Senzacije se pojavljuju odnekud iznutra, kao otrov kroz špric: kombinacija tuge, anksioznosti i srama, koja bi svakog nadvladala, posebno tinejdžera.
„Uzela bih štapić od sladoleda, zaoštrila ga i njime se grebala,” kaže Džoan, učenica srednje škole iz Njujorka, čije ime je promenjeno radi zaštite njene privatnosti. „Nisam čak ni sigurna odakle mi ta ideja. Znala sam samo da je to nešto što ljudi rade. Sećam se da sam puno plakala i mislila: Zašto sam to uradila? Bila sam, na neki način, uplašena od same sebe.”
Osetila bi olakšanje kako bi nalet preplavljenosti emocijama prošao, pa je počela da se samopovređuje redovno, najpre nožem, a potom žiletima, zasecajući svoje zglobove, podlaktice, a potom i druge delove tela. „Radila bih to oko 15 minuta, a posle se više ne bih osećala tako užasno. Mogla sam da nastavim sa svojim danom.”
Samopovređivanje, posebno među adolescentkinjama, postalo je toliko rasprostranjeno da naučnici i terapeuti ne stižu da prate korak. Oko jedan od pet adolescenata izveštava da se samopovređivao kako bi umirio emocionalnu bol makar jednom, prema pregledu tridesetak studija iz desetak zemalja, uključujući SAD, Kanadu i Veliku Britaniju. Redovno samopovređivanje, tokom vremena, prediktor je većeg rizika za samoubistvo kod mnogih pojedinaca, sugerišu nalazi istraživanja.
Uprkos tome, postoji veoma malo istraživačkih centara koji se bave ovom temom, a još manje klinika koje su specijalizovane za lečenje. Kada mladi koji se samopovređuju potraže pomoć, često se susretnu sa uznemirenošću, nerazumevanjem i preteranim reakcijama. Očigledno epidemijske razmere ovog ponašanja pokazale su strukturalnu slabost psihijatrijskog zbrinjavanja: naime, samopovređivanje se tretira kao simptom, a ne kao samostalna dijagnoza poput depresije, što otežava ispitivanje tretmana i terapeutima ne nudi dovoljno saznanja.
U proteklih nekoliko godina, istraživači su počeli da povezuju motive, biologiju i socijalne okidače za samopovređivanje. Tako je roditeljima – desetinama miliona njih širom sveta – ponuđen nekakav uvid u to šta da rade kada vide da dete sebi nanosi posekotine ili opekotine. To je omogućilo evaluaciju tretmana: u jednom nedavno objavljenom ispitivanju, istraživači u Njujorku su pronašli da se samopovređivanje može redukovati kroz određene forme terapije razgovorom, koja je osmišljena u svrhe tretiranja graničnog poremećaja ličnosti.
„To je bila ona vrsta ponašanja koja bi se pripisivala samo ozbiljno ugroženima, ljudima sa istorijom seksualnog nasilja, sa intenzivnim doživljanjem otuđenosti od sopstvenog tela,” kaže Baren Volš, psiholog koji se među prvim terapeutima fokusirao na lečenje samopovređivanja u okviru programa „Most” (The Bridge). „Potom je, iznenada, ono probilo u opštu populaciju, do nivoa da je došlo do uspešne dece sa novcem. Tek tada su počela da se finansiraju istraživanja i postalo je jasnije šta se dešava.”
Džoan je imala 13 godina kad je počela da se samopovređuje. Sada ima 16, i u prethodnih nekoliko meseci u velikoj meri je napustila ovo ponašanje. Ona kaže: „Ali ja to još uvek radim, otprilike jednom nedeljno.”
Najčešća zabluda u vezi samopovređivanja je da ono predstavlja pokušaj samoubistva: roditelj ušeta u sobu tinejdžera i zatekne ga kako se seče, a prizor krvi postane zaslepljujuć. „Mnogo ljudi misli na taj način, ali u realnosti, sečemo se iz različitih razloga,” kaže Blu, 16 godina, još jedna srednjoškolka iz Njujorka, čije ime je takođe izmenjeno radi zaštite privatnosti. „To, recimo, može da ti bude jedini način da se nosiš sa intenzivnom nesigurnošću ili besom prema sebi. Ili si toliko otupeo kao posledica depresije, da ne možeš ništa da osećaš, i onda je to jedina stvar koju osetiš.”
Da li je ovaj metod samoumirivanja dobio razmere epidemije zbog doba društvenih mreža u kom živimo, tema je naučne debate. Istraživanja o samopovređivanju nisu sprovođena do sredine osamdesetih, delom zbog toga što se malo istraživača uopšte setilo da postavi pitanje.
Tokom devedesetih, ideja samopovređivanja i njena pozadinska psihička patnja počeli su da prodiru u popularnu kulturu. O tome je u jednom intervjuu govorila princeza Dajana, kao i glumci Džoni Dep i Anđelina Džoli. Muzički spot iz 2010. godine pevačice Pink imao je eksplicitne scene samopovređivanja. Od tada, desetine onlajn foruma počelo je da formira zajednice, pruža podršku i razumevanje onima koji su se samopovređivali, ali takođe, prema navodima nekih stručnjaka, često i da podstiču ovo ponašanje, kao obred inicijacije u poseban klub.
„U današnje vreme mnoštvo tinejdžera, a posebno tinejdžerki, pod uticajem je različitih medija, gde je cela ova stvar sa samopovređivanjem predstavljena kao glamur,” kaže Blu, koja je tokom ove godine prestala sa samopovređivanjem. „Bila sam hospitalizovana, i to je bilo čudno: mnogo drugih devojaka bilo je impresionirano mojim ožiljcima, u fazonu „Kako si nanela ove? Ljubomorna sam.” To je uznemirujuće, ta gratifikacija – kad da se ljudi osećaju dobro ili srećno kad to rade.”
Među trenutnom populacijom studenata u Americi, koji po definiciji spadaju u grupu privilegovanu, oko jedan od pet studenata izvestilo je da se namerno povređivalo kako bi olakšalo emocionalnu bol barem jednom, prema podacima istraživanja koja su se sprovodila na deset univerziteta od strane Dženis Bitlok, direktorke Kornel istraživačkog programa za samopovrede i oporavak. Prva epizoda obično se desi oko 15. godine, u proseku, kaže dr Vitlok, ali za veliki broj ljudi počne kasnije, oko 17. ili 18. godine.
Mali je broj onih koji se tu zaustave, navodi dr Vitlok, takođe autorka knjige „Oporavljanje od samopovrede: vodič za roditelje”. „Oko troje od četvoro nastavi, a učestalost ponekad ide gore, a nekad dole, kako ljudi ulaze i izlaze iz različitih faza,” kaže ona i dodaje: „To je apsolutno izluđujuće za roditelje, pošto im je teško da shvate šta se dešava.”
Ovaj obrazac koji nastaje pa se povlači takav je za oko 20 odsto ljudi koji u njemu učestvuju, jer predstavlja zavisničko ponašanje, adiktivno na nivou opijata. „Nešto u vezi sa tim je tako uzemljujuće, i uvek je tu za mene,” kaže Nensi Dupil, 32 godine, koja se više od decenije samopovređivala, pre nego što je iskorenila ovu naviku putem terapije; ona sada radi kao specijalista za adolescente u centralnom Masačusetsu. „Došla sam do tačke kad sam se mnogo sekla, a kad bih prestala to da radim, ne bih mogla da se setim stvari koje su se dešavale, kao ni toga šta me je nagnalo da to uradim.”
Ljudi koji postanu zavisni od samopovređivanja često počnu da ga vrednuju kao jedinu pouzdanu utehu, smatraju terapeuti. Prizori krvi, opekotina, posekotina i ožiljaka mogu, paradoksalno, postati utešni. U izolaciji, usred emocionalne uznemirenosti, samopovređivanje postane tajni prijatelj, onaj koji se uvek može prizvati, bez dozvole ili naplate. „Za razliku od emocionalnog ili socijalnog bola, moguće je kontrolisati fizičku bol” i njegov umirujući efekat, kaže Džozef Frenklin, psiholog sa Univerziteta na Floridi.
Dr Frenklin smatra da se moždani putevi koji registruju fizičku i mentalnu bol, iako različiti, verovatno nekad mogu poklopiti. „Opeći” se od poniženja sasvim je drugačije od opekotine od vatre, naravno, ali postoje izvesni dokazi da olakšanje koje nastaje kad ruku uklonimo od plamena može da aktivira neuralne puteve koji registruju psihičko olakšanje, iako je ovaj sistem daleko od toga da bude razjašnjen. U istraživačkoj literaturi, senzacija oslobađanja od bilo fizičkog ili socijalnog bola se zove „ublažavanje bola” (pain-offset relief), a sudeći po većini onih koji se samopovređuju, upotreba jednog da bi se otupelo drugo može postati adiktivna.
„Kao neobična strana ovog efekta, ljudi koji misle da je oslobođenje od psihičkog bola vredno nanošenja fizičkog bola mogu smatrati da je nanošenje povreda sebi dobra ideja,” kaže dr Frenklin.
U psihijatriji, samopovređivanje se smatra simptomom, a ne poremećajem za sebe. Kao posledica toga, ljudi koji se redovno samopovređuju obično dobiju dijagnozu poput depresije, poremećaja pažnje, posttraumatskog stresa, graničnog poremećaja ličnosti, bipolarnog poremećaja ili neke od kombinacija, koje se mogu menjati od lekara do lekara.
„Imala sam dijagnozu bipolarnog poremećaja, graničnog poremećaja ličnosti, depresije,” kaže Nensi Dupil. Ona nije smatrala da se ijedna od ovih etiketa uklapa u njen slučaj, a „neki od lekova koji su mi prepisivani bi izazvali u meni paniku i tada bih se gadno povređivala.” Ona je smatrala da su iznenadni napadi anksioznosti i nelagode koje je osećala, i koje ponekad i dalje oseća, posttraumatska reakcija na haotično detinjstvo.
Ako se dijagnoza ustanovi, smatraju stručnjaci, onda bi lečenje trebalo da bude integrisano u nju. U naučnom radu koji je objavljen letos, tim koji je predvodio Teodor Bošonija sa Univerziteta u Ohaju, kaže da su devojčice pre puberteta, koje imaju istoriju porodične traume i poremećaj pažnje, u ogromnom riziku za kasnije samopovređivanje, i da bi lečenje ADHD-a, kao i traumatskog stresa, moglo biti moćna strategja prevencije, kao i kasnijeg smanjenja rizika za samoubistvo.
Jedan tretman čini se kao posebno efikasan za uklanjanje navike samopovređivanja, a to je specijalna terapija pričom, koja je osmišljena za ljude sa dijagnozom graničnog poremećaja ličnosti, koji su visoko suicidalni. Redovno samopovređivanje predstavlja faktor rizika za kasnije samoubistvo i oni koji su mu skloni, poput ljudi koji imaju dijagnozu graničnog poremećaja, doživljavaju lavine teških emocionalnih stanja.
Kroz individualnu i grupnu terapiju, barem jednom nedeljno u periodu od dva ili više meseci, ljudi koji se samopovređuju mogu da nauče nekoliko veština za nošenje sa stanjem koje ih nagoni da se samopovređuju. Te veštine uključuju mindfulness tehnike i suprotne radnje, u kojima klijenti delaju u suprotnosti sa onime što osećaju da bi trebalo da urade kad su pod intenzivnom patnjom. To je deo terapije koja se zove dijalektička bihejvioralna terapija (skraćeno D. B. T), a razvila ju je Marša Linehan, psiholog na Univerzitetu u Vašingtonu.
U istraživanju u kom je učestvovalo 800 adolescenata, hospitalizovanih u Zaker Hilsajd bolnici u Glen Ouksu, savezna država Njujork, tim lekara ustanovio je da oni koji se podvrgnuti D. B. T. imaju manju stopu samopovređivanja, manje vremena provode pod nadzorom zbog mogućnosti samoubistva i kraće se zadržavaju u bolnici za oko dve nedelje u proseku, u poređenju sa adolescenima koji su lečeni pre nego što je D. B. T. postala standardna forma tretmana. Još jedna vrsta standardizovane terapije pričom, koja se zove kognitivno bihejvioralna terapija ili K. B. T, takođe se može prilagoditi ljudima koji imaju sklonost da se samopovređuju. Obe strategije su korisne kada ih primenjuje osoba u akutnoj patnji, nalaz je takođe jednog nedavno sprovedenog istraživanja.
„Postoji stvarna nada,” kaže Nensi Dupil, „ako pustiš osobu koja kroz ovo prolazi da ima neku kontrolu, ako je slušaš, ako si radoznao u vezi sa time šta radi i to te ne plaši.”
Autor: Benedikt Keri Izvor: The New York Times Prevod i adaptacija: Ina Poljak
