave od tuge. Postoji istraživanje koje je to potvrdilo: kad je grupi ljudi rečeno da se ne uzbuđuju dok gledaju erotske slike, njihovo telo je na aparatima pokazivalo da su još uzbuđeniji od grupe ljudi kojima nisu davane takve instrukcije. Ljudi s niskim samopouzdanjem osećaju se gore kad ponavljaju mantru kao što je „ja sam divna osoba“, jer to provocira njihove kontra argumente“, kaže ovaj autor.

Psihoterapeut Milica Jakšić kaže da se u terapijskoj sobi često povede razgovor o afirmacijama. Jer ljudi zaista imaju želju da čitaju ovakvu literaturu zato što im obećava recept za brz doživljaj prijatnosti, radosti i zadovoljstva, čemu svi mi ljudi prirodno težimo. Sa druge strane, ljudi imaju i bojazan, strepe jer nisu sigurni da li takva literatura može da im bude od koristi, ističe naša sagovornica.

„Afirmacije mogu biti i korisne i štetne, u zavisnosti od toga da li se upotrebljavaju ili zloupotrebljavaju. Zloupotreba afirmacije podrazumeva njihovo korišćenje sa ciljem guranja patnje pod tepih. Ukoliko se upornim ponavljanjem pojedinih fraza izbegava i kontroliše patnja, svi su izgledi da će ta osnovna patnja opstajati i verovatno jačati. Takođe je veoma moguće javljanje novih neprijatnih emocija koje mogu biti veoma bolne, zato što afirmacije na osobu ne deluju. Sa druge strane, ako postoji prihvatanje patnje sa kojom se osoba susreće i ako koristi sopstvene sisteme samomotivisanja kroz verbalno, realistično samoosnaživanje, to zaista može biti podsticajno“.

Ako ste pročitali tonu knjiga za samopomoć a osećali ste se samo lošije jer niste promenili išta od onoga što su vam stručnjaci savetovali, možda se osećate promašeno. Nedisciplinovano. Neprilagođeno. Kako god, ali zaista postoje ljudi koji neko vreme pokušavaju da žive po „mantrama“, ali onda, kad shvate da nije moguće biti stalno srećan, vrate se staroj navici i obrascu „kriv sam“ jer misle da ni to ne umeju – da budu srećni – i samim tim pomisle da ni ne zaslužuju sreću. Problem je, zapravo, mnogo dublji.

optimism_pessimism

Milica Jakšić kaže da knjige za samopomoć ne pomažu između ostalog i zato što nas uče da čovek treba stalno da bude srećan i nasmejan: „Zapadna društva insistiraju na ideji sreće, individualnog i kolektivnog blagostanja i proglašavaju upravo ovakvo stanje normalnim, zanemarujući stvarnost koja govori da je zapravo normalno da svi ljudi pate. Ulaganje u industriju sreće unazađuje mentalno zdravlje. Na ovaj način se osnažuje pogrešno uverenje da je patnja ne samo loša, već i opasna, kako za pojedinca, tako i za društva. Stvarnost je da je patnja samo patnja, a na nama i na našim društvima je da je doživimo, iz nje naučimo važne lekcije i nastavimo da živimo na kvalitetniji i za nijansu mudriji način“.

Ali, to ne znači da je pogrešno biti optimista ili pesimista. Milica Jakšić nam otkriva da optimizam i pesimizam nisu ispravni ili pogrešni sami po sebi, jer važnije pitanje jeste pitanje korisnosti ovih perspektiva.

„Optimizam je, kao i pesimizam, koristan onoliko koliko je udaljen od realne procene situacije u kojoj se nalazimo. Ukoliko su optimizam ili pesimizam udaljeni od realne procene situacije, nalazimo se u zabludi. Nekada je zabluda u kojoj živimo bezopasna, jer ponašanje u skladu sa njom ne može da načini štetu nama ili drugima. U drugim situacijama, delanje u skladu sa perspektivom koja je pogrešna može nauditi nama, drugima ili okolini. Situacije su nekada loše po nas i u redu je da sa tim budemo upoznati kako bismo prilagodili naše akcije na način da umanjimo nivo štete koje će ishodi imati“, kaže Milica i metaforički objašnjava da postoje „opasne“ situacije u kojima je strah saveznik:

„Kada se nalazimo u rizičnoj situaciji, opasnije je reći: ‘Nije to ništa’, nego biti oprezan. Optimizam ne pomaže kada iskoračite na crveno svetlo na pešačkom prelazu, a prema vama se kreće automobil brzinom od 80 km/h. Kada je trenutna situacija opasna, poželjno je osećati strah, pošto nam je strah saborac, pomaže nam da pobegnemo od pretnje ili da se protiv nje na određeni način borimo“.

Ipak, ono stoičko pravilo da misli mogu da oblikuju vaše raspoloženje, pa samim tim i vaš život, ne mora da bude potpuno pogrešno.

„Misli zaista imaju snažan uticaj na naš život. U zavisnosti od toga kakve predstave imamo o sebi, drugima, svetu, prošlosti, budućnosti i sadašnjim situacijama možemo osećati različite emocije. Emocije dalje motivišu naša ponašanja, koja će imati značajan uticaj kako na nas same, tako i na druge ljude. Međutim, u ovoj perspektivi se kriju i dve zamke. Prva, da je preduslov mentalnog zdravlja i ‘normalnosti’ i normalnog života odsustvo ružnih i groznih misli. I druga, tesno povezana sa prvom, da misli imaju magičan, neposredni uticaj na nas i naše ponašanje. Mi možemo imati u sebi grozne misli i živeti ispunjene, kvalitetne živote, upravo zato što te misli na nas nemaju izvršnu funkciju. Na nama je da naučimo da ne shvatamo svoje misli preozbiljno, koliko god one za nas bile ružne. Rezultati istraživanja zapravo govore još i to da kakav nam je odnos prema mislima, takav nam je život“, ističe naša sagovornica.

Za one koji bi da im hormoni sreće budu stalno na gornjoj granici, osvešćenje treba da bude činjenica da se sve dešava ciklično i da je nemoguće za bilo koga normalnog i zdravog na ovom svetu reći da je u svakom trenutku bio srećan. I sreća, na kraju krajeva, dosadi.

happiness„Ako sreću definišemo kao emociju koja nastaje kao posledica zadovoljenja naših želja, onda je nerealno očekivati da ćemo stalno biti srećni. Pre svega zato što emocije ne traju večno i prirodno je da osećanje sreće prođe, a sa druge strane zato što ovo pretpostavlja da ćemo stalno imati zadovoljene naše želje, što je neizvodljivo. Ukoliko sreću posmatramo kao proces življenja ispunjenog, smislenog života, onda imamo priliku da dugoročno budemo srećni. To znači da ćemo se odabirom ovog puta, samoinicijativno izlagati kratkoročnoj patnji sa idejom da dugoročno težimo za nas kvalitetnom životu.

To može biti knjiga koja nam je nezanimljiva, a koju moramo naučiti da bismo položili ispit, iako naši prijatelji sede po kafićima petkom uveče. Može biti rata kredita koju moramo platiti kako bismo imali krov nad glavom za svoju porodicu i zbog čega ne možemo ići na more ove godine. To je možda operacija i hemoterapija koje moramo da prođemo da bismo ostali u životu. Iza sve ove patnje stoji ono što je nama važno: obrazovanje, zaposlenje, porodica ili sam život. Mi se svojim slobodnim izborima izlažemo patnji zarad onoga što je nama intimno veoma važno. To je ona dugoročna, prožimajuća sreća, koja je nekada praćena tugom, strahom, ljutnjom, krivicom i pesimizmom, a nekada radošću, hrabrošću, zadovoljstvom i optimizmom.“

Autor: Zorica Marković, Izvor: Nedeljnik

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *