10 ponašanja kod dece koja smatramo nevaljalim, a ona to nisu

Kategorija: Psihonauka

Deca se mogu ponašati na načine koje odrasli smatraju nevaljalim, a ta procena često može biti veoma pogrešna. Prepoznavanje kada je neko neželjeno ponašanje kod deteta reakcija na sredinske uslove, odnosno kad je deo razvojne faze ili imitacija nekog ponašanja, omogućava nam da na njega reagujemo blaže i sa više saosećanja.

Slaba kontrola impulsa

Da li vam se dešavalo da kažete svom detetu: „Ne bacaj to!“, a ono ipak baci? Istraživanja ukazuju da su moždani regioni zaduženi za samokontolu potpuno nerazvijeni na rođenju, a potpuni stepen zrelosti dostižu tek na kraju adolescencije, što objašnjava zbog čega je razvoj samokontrole toliko „dug i spor proces“ (Tarullo, Obradovic & Gunna, 2009, 31). Nedavna istraživanja otkrila su da mnogi roditelji pretpostavljaju da deca mogu raditi mnogo stvari na ranijem uzrastu nego što njihov razvoj dozvoljava. Na primer, 56% roditelja smatra da bi dete mlađe od 3 godine trebalo da se odupre želji da uradi nešto nedozvoljeno, iako većina deca ne razvije ovu sposobnost sve do 3 i po – 4 godine (Zero to Three, 2016). Podsećanje nas samih da deca ne mogu uvek da kontrolišu svoje impulse (zbog toga što njihov mozak još uvek nije potpuno razvijen) može dovesti do nežnije rekacije na njihovo ponašanje.

Preplavljenost stimulusima

U jednom prepodnevu mi stignemo da svoje dete odvedemo u šetnju, park i kod sestre da se igra, da bismo na kraju svedočili napadu besa, otporu i hiperaktivnosti. Pretrpani rasporedi, preplavljenost stimulusima i iscrpljenost, obeležja su modernog porodičnog života. Istraživanja pokazuju da je 28% Amerikanaca uvek u „žurbi“, dok je 45% izjavilo da „nema slobodnog vremena“ (Robinson, 2013). Kim Džon Pejn, autor knjige „Jednostavnost roditeljstva“ (Simplicity of Parenting), smatra da deca doživljavaju „kumulativnu stresnu reakciju“ zbog previše aktivnosti, izbora i igračaka. Takođe, dodaje da je deci potrebno dosta „mirnog vremena“  kako bi se napravio balans u odnosu na vreme kada su aktivni (Payne, 2010). Kada u dnevni raspored deteta uključimo vreme za odmor, za igru i vreme za mirovanje, njihovo ponašanje će se dramatično poboljšati.

Bazične potrebe

Da li ste ikada osetili neverovatnu ljutnju i bes, samo zbog toga što ste gladni? Ili ste osećali da nemate strpljenja ni za koga kada ste bili neispavani? Deca su deset puta više osetljivija od odraslih kada su im nezadovoljene bazične potrebe, odnosno kada su umorna, gladna, žedna ili prehlađena. Dečja sposobnost da upravljaju emocijama i ponašanjem umnogome je smanjena kada su umorna. Mnogi roditelji takođe primećuju veliku promenu u dečjem ponašanju oko pola sata pre obroka, kada ih probude u toku noći ili kada ih „hvata“ grip. Deca ne umeju uvek da kažu šta im je ili da pomognu sami sebi lekom, grickalicama, vodom ili dremkom kao što to rade odrasli.

Ispoljavanje snažnih osećanja

Kao odrasli, mi smo naučili da prikrivamo i kontrolišemo svoja snažna osećanja, često njihovim premeštanjem ili skretanjem pažnje na nešto drugo. Deca još uvek ne umeju to da rade. Edukator koji se bavi ranim detinjstvom, Žanet Lansbri, autor je jedne sjajne fraze koju koristi kada deca ispoljavaju snažna osećanja vrštanjem, plakanjem i vikanjem. Naime, ona predlaže da roditelji „puste osećanja da se dešavaju“  i da ne reaguju niti kažnjavaju decu kada ispoljavaju snažne emocije.

Razvojna potreba za kretanjem

„Sedi mirno!“, „Prestani da juriš svog brata oko stola!“, „Prestani da se mačuješ sa tim komadom kartona!“, „Nemoj da skačeš!“. Deca imaju razvojnu potrebu za velikom količinom pokreta. Imaju ogromnu potrebu da provode vreme napolju, voze bicikl ili skuter, sastavljaju i rastavljaju stvari, puze ispod stvari, ljuljaju se, skaču i trkaju oko stvari. Umesto da nazivamo decu nemirnom kada su energična, bolje bi bilo da organizujemo brzi izlet do igrališta ili šetnju oko bloka.

Urođena i razvojna potreba da se odupiru i postanu nezavisni

Svaki topli dan prepun je svađa i rasprava u porodičnoj kući. Prvak insistira da je dovoljno toplo da nosi šorts, dok majka tvrdi da je temperatura idealana za pantalone. Model Erika Eriksona (1963) postulira da deca od prve do treće godine pokušavaju da budu samostalna, a da predškolci pokreću inicijativu i prave svoje planove. Čak iako vam je iritantno kada dete bere paradajz dok je još uvek zelen, seče svoju kosu ili pravi tvrđavu od sveže oprane posteljine, imajte na umu da oni rade baš ono što bi trebalo da rade u tim godinama – pokušavaju da sprovedu sopstvene planove, da se odovoje, donose svoje odluke i postanu mali nezavisni ljudi.

Vrline i mane

Svi mi imamo neke sposobnosti koje nas krase, ali i lako uvedu u problem. Možda smo neverovatno fokusirani, ali to znači da ne možemo lako da se prilagodimo i prelazimo s jedne stvari na drugu. Možda smo intuitivni i osećajni, ali upijamo kao sunđer tuđe negativno raspoloženje. Deca su slična: mogu biti motivisana u školi, ali imati teškoća da podnesu poraz (na primer, viču kada pogreše). Mogu biti pažljiva i oprezna, ali takođe nezainteresovana za nove aktivnosti (na primer, odbijaju da idu na trening). Mogu živeti za trenutak, ali nisu organizovana (recimo, ostavljaju igračke svuda po podu sobe). Prepoznavanje kada je neko ponašanje kod dece zapravo suprotna strana njihove vrline – kao i kod nas – može nam pomoći da reagujemo sa više razumevanja.

Ogromna potreba za igrom

Vaše dete oboji i umaže svoje lice jogurtom, želi da se igrate „jurke“ baš kada vi pokušavate da mu operete zube ili oblači tatine cipele umesto svojih kada ste u žurbi. Neka takozvana nevaljala ponašanja vašeg deteta zapravo su, ono što Džon Gotman naziva „ponuda“ za igrom sa njima. Deca vole da se blesave i glupiraju. Uživaju u zajedničkom smehu i vole elemente iznenađenja, uzbuđenja i noviteta. Igra često zahteva dodatno vreme i staje na put roditeljskim planovima i vremenskim rokovima, pa je često percipirana kao otpor i nestašluk čak i kad nije. Kada roditelji uključe dosta vremena za igru u dnevni raspored, deca nemaju potrebu da se toliko trude da ih pozovu da se igraju sa njima.

Reakcija na roditeljsko raspoloženje

Brojna istraživanja o „zaraznosti“ emocija pronašla su da je potrebna samo milisekunda da se emocije poput entuzijazma i radosti, kao i tuge, straha i ljutnje prenesu s osobe na osobu, i to vrlo često neprimetno (Goleman, 1991, Hatfield et al., 2014). Deca posebno „upijaju“ raspoloženje svojih roditelja. Ukoliko smo pod stresom, ometeni, utučeni ili frustrirani, deca oponašaju ova raspoloženja. Kada smo smireni i staloženi, deca to prihvataju.

Odgovor na nedosledne granice

Na jednoj utakmici ste kupili svom detetu sladoled. Na sledećoj mu kažete „Ne može, pokvariće ti večeru“, a vaše dete počne da plače i viče. Jedne noći ste pročitali detetu pet knjiga za laku noć, a sledeće insistirate da imate vremena samo za jednu, dok dete moli za još. Takođe, jedne večeri ste pitali svoje dete: „Šta želiš za večeru?“, dok ste sledeće večeri rekli: „Ješćemo lazanje, ne možeš da večeraš ništa drugo“. Vaše dete će protestovati usled nesklada. Kada su roditelji nedosledni sa granicama, to često kod dece izaziva frustriranost i dovodi do plakanja, vikanja i svađanja. Kao i odrasli, deca žele (i potrebno im je) da znaju šta da očekuju. Bilo koji trud oko toga da budete dosledni svojim granicama i rutinama ozbiljno će poboljšati dečje ponašanje.

Čak iako razumemo dečje ponašanje, i dalje je potrebno da radimo na tome. Nežno postavljanje doslednih granica pomaže detetu da razvije pozitivnije obrasce ponašanja. Takođe, kada uzmemo u obzir ove faktore, možemo izbeći razmišljanje o deci kao nevaljaloj i umesto toga shvatati njihovo ponašanje kao reakciju na situaciju, odrastanje i nošenje sa stvarima, baš kao što se dešava i kod odraslih.

Autor: Dr Erin Lejba LCSW

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *