Mladi i narcizam: Imamo li i mi „Ja generaciju“?

Kategorija: Psihonauka

mladi

”Druge ne primećujem, ni u prolazu, sebe uvek pozdravljam u ogledalu…”

Savremeni odrasli, naročito oni sredovečnog uzrasta i naročito oni iz obrazovnog konteksta, upućuju kritike savremenoj omladini zbog izuzetno visokog samopoštovanja i samouverenosti koji nisu utemeljeni na postignućima, znanju ili drugim argumentima. Drugim rečima, savremenoj mladeži se zamera „samoljublje bez pokrića”.

Kada se postavi pitanje odgovornosti za ovakvo “stanje”, upire se prst u savremene vaspitno-obrazovne trendove, uz komentar da ovi standardi podrazumevaju višak prava, a manjak obaveza. U zapadnoj kulturi poslednjih decenija, visoko samopoštovanje predstavlja neku vrstu „socijalne vakcine” za prevenciju različitih ličnih i društvenih problema. Smatra se da je visok nivo samopoštovanja karakterističan za mentalno zdravu i društveno funkcionalnu omladinu.

Međutim, postoji suprotstavljena istraživačka struja koja dovodi u pitanje ovu sistemsku promociju kulture samopoštovanja kroz obrazovanje, popularnu psihologiju, primarnu zdravstvenu prevenciju i medije. U studiji koja se bavila preispitivanjem realnog uticaja nivoa samopoštovanja na najrazličitije aspekte psihološkog i društvenog funkcionisanja, nisu nađeni dokazi koji idu u prilog široko uvreženom mišljenju da visoko samopoštovanje proizvodi gorenavedene benefite. Ovi istraživači su oštro kritikovali popularizaciju vaspitanja, školskih i psihoterapijskih programa kojima je u prvom planu razvijanje samopoštovanja, a ne drugih društveno-korisnih ponašanja i stavova. Zalagali su se čak i za to da visok nivo samopoštovanja treba da bude ishod socijalno poželjnog ponašanja, ličnog uspeha i napretka, umesto da se stvara uverenje da je ono preduslov.

Sa tim u vezi je i sada već čuveno istraživanje Tvengove i saradnika (Twenge et al, 2008) u kojem se tvrdi da su generacije rođene krajem 70-tih godina prošlog veka u značajnom stepenu narcisoidnije od prethodnih generacija mladih. Autori ih opisuju kao egoistične, samocentrirane i privilegovane, te im daju naziv „Ja-generacija”. Uzroke ovakvim svojstvima tadašnje omladine pripisuju vaspitnim programima koji se temelje na negovanju samopoštovanja, individualizma i „kulturi narcizma” karakterističnim za zapadna društva.

Ovi rezultati svakako nisu jednoznačni i naišli su kako na široko odobravanje, tako i na kritike istraživača. Ona prva struja istraživača (Trzesniewski et al, 2008) uzvraća udarac studijama čiji je zaključak da dobro dizajnirani programi, koji se temelje na samopoštovanju, kada su primenjeni na pravom uzrastu, ipak mogu da dovedu do pozitivnih efekata. Jedna od bitnijih kritika studije o „Ja generaciji” skreće pažnju na to da narcizam nije jednostavna, već složena i višedimenzionalna psihološka pojava. To konkretno znači da porast u ukupnom rezultatu na testu kojim se meri narcizam nije nužno negativan za mentalno zdravlje osobe. O tome upravo želimo ovde da govorimo.

Uopšteno govoreći, narcizam predstavlja skup osobina ličnosti i procesa koji podrazumevaju grandiozan, ali osetljiv doživljaj „sopstva”, zaokupljenost ličnim uspehom i zahtevom za divljenjem od strane drugih ljudi.

Poslednjih decenija, velika pažnja istraživača je usmerena na ispitivanje narcizma kao složene osobine ličnosti (dakle, nekliničke forme narcizma!) koja se pokazala kao veoma značajna za predviđanje karakterističnog emocionalnog reagovanja osobe. Ovako koncipiran narcizam predstavlja zapravo manipulativnu orijentaciju ličnosti, usmerenu na sebe, sa izraženom potrebom za dominacijom i veličanjem sopstvenog „ja”.

ja

U emocionalnom kontekstu, osobe sa izraženim narcizmom se opisuju kao emocionalno nestabilne, sklone ekstremnim emocionalnim stanjima kao što su euforija, očajanje i bes. Veza između ovako koncipiranog (stručno: subkliničkog) narcizma i psihološkog zdravlja bila je predmet brojnih ispitivanja. Ova ispitivanja su ukazivala na to da je narcizam povezan sa emocionalnom labilnošću, kao i sa labilnim samopoštovanjem koje je zavisno od onoga što osoba postiže u međuljudskim relacijama. Takođe, narcizam je povezan sa ljubomorom i nepoverenjem u druge ljude, potrebom za kontrolom drugih, kao i sa otvorenom agresivnošću. Ovo su razlozi zbog kojih se i subliklinički narcizam smatra lošim po psihološko blagostanje i mentalno zdravlje.

No, neki autori smatraju da bi ovo bio brzoplet zaključak. Oni smatraju da se subklinički narcizam s pravom može nazvati „normalnim” ne samo zato da bi se odvojio od dijagnoze patološkog narcizma (u vidu, na primer, narcističkog poremećaja ličnosti), nego i zbog toga što može biti povezan i sa pozitivnim ishodima u kontekstu mentalnog zdravlja. Recimo, osobe sa višim stepenom narcizma (kao osobine ličnosti) su manje anksiozne, depresivne, sa manjim setpenom neuroticizma, kao i sa manjim doživljajem tuge i usamljenosti na dnevnom nivou. Sa druge strane, ove osobe na testovima prijavljuju viši stepen subjektivnog psihološkog blagostanja. Takođe, From je svojevremeno smatrao da je prisutnost određene doze narcizma nužna za dobrobit osobe. Govorio je o tome da je određena doza narcizma u biološkom interesu čoveka, i da je motivisana nagonom za samoodržanjem.

Dilemu o tome da li je narcizam koristan ili štetan u domenu psihološkog zdravlja potencijalno rešavaju savremena istraživanja koja ukazuju na dvostruku prirodu narcizma, koji istovremeno može biti povezan i sa pozitivnim i sa negativnim pokazateljima društvene prilagođenosti osobe. Rekli smo već da se narcizam smatra složenom i višedimenzionalnom psihološkom pojavom. Ovako koncipiran narcizam sastoji se od sedam zasebnih komponenti:

  1. Doživljaja autoriteta – vođstvo, dominacija, samouverenost
  2. Samodovoljnosti – nezavisnost u donošenju odluka, izražen motiv postignuća, asertivnost
  3. Superiornosti – smatraju da su posebni u očima drugih, potreba za prestižnim socijalnim statusom
  4. Egzibicionizma – potreba da su u centru pažnje, potreba za senzacijama
  5. Eksploatacije drugih – manipulacija drugim ljudima zarad sopstvenih ciljeva
  6. Sujete – naglašavanje fizičke atraktivnosti ili „ogledalce moje, reci ko je najlepši na svetu
  7. Doživljaja privilegovanosti – potreba za moći, velika očekivanja od drugih ljudi, primaoci bez reciprociteta u davanju

Dvostruka priroda narcizma se uz pomoć ovih zasebnih komponenti može objasniti podelom na adaptivni i maladaptivni narcizam, pri čemu svakom pripadaju različiti skupovi osobina od ovde prethodno nabrojanih. Najčešće se maladaptivnim (štetnim) smatraju doživljaj privilegovanosti i sujete kao zasebnih komponenti narcizma, a potencijalno adaptivnom (korisnom), smatra se samodovoljnost.

2 strane

Autorke Popov i Sekulić-Bartoš (u pripremi), sprovele su istraživanje na teritoriji Vojvodine, želeći da uporede izraženost narcizma kao osobine ličnosti naših adolescenata u odnosu na njihove vršnjake na zapadu. Rezultat do kojeg su došle jeste da su  “njihovi” i “naši” mladi po tom pitanju ujednačeni. Ako se u inostranim istraživanjima dobijen rezultat smatra izraženom narcisoidnošću, onda možemo zaključiti da se i naša omladina pridružuje ovoj tendenciji.

Povećan narcizam u poslednjih nekoliko decenija objašnjava se u literaturi kulturološkim promenama koje prate tendenciju individualističkog sistema vrednosti, što znači manje brige za druge, manje negovanja zajedništva, društvenog aktivizma, manje životnih ciljeva koji proističu iz unutrašnjih potreba i interesovanja, a više onih koji se zasnivaju na spoljašnjem vrednovanju i nagrađivanju, najčešće materijalnom. Međutim, na uzorku naše omladine najizraženiji su doživljaj autoriteta, samodovoljnosti i superiornosti koji se smatraju adaptivnim, ali i doživljaj privilegovanosti koja se smatra maladaptivnom.

Uopšteno, može se zaključiti da je narcizam naše omladine u većoj meri adaptivan, dakle poželjan u kontekstu onoga što u današnje vreme smatramo psihološkim zdravljem i zdravom emocionalnošću. Ove osobine su u skladu sa zahtevima u svetu rada i zapošljavanja, kao i funkcionisanju u savremenom društvu uopšte. Ono što domaćoj odrasloj populaciji smeta kod naše omladine verovatno se može objasniti ovim visokim rezultatima u domenu privilegovanosti, a što bi se zaista i moglo pripisati vaspitanju i obrazovanju koji naglašavaju prava, a zanemaruju obaveze. Zato je pravilan balans u postavljanju pohvala, nagrađivanja i kažnjavanja neophodan u procesu zdravog razvoja ličnosti, te je i edukacija roditelja i nastavnika u ovom domenu takođe poželjna, pre nego što se bilo koja inovacija (nekritički) prihvati, zaključuju Popov i Sekulić-Bartoš. Važno je napomenuti da nam rezultati ovog istraživanja ne dozvoljavaju generalizaciju zaključaka, već nam zapavo govore o tendencijama koje valja detaljnije pratiti i istraživati.

I dok polemišemo o ponašanju savremene omladine, umesto literature, upućujemo čitaoce na stari dobri hit Psihomodo Pop-a, “Ja volim samo sebe”. Uz njega se ovaj tekst najlepše konzumira. Uživajte.

Autor: Dr Stanislava Popov

Literatura:

Popov, S., i Sekulić-Bartoš, O. Narcizam u kontekstu psihološkog zdravlja: Karakteristike “Ja    generacije” u Vojvodini. Rukopis dostavljen za publikovanje.

Baumeister, R. F., Campbell, J. D., Krueger, J. I., & Vohs, K. D. (2005). Exploding the self-esteem myth. Scientific American, 292(1), 70–77.

Trzesniewski, K. H., Donnellan, M. B., & Robins, R. W. (2008). Is “Generation Me” Really

More Narcissistic Than Previous Generations? Journal of Personality, 76(4), 903–918

Twenge, J. M., Konrath, S., Foster, J. D., Campbell, W. K., & Bushman, B. J. (2008). Egos       inflating over time: a cross-temporal meta-analysis of the Narcissistic Personality Inventory. Journal of Personality, 76(4), 875–902

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *