„Odakle mi je poznat onaj mali?“ ili o tome kako prepoznajemo lica

Kategorija: Psihonauka

lica

Da li ste znali da su ljudi pravi eksperti za opažanje i prepoznavanje lica drugih ljudi? To ne čudi, s obzirom na to da smo svakodnevno okruženi velikim brojem ljudi čija lica treba zapamtiti i razlikovati. Istraživanja pokazuju da smo u stanju da zapamtimo čak do 10 000 različitih lica.

Ako malo zastanete i razmislite o licima, shvatićete da se ona zapravo minimalno razlikuju jedna od drugih. Većina ljudi ima iste delove lica, raspoređene na isti način i stvarne razlike su vrlo male. Takođe, lica se menjaju. Pokretni mišići lica omogućavaju ljudima da prave različite facijalne ekspresije, godine neizbežno ostavljaju svoj trag na licima, a šminka i estetska hirurgija pomažu da se izgled lica privremeno ili trajno promeni. Pa ipak, to nam uopšte ne smeta kada ta lica treba da prepoznamo. Postoji čak i zona u mozgu, takozvani fuziformni girus, koja je specijalizovana baš za opažanje lica. Ta činjenica sugeriše da se sa tom sposobnošću rađamo. Međutim, da li je baš tako?

Istraživanja koja ispituju opažanje lica kod dece, koristeći se takozvanom tehnikom preferentnog gledanja, pokazuju da već posle 2 meseca, bebe preferiraju šematske prikaze ljudskog lica u odnosu na druge crteže. Kada se koriste fotografije, već dva dana nakon rođenja, bebe duže gledaju u fotografiju svoje majke u odnosu na fotografije drugih žena. Međutim, istraživanja takođe pokazuju da, do uzrasta od 10 meseci, bebe jednako dobro prepoznaju i lica majmuna i lica ljudi! Nakon 10 meseci, sposobnost za razlikovanje lica majmuna se gubi. Dakle, postoji svojevrsna urođena sposobnost za razlikovanje lica, ali kojih – to zavisi od iskustva.

U prilog tome govori i činjenica da postoji takozvani efekat sopstvene rase (own race bias) – fenomen da smo bolji u prepoznavanju lica sopstvene rase. I to nema nikakve veze sa predrasudama prema drugim rasama, već sa činjenicom da smo najčešće, u najvećoj meri, izloženi licima sopstvene rase i fokusiramo se na njihove karakteristične varijacije. Ukoliko u toku života postanemo dominantno okruženi pripadnicima druge rase, efekat sopstvene rase se smanjuje, pa čak i gubi. Ovaj efekat je posebno važan u sudskim postupcima, kada osumnjičeni i svedok ne pripadaju istoj rasi.

Veoma interesantna činjenica je da je u istraživanjima zabeležen i efekat sopstvenog pola (own gender bias), ali važi samo za osobe ženskog pola. Naime, dok su osobe muškog pola podjednako dobre u prepoznavanju i ženskih i muških lica, osobe ženskog pola bolje razlikuju ženska lica. Zašto je to tako – nauka još uvek nema jasan odgovor.

Urođena nefunkcionalnost ili povreda fuziformnog girusa dovodi do poremećaja u prepoznavanju lica koji se naziva prosopagnizija. Ovaj poremećaj nije redak – na svakih 30 ljudi, jedna osoba ima prosopagnoziju. On nije praćen teškoćama u opažanju drugih objekata, tako da se osobe koje pate od prosopagnozije, pri prepoznavanju drugih ljudi uspešno oslanjaju na kosu, odeću ili karakteristične pokrete.

Kakva lica su nam privlačna?

Iako su mnogi umetnici,  filozofi i naučnici tokom istorije tvrdili da je „lepota u oku posmatrača“, savremena nauka je uspela da otkrije nekoliko univerzalnih karakteristika koje čine lice privlačnim, bez obzira na kulturne specifičnosti. Ovakav zaključak oslanja se na tvrdnju da je svaka vrsta preferencije u službi evolucije – biramo ono što će nam omogućiti da opstanemo na najbolji mogući način.  Svakako najčešće spominjana karakteristika „lepih lica“ je simetrija. Naučnici sugerišu da je simetričnost je odraz „dobrog razvoja“ i genetskog kvaliteta. Lica sa prosečnim karakteristikama se takođe smatraju privlačnijim – osobe sa prosečnim crtama lica imaju veći diverzitet gena. Kada je reč o biologiji, važno je napomenuti da i nivo hormona utiče na preferenciju lica – istraživanja pokazuju da žene u plodnim danima preferiraju muževnije crte lica kod muškaraca, pa čak i kod žena. S druge strane, visok nivo testosterona kod muškaraca povezan je sa njihovom preferencijom ka femininim licima.

adriana_lima

U svakodnevnom životu, lica obično postmatramo u različitim socijalnim kontekstima i uticaj tih konteksta na preferenciju lica je nesporan. Lice osobe čije ponašanje nam se dopada procenjujemo kao lepše. Ne možemo zanemariti ni uticaj socijalnog učenja – ono što nam se predstavlja kao ideal lepote može da utiče na naše preferencije. Ali čak i ako ostavimo sa strane pojmove lepote kojima nas zatrpavaju reklame, muzičke i filmske industrije, ispostavlja se da preferiramo ono što nam je poznato. Naime, istraživanja pokazuju da su boja očiju i kose roditelja suprotnog pola dobar indikator kakvu će boju očiju i kose ljudi birati kod seksualnog partnera, kao i to da ljude privlače lica onog uzrasta kog su njihovi roditelji bili kada su se oni rodili. Takođe, osobe ženskog pola koje pozitivno ocenjuju svoj odnos sa ocem u detinjstvu, pokazuju izrazitiju privlačnost ka licima koja su slična licu njihovog oca.

Naša ekspertiza u opažanju lica povezana je sa činjenicom da je opažanje i prepoznavanje lica fundamentalno važno za socijalne interakcije. Opažajući lica, saznajemo mnoge važne informacije o osobama – počevši od pola i uzrasta, pa sve do raspoloženja, što predstavlja važnu polaznu osnovu kada planiramo svoje ponašanje prema drugim ljudima.

Proverite koliko dobro pamtite lica
Autor: Ivana Jakovljev
Reference:

Barzut, V., & Zdravković, S. (2013). Discrimination of faces of the same and other race and gender modulated by familiarity. Psihologija, 46(1): 45-59.

Little, A. C., Jones, B. C., & DeBruine, L. M. (2011). Facial attractiveness: evolutionary based research. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences366(1571), 1638-1659.

Zdravković, S. (2012). Percepcija, II izdanje. Zrenjaninska biblioteka, Zrenjanin.

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *